---

Dan državnosti Srbije - prvi put na Sretenje >

Vožd i vojvode

Premijer Srbije, sa svojim "vojvodama", u Marićevića jaruzi, stao baš naspram Karađorđa. ‘Ajde što je stao, nego i rek’o šta je imao, što je Maršićanin od Koštunice ocenio kao skandal, jerbo predsednica Skupštine Nataša, iako najviša po rangu, "poimenično nije ni pozdravljena"

Prošlog leta Skupština Srbije donese odluku da Dan državnosti Srbije, po Sretenjskom ustavu iz 1835, bude 15. februar. Taj dan, i to najsrdačnije, i to tako reći prvi, premijeru Đinđiću čestitao je general i načelnik Pavković. Koštunica je praznik čestitao građanima Srbije i, tog dana, otišao u Generalštab da vidi kako teku racionalizacija i reorganizacija, dok se Milutinović, kao, je l’ te, predsednik Srbije, popeo na Avalu i pun utisaka upisao u knjigu. Rudari "Kolubare" su baš na Sretenje i s novim rukovodstvom koje nije DSS postigli rekordnu proizvodnju, a Vlada Srbije organizovala proslavu Dana državnosti, u Orašcu i Kragujevcu.

SRPSKI, I TRI PUTA: Dakle, ustanički Orašac. Do asvaltnog puta red kuća, kafić Vožd, kafana Sretenje, Dom kulture "Milan Đ. Nedić", poviše spomen-škola, crkva. Sve po programu, u crkvi liturgija, u porti, ispred, narod, kazan, sipa se vruća rakija što je zovu šumadijski čaj. Na licu mesta, uz ogradu porte, i BMW sa NJKV registarskim tablicama, vidimo istoričara Radoša Ljušića, narod, sve to srpski i nacionalno zapitano. Uto, s druge strane banuše policijski mercedesi i audiji, za njima, biće na belo, autobusi, tačno tri komada. Iz prvog prvi ispade premijer Đinđić, pa ministri, Batić i ostali, šef kabineta i pukovnik ministra policije Ivan, iz drugog, tako reći "nesvrstan", diplomatski kor, iz trećeg, tako reći zajedno, Maršićanin i partijski, moguće i inače, drug mu Mihajlov. Sve to krenu na čaj, da ne kažemo rakiju. Uze premijer, uze Batić, uzeše i ostali, sjatiše se kamere, sjatiše se diplomate, sjati se narod, nasta opšte pitanje, sve teče praznično i srpski, bi i srpsko, iz gužve, pitanje "Đinđiću, pošto je Orašac". Sve uze da traje, liturgija, "razgovor s narodom", dvojica, biće meštanina, uz ogradu porte, uzela da se teraju, ti si komunista, ja komunista, uzeo si kredit, ja uzeo kredit, marš u materinu, sad ću te bijem, ti si jajara, zamalo ne potegoše...

Uto bi liturgije kraj, iz crkve prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, princeza Katarina, akademik od Krunskog saveta Matija, od kazana Đinđić sa podrazumevanim Batićem, sretoše se premijer i prestolonaslednik, dobar dan, dobar dan, podrazumevani Batić se izljubi, pa tri puta, sa princom, pa tri puta sa princezom, i Đelić do’vati princezu, narod gleda, kaže, neka, i akademik Matija bi zapažen. Iz crkve, sve pojući, izađoše i crkveni oci sa činodejstvujućim vladikom zvorničko-tuzlanskim Vasilijem na čelu, svi krenuše nizbrdo u ustaničku Marićevića jarugu. Na, tako reći, kapiji jaruge biše so i ‘lebac, siđoše, premijer i ministri na binu, montažno stepenište presvučeno tkaninom uljavo zelene boje, narod sa strane i uzbrdo, jaruga je to, tek nekoliko desetina kvadratnih metara uređenog prostora. Vladika Vasilije, koji je lično, s Karadžićem i ostalim krajišnicima, udar’o državnost Srba u Bosni, uze da, ‘ajde da se držimo programa Vladinog Biroa za komunikacije, vrši "Pomen voždu i ustanicima u jaruzi". Dok popovi pojaše, na drugoj, da kažemo naspramnoj strani, sve stade na svoje mesto, napred i u prvom redu premijer, do njega u dvoredom kaputu princ, pa princeza, pa podrazumevani Batić, pa Nataša od Skupštine, Mihajlović od policije, Matija od Krunskog saveta... Iza premijera ostale "vojvode", Gašo, Rašeta, Šumarac, koji je, izgleda, pronaš’o pravu farbu za svoje kose, od kulture Lečić, utisak prvi, beše najbolji u toj ulozi... Maršićanin i Mihajlov u trećem redu levog krila. Vasilije još kod pomena, atmosfera se opustila, ko na eskurziji, ministri, od zada, šaljikaju premijera, on uspravan, s tako reći stisnutim pesnicama, tek koju, s princezom, preko princa, Mihajlović, svom Matiji, predstavlja Đelića, "Ovo je Boža derikoža, moj omiljeni"... Vladika još kod pomena, Matija prilazi Đinđiću, ko da pita, da siđe do Vasilija, Đinđić otrepta, Vasilije nastavi, uzmuvaše se protokol i Biro, treb’o je da završi u pola 11, a evo prošlo 11 sati, ali, bi "Večnaja pamjat", svi se prekrstiše, Vasilije reče, srećno nam Srbijo sretanje, i reče o istinskoj slavi srpskog roda ničim nikad neokaljane, pa udari pravo na Đinđića, pa mu, ozdo, da se ključ od crkve na Oplencu preda prestolonasledniku, "vi to možete, vi to želite i vi ćete to učiniti", Đinđić i to otrepta. Pa princeza pozva, pa protokol pozva vladiku na skaline, on odbi, ne može u svečanim ‘aljnama i ode.

A MATIJI ČISTO MILO: Onda na drveni mostić, koji je premošćavao domali prst toka Marićevića jaruge, stade glumac Miodrag Mrgud Radovanović i, po programu, u ime potomaka ustanika, zažele svima dobrodošlicu, sa željom da ova prva svetkovina Dana državnosti Srbije protekne u znaku velikih tekovina koje su iznikle na kamenu temeljcu koji je postavljen ovde, u šumovitoj i od neprijateljskih očiju skrivenoj Marićevića jaruzi, pa reče da smo se godinama, potajno i pod prismotrom, ovde okupljali, a ove godine, međutim, ovde su predsednik Vlade dr Đinđić i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević... I reče, izvolte, g. predsedniče. Premijer odloži jednoredi mantil kod ministarke Rašete, hitro izađe na mostić, podseti na jubilej ustanka, ustav, reče da su naši preci želeli uređenu državu, da je naš današnji zadatak da svoju slobodu krunišemo jednim ustavom koji će dovršiti misiju naših predaka, da je siguran da nećemo izneveriti one koji su pre dva veka krenuli u vraćanje srpskog naroda na evropsku scenu... Đinđić se hitro vrati na mesto, na mostić, u dvoredom kaputu, stade prestolonaslednik, otvori plavu kraljevsku fasciklu, krenu, na slogove, Vaše ekselencije, dame i gospodo, braćo Šumadinci, posle pet vekova ropstva Srbija se na ovom mestu srela sa sobom, slobodom i svetom... To je bilo nešto novo i o tome se pevalo, Bože mili čuda velikoga... Najslavnije godine srpske istorije su 1804. i 1904, neka takva bude i "dve hiljade čet’ri"... Samo Sretenje Srbiju spasava... Pa se vrati nasmejan, Matiji čisto milo, premijer mu čestita, Aleksandar primi sa dve ruke.

Izađe na mostić i Matija, ostavljajući svoju šerlok kariranu kapu lično princezi, da uruči nagradu, Odzivi Filipu Višnjiću, pesniku Milovanu Danojliću. Nagradu primi brat Lujo, Milovan "trenutno u inostranstvu". Ovi u Birou, vidi se crno na belo, bili upućeni, u programu piše da nagradu prima Milovan Lujo Danojlić. Brat Lujo uze da čita Milovanovu poruku, uto ti eto Vasilija u radnoj mantiji, stao pred prvi red, ovi vele, ‘ajde gore, on, obrvama, jok, a sve pogleda u Đinđića, navali i princeza, da im se pridruži, nastavi da se pušta, pa se pope, do’vati sa ministrom od policije, podrazumevanim Batićem podrazumevano tri puta, nađe mesto do princeze...

KARIĆ OD MESNE ZAJEDNICE: Onda bi Oče naš, pa po programu program "Iz ledene jaruge", "odlomci iz scenskog prikaza Danka Popovića". Mrgud i ostali glumci uzeše da evociraju istoriju, jedan, kao Karađorđe, viknu da je ovo poslednja vojna s Turcima, "Turci ovde doći neće", na što Đinđić poveri princu, replika li je, "I neće". Karađorđe, završno, podviknu, kojekude, priđe prvom redu, pokloni se, i bi kraj. Obezbeđenje obezbedi premijera, ministri ostaše u koloni s narodom, pa uzbrdo. Sustignemo Koštunice dvojac, pitamo, zašto nema saveznog predsednika, Maršićanin će da teško može da odgovori, ali da može da odgovori da je mnogo interesantnije, zašto predsednik Skupštine nije imao ulogu kako dolikuje predsedniku Skupštine, koji je ovde bio najviši, Mihajlov mu pomože, po rangu, predsednica Skupštine ovde ni poimenično nije pozdravljena, to ga je potpuno zbunilo, pravi skandal... Kad, eto ti i Sretena Karića, otkud on, prvi put ovde, puno mu srce, 2004. će biti nešto posebno. Hoće li pomoći, hoće sigurno, još ako budu pozvani, a ako i ne budu, hoće. Pa je l’ sad pozvan, jeste, od mesne zajednice, učestvovali, asvaltirali 300 metara puta, Bogoljub u Londonu, obilazi decu, a i inače više je on za ovakve stvari...

Šta je ondak bilo. Ondak bilo sve po programu. Autobusi, Oplenac, položen venac, Đinđić se upisao u crkvenu knjigu utisaka, osveženje, Kragujevac, okupljanje zvanica u dvorištu starog skupštinskog zdanja. Tu bio, po programu, umetnički program "Stara skupština". Neda Arnerić tumačila predsednicu Skupštine, a svi se nadali Nataši, Voja Brajović Miloša, Svetozar Cvetković ustavopisca Dimitrija Davidovića. Đinđić i "vojvode" bili u klupama. Po završetku "scenskog prikaza Sretenjske skupštine" ista obeležena paljbom, iz topa i kremenjača. Pre i posle paljbe premijer s nogu odgovar’o na novinarska pitanja. Između ostalog rek’o da "nije baš tačno" da će Milutinović u Hag u sledeća dva meseca, kao predsednik Srbije ima imunitet, i oko toga nema pogađanja, a što se tiče "četiri bliska saradnika Miloševića, među kojima je, među nama rečeno, i Milutinović, "naći će se neko rešenje, ili da Hag odustane od njih, ili da odu dobrovoljno, ili da se nađe neki drugi način", sigurno je da "nećemo dozvoliti da narod ispašta zbog par ljudi". Sve se završilo po programu, povratkom za Beograd.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---