---

Skupština Srbije >

Ustav i slaba vlada

"Vojvođanski dan" u Skupštini Srbije otvara raspravu o ustavnom ustrojstvu Srbije i pokazuje da se država ne može uređivati pomoću improvizacija, euforija i tesnih većina. Sličnosti do sada poznatih ustavnih platformi govore da DOS može, ako hoće, da usaglasi ustavnu deklaraciju

Izgleda da je u Skupštini Srbije u utorak (22. januara) zapravo počela uvodna rasprava o budućem ustavnom ustrojstvu Srbije. Rasprava o utvrđivanju nadležnosti organa vlasti u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, materija oko koje natezanja traju od prošlog maja, s jedne strane je obeležena tvrdnjama da to "nije ništa", a s druge strane da je to "istorijski dan". Videlo se, zapravo, da se ustavna materija teško reguliše, ako nema čvršćeg konsenzusa i ako aranžman zavisi od namicanja skupštinske većine.

Na, kako je govoreno, "usaglašeni predlog" Vlada Srbije, "čija su vrata otvorena za vraćanje autonomije Vojvodini" podnela čak 30 amandmana. Predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak, koji je prisustvovao sednici Skupštine, tražio je, međutim, da se usaglašeni predlog usvoji bez ikakvih amandmana – uz malo pretnje (on kaže opomene) da će građani Vojvodine u suprotnom primeniti druga sredstva. Posle, kad se pokazalo da se srpska vlada zapetljala u "olako dato obećanje" i kad se videlo da nema pouzdanu većinu, Čanak je hitno izjavio da će tu vladu podržavati sve dok ne nađe bolju alternativu, ali je to zvučalo kao da kletva glasi: "Dabogda te podržavao Nenad Čanak!"

Socijalisti i radikali i Stranka srpskog jedinstva suprotstavljali su se tom "omnibusu", tvrdeći da on ne proizlazi iz važećeg ustava Srbije pošto se u njegovom 109. članu predviđa da Republika svojom odlukom na pokrajinu može "preneti" pojedina svoja ovlašćenja, ali "utvrđivanje nadležnosti" može, po članu 110 istog ustava, da se propiše samo pokrajinskim statutom. U samom naslovu tog zakona govori se pak o "utvrđivanju" pokrajinske nadležnosti.

Socijalisti su se inače deklarisali kao zagovornici izvesnog stepena autonomije, ali su protiv regionalizacije Srbije, dok bi se za radikale moglo reći da su ljuti protivnici regionalizma i da se bolje sećaju one pesme iz 1988. godine, "Oj Srbijo iz tri dela, ponovio ćeš biti cela".

Neke od primedbi socijalista i radikala odnosile su se na tehničke manjkavosti tog "omnibusa" – oni su tvrdili da Republika po tom predlogu prenosi ovlašćenja koja nisu njena, već ovlašćenja saveznih organa; da srpska vlada na Vojvođane prenosi institucije koje nisu ni ustanovljene u Srbiji, kao što je to ombudsman.

U toj raspravi ponovo je skrenuta pažnja na činjenicu da Srbija nema ustavni sud koji bi odlučivao o eventualnim i malim i velikim neusaglašenostima zakona sa Ustavom. Sudije ustavnog suda treba da izabere Skupština, a da ih predloži predsednik Republike Milan Milutinović, ali on nije prepreka izboru novih sudija, već je to DOS-ova većina koja iz nekih razloga ne može da se usaglasi oko inicijalnog predloga.

MOST OD PRUĆA: Poslanici DSS-a, a zatim i poslanici Nove Srbije Velje Ilića najavili su da će prilikom glasanja o predloženom omnibus zakonu biti uzdržani. To je značilo da vlada više nema većinu od 131 poslanika, već samo 123, to jest da je njen položaj u Skupštini prilično slab, odnosno da ni izdaleka nije tako siguran kako to govore srpski ministri i funkcioneri stranaka koje u njoj direktno učestvuju.

Onmibus zakon, koji sadašnjoj (Ustav 1990) autonomiji Vojvodine daje sadržaj, forsirao je i predsednik srpske vlade Zoran Đinđić lično. On smatra da je tehnički moguće odmah, bez promene Ustava, preneti izvesne nadležnosti na Vojvodinu zato što ona ima izabrane organe vlasti, institucije i administraciju i po njemu jedino što nedostaje to su ovlašćenja. S druge strane, u Beogradu se ne može odlučivati o svakom direktoru škole ili bibliotekaru. Prenos vlasti iz Beograda u Novi Sad je, kaže Đinđić, znak uvažavanja i poverenja itd... On je polemisao sa onima koji izjavljuju da su za autonomiju, "ali dodaju jedno ali", što po Đinđiću znači da su oni za autonomiju bez autonomije.

To se verovatno odnosilo na DSS, koji smatra da su te zakonske promene neizvodive, previše "centralističke" (forsiraju Novi Sad) i da regionalizaciju Srbije treba izvesti na sistematičniji način, pomoću modela koji regionalne samouprave konstruiše ako ne identično, onda bar simetrično... To znači relativno brzo donošenje novog ustava i, posledično, nove izbore i kraj Đinđićevog mandata.

Argumentacija koju je izneo srpski premijer, koji se upinje da mandat svoje vlade nekako produži, mogla bi da ilustruje njegovu sadašnju političku filozofiju i gestikulaciju – ako građani ne budu imali koristi od prenošenja vlasti u Novi Sad, vratićemo je u Beograd... On naglašava da postupa oprezno, da nastoji da decentralizaciju prati kontrola i nastojanje da se obezbedi funkcionisanje sistema.

Socijalisti, radikali i DSS stalno kritikuju Zorana Đinđića da Ustav poštuje samo kad mu to koristi. On za skupštinskom govornicom obrazlaže da prepreku "Miloševićevog ustava" zaobilazi radi forsiranja reforme.

Njegov skupštinski govor, međutim, pokazuje da on u suštini ne računa s tim da bi novi ustav Srbije mogao u dogledno vreme da bude donet, dok DSS smatra da je to moguće već u ovoj godini, odmah posle "crnogorskog finala".

U utorak uveče u skupštinskim kuloarima moglo se čuti kako se vlada nada da će omnibus zakon možda ipak proći pošto je za to potrebna obična većina, a neko možda neće doći na sednicu, pa će se skrpiti neka većina.

Suviše tanka većina za početak tako važnog posla. U toku rasprave je i poslanik DZVM-a Pal Šandor zatražio da se taj zakon povuče iz procedure. On smatra da bi u većinskom narodu trebalo da se usaglasi šta je to izvorna autonomija i da to bude usvojeno dvotrećinskom većinom, kako status autonomije, pa i položaj njegove nacionalne manjine ne bi zavisili od trenutne konstelacije snaga. Ako nema političkog dogovora između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, ta materija se ne može valjano urediti, smatra Šandor, koji inače konstatuje da se u tom zakonskom paketu ne radi o decentralizaciji, već samo o "dekoncentraciji" vlasti i o trgovini dveju vrhuški, beogradske i novosadske.

ŠPANSKA SELA I REGIONI: Demokratska stranka Srbije pokušala je da otkloni sumnju da protiv "omnibusa" glasa kao protivnik autonomije, pa je u ponedeljak (21. januara) javnosti stavila na uvid svoj predlog osnovnih načela za novi ustav Srbije koji su poslanici DSS-a obrazlagali za govornicom, uz podsećanje da opredeljenje njihove partije za regionalizaciju Srbije datira još od 1992. godine.

U njihovom predlogu Srbija je definisana kao regionalna država (pominju španski i italijanski model), podeljena na šest autonomnih regiona čiji bi centri bili Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš i Užice, dok bi Priština bila sedište šestog regiona, posle konačnog rešenja njegovog statusa.

Imena regiona određivale bi regionalne skupštine, koje imaju i zakonodavnu nadležnost u okviru svojih nadležnosti. Regionalna skupština donosi statut regiona, koji stupa na snagu kada ga potvrdi veće regiona Narodne skupštine, neka vrsta prilično jakog senata. Granice regiona mogle bi da se menjaju većinom glasova u veću regiona.

Pored tog veća predlaže se da se ustanovi i veće građana, koje bira vladu i ima opštu nadležnost. Odluke u svakom od veća donose se relativnom većinom glasova. Apsolutnom većinom glasova poslanika u svakom od veća izglasavaju se tzv. organski zakoni (o grbu, zastavi i himni Republike Srbije, referendumu, o ombudsmanu, izborima za Narodnu skupštinu i predsednika Republike, o statusu predsednika Republike, o uređenju sudske i izvršne vlasti, o statusu sudija i ministara). U ovom kontekstu važno je i to da se apsolutna većina u oba veća traži i kad se odlučuje o nadležnosti regiona, o uređenju vlasti u regionima, o lokalnoj samoupravi, teritoriji regiona i jedinicama lokalne samouprave...

Neke od članica DOS-a, pre svega DS, dočekale su predlog DSS-a primedbom da Ustav nije partijska stvar, dok druge, opet, smatraju, da je u redu to što jedna stranka izražava svoje gledište o Ustavu, pošto su to već uradile i neke nevladine organizacije (grupa nezavisnih eksperata u Beogradskom centru za ljudska prava, Centar za liberalno demokratske studije i vojvođanski Centar za regionalizam... Profesor Pavle Nikolić dao je predlog za Ustav Kraljevine Srbije sa dvanaest regiona...) U samom DOS-u što se ustavne materije tiče nije se mnogo raspravljalo, ali je ipak prošle jeseni usaglašena ustavna deklaracija koju su podneli DSS i GSS.

To znači da se i pored svih sporova ipak vidi da se buduća rešenja vrte oko regionalističkog koncepta države, čak je i broj regiona sličan. Doduše, vojvođanski autonomaši (oko 25 odsto podrške u Vojvodini, na nivou Srbije na granici cenzusa) daju prednost federalizaciji Srbije, držeći se tekovina Kardeljevog ustava iz 1974, i tvrde da je to jedini model po kome bi i Kosovo moglo ostati u Srbiji.

IGRA PREAMBULA: Da vladajuća koalicija može da prevlada ustavne koncepcijske razlike vidi se u sledećoj "igri preambula", a ustavne preambule su uvek bile predmet najžešćih politizacija.

U predlogu ustavnih rešenja za Srbiju i Jugoslaviju koji je izradila nezavisna grupa eksperata, a objavio Beogradski centar za ljudska prava, Republika Srbija je definisana kao "multikulturna demokratska država svih građana i svih naroda koji u njoj žive, zasnovana na miru i toleranciji, vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i sloboda, tržišnoj privredi i socijalnoj pravdi." Neki kritičari su u toj preambuli odmah videli "napuštanje građanskog principa", "prikriveni nacionalizam" i "DSS-ovštinu". U predlogu DSS-a objavljenom posle toga, međutim, "Republika Srbija je država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi".

Dinamiku političkih podela i borbi u 2002. godini definitivno će obeležiti ideološko-politička rasprava o tome šta Srbija jeste, šta treba da bude kao politička zajednica i na kojim pretpostavkama treba da gradi svoj demokratski identitet", kaže Milan Podunavac s Fakulteta političkih nauka (prošlog ponedeljka u Press klubu pod nazivom "Moć trule koalicije") dodajući da nedopustivo kašnjenje u rekonstrukciji ustavnog i političkog sistema može naneti nenadoknadive štete procesu reformi.

Ako je to bio početak te rasprave, "vojvođanski skupštinski dan" pokazuje da reforma države u formi trgovinskog aranžmana i pragmatičniog "ustavnog nihilizma" neće daleko dovesti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---