---

Pisci bez nagrada >

Tamni sjaj

Ostati bez ijedne nagrade u mrtvom moru svakovrsnih odličja može da znači nešto više od pukog previda, može da bude najbolji znak posebnosti. Moglo bi se jednog dana ispostaviti da je nenagrađenost važnija od većine nagrada

Čemu služe književne, ali i neke druge nagrade, pitanje je koje se obično postavlja kada su zloupotrebljene i dodeljene nekome ko ih ne zaslužuje. Čim se nađu u pravim rukama, odlično se vidi njihov smisao – da istaknu vrednost, skrenu pažnju javnosti na delo, odaju priznanje stvaraocu, zaštite ugled i značaj stvaralaštva, i još mnogo toga drugog. Nema ničeg rđavog u nagradama, jedino što u njima ne valja jeste to da ih dodeljuju ljudi, i to drugim ljudima. Sve ono što u ljudskoj prirodi čeka da se makar genetskom manipulacijom odstrani, pošto pet hiljada godina istorije nije moglo da bude savladano, sva ljudska dela i nedela se prenose i na nagrade i nagrađivanje.

TRAČ I PREDRASUDE: Smešno je i skaredno da se u ovoj majušnoj i sirotoj zemlji svakog dana, pa i nešto češće, dodeli neka književna nagrada. S manje razloga treba prigovarati skromnim, lokalnim nagradama koje odlaze u ruke malih i slabo poznatih pisaca, jer i oni imaju pravo na svoju književnu scenu i njeno regulisanje vrednostima i priznanjima. Prezrenje zaslužuju nagrade s pompeznim nazivima i imenima velikih pisaca, čiji spisak dobitnika nepogrešivo čine "nezaobilazna", uvek ista imena. Ona književnost svode na trač i predrasude. Toliko ima nagrada koje postoje samo tri dana u godini, u kojima najveća muka nije plemeniti trud i rizik odabira, kod kojih je glavni događaj večera posle dodele. Bilo bi zabavno kada bi se uveo propis da nagrada ne može vredeti manje od, recimo, jednogodišnje pristojne zarade, kao i neki drugi oblici zaštite nagrađenog od raspomamljenih nagrađivača.

Ipak, ako se samo malo bolje razmisli, posebno interesovanje u toj poplavi nagrada morali bi da privlače pisci i dela koji nagrade nikada ne dobijaju. Ostati bez ijedne nagrade u mrtvom moru svakovrsnih odličja može da znači nešto više od pukog previda, može da bude najbolji znak posebnosti.

Ima, međutim, upravo drastičnih primera nenagrađivanja koji otkrivaju dublje probleme čitave kulture. Oni nisu samo plod nesposobnosti da se uoče vrednosti ili sklonosti da se zanemari stvaralaštvo zbog pola i vanknjiževnih predrasuda. Vrednosti književnih dela Isaka Samokovlije i Ćamila Sijarića bile su uočene, pa ipak su dela, a i autori, ostali po strani, izvan nacionalnog vrta. Ali i vrednosti proze Miodraga Popovića i Dobrila Nenadića bile su uočene, a oba pisca ostala su daleko od svetlosti književne prozornice. Velika popularnost i čitanost knjiga Dobrila Nenadića samo je delimično ublažila zanemarivanje, kao što su desetine odličnih srpskih pisaca tek naknadno dobijali priznanja kada se videlo da je udeo sramote u previđanju i preskakanju njihovih dela prešao meru javne tolerancije. Ako bi se krenulo s nabrajanjem autora i dela na kojima su uvežbavane obe vrste nepravde, spisak bi bio toliko dugačak da se ne bi mogao ni zaključiti. Ali nije ni na tom spisku položaj svih zanemarenih dela i autora isti, postoje u njemu crne rupe nenagrađivanja koje blistaju paradoksalnim sjajem.

AMBASADORSKA GLAVA: Prvi je u tom nizu, svakako, Svetislav Basara, neosporno jedan od najznačajnijih i najdarovitijih pisaca poslednje četvrtine prošlog veka. Možemo se pogađati oko toga hoće li mu na ambasadorsku glavu padati prezrele kiparske pomorandže, ili će u hladu, kao dekadentni izbeglica iz nihilizma, bivši lord propasti, ispijati boce viskija čekajući kraj svojih nekadašnjih priča u nestajanju, sa kojima je sve i počelo. Možemo raspravljati i o njegovim bespotrebnim padovima, ali otkud to da nijedna njegova knjiga ovde nije mogla da ponese bilo koje priznanje? Kinesko pismo i Napuklo ogledalo, dakle, rani romani, nisu uzimani dovoljno ozbiljno u obzir, kao ni njegove sjajne rane Priče u nestajanju, Peking by night i Fenomeni. Posebno su Fenomeni blistava knjiga priča kojoj je smetalo jedino to što je kratka, štampana dvosmerno i objavljena daleko od očiju javnosti, pa je zanemaren njen kritički potencijal. Kako se Basara poigravao s partijskom državom u odumiranju, toga bi trebalo da se prisete obesni književni mladići koji su puni primitivnih ideoloških osuda onog književnog vremena, a pri tome ne samo što sami nisu ničim doprineli da se ono promeni već ni danas nisu u stanju da pronađu čak ni trunčicu kritičke svesti, pa vojuju – gle heroja – s Miloševićevom erom, i njenim nasleđem, kada je ona završena, a opanjkavaju pisce i književnu epohu koji im prethode. (Kao da ih iko drugi čita, sluša i hvali osim upravo te generacije na kojoj bi da oštre svoje već sada kvarne zubiće.) Ima u tome neke niskosti koja bi mogla da ih zauvek okuje u podzemlju književne svesti. Basara je, međutim, za razliku od njih umeo da se blagovremeno i književno efektno naruga mehanizmu teorije zavere u sjajnoj trilogiji koju čine Fama o biciklistima, Potraga za Gralom i Mongolski bedeker tako da čak i ukoliko se ne vidi značaj mistifikacije književnog oblika morala bi da se vidi moć demistifikacije istorije.

IDEOLOŠKA KLACKALICA: Za Basarin slučaj kriva je nesposobnost ove sredine da se suoči s kritičkom literaturom na jednom višem nivou od jeftine ideološke klackalice (komunistička) partija – (srpska) nacija. Čak i onda kada je sve postalo do kraja ogoljeno, kao što je to slučaj u Ukletoj zemlji, jedinstvenom domanovićevskom udaru u jezgro zla dok je ono još uvek vladalo, ova sredina nije bila spremna za njega. Sa svoje strane, Basara je odustajući od vedrog nihilizma kao osnove svoje kritike, i priklanjajući se jednoj posebnoj "demohrišćanskoj" vizuri, korumpirao osnovu sopstvenog književnog pogleda na svet. U vreme kada je javnost postajala spremna da mu otplaćuje propušteno, njegovi polemički spisi i književnost spuštena na nivo persiflaže (Luni tjuns, itd.) to više nisu mogli u dovoljnoj meri da podrže. I zato ovoj književnoj javnosti više nema spasa – mrlja nesposobnosti da izdvoji dela ovog pisca i njihov odnos prema istoriji i stvarnosti ostaje zauvek.

PRIČA ZA OMAMLJIVANJE: Razmeru problema u nacionalnom vrtu pokazuje i to da je kritički naboj u prozi Milete Prodanovića u Ovo bi mogao biti vaš srećan dan, ili pričama iz zbirki Slike i putopisi po etiketama i Nebeska opera, ostao sasvim prećutan. Teško je, zaista, voleti ono što povređuje, ali u tome i jeste veličina, odnosno, skučenost jedne sredine. U nacionalnom vrtu književnosti negovan je svakovrsni domaći korov, ali ne i kritička oštrina na koju su se, kao u najboljem socijalističkom marketingu, svi zaklinjali. Bila je to samo pusta priča za omamljivanje i podloga za primitivne zanose čije se posledice imaju osećati do kraja ovog veka.

Ako je ovakva oštra i sasvim očigledna crta poetike ostala izvan očiju javnosti u tolikoj meri, kako bi onda moglo biti drugačije kada je reč o jednoj posebnoj delikatnosti s kojom su pisali svoje prve knjige Nemanja Mitrović i Vladimir Pištalo? Iako se u njima danas može čitati i rani nagoveštaj budućeg rata (militarizam Mitrovićevog Sna rata i Pištalove Slikovnice danas deluju kao dijabolični predznaci), prava vrlina Rasa ili Duša i stvari bila je u neverovatnoj sposobnosti Nemanje Mitrovića da pronađe jedan novi pesnički izraz u prozi, i oblikuje čudesne mikrosvetove. Pištalo je opet u Manifestima iz najdubljih slojeva nesvesnog napisao rekvijem za Jugoslaviju i naše bivše živote koji je toliko potresan da će se jednoga dana čitati kao najbolji odjek čitave jedne epohe.

KREMA ZA APLAUZE: S jedne strane, prema tome, srpske su nagrade zaobilazile zbilja provokativnu i oštru prozu, s druge strane, zaobilazile su vrhunsku stilizaciju na granici poezije i proze. S treće strane, izbegavane su odveć neobične, apartne proze, što objašnjava slučaj Jovice Aćina. Njegova rubna proza nikako da se odvoji od sjajne esejističke reputacije ovog autora. Spisak teškog nenagrađivanja mogao bi da za ovu priliku zaključi Dragan Velikić koji u ovom trenutku krči put uspeha kroz nemačko govorno područje i s njega će se jednom vratiti. Najbolje bi bilo da književni plebs već sada namaže dlanove nekom kremom za buduće aplauze, jer ne treba zaboraviti da tek kada je odatle došao signal i Aleksandru Tišmi je priznat najviši književni rang. Velikić je niz srednjoevropskih vizija razvijao od Via Pule, Astragana, Hamsina, Severnog zida, Danteovog trga i Slučaja Bremen. Jedan svet u opadanju i iščezavanju, jedna kopča s Evropom koju smo brutalno raskinuli, mamila je iz njegove proze u pravcu koji je, međutim, bio zabranjen i unekoliko proskribovan, koji se ne oseća u tom tobože najvažnijem od svih neophodnih atributa, kao naš. Srednjoevropska iluzija denuncirana je kao nemačka ujdurma i oblik pokoravanja Slovena, pa je u tom i takvom kontekstu i istrajnost Velikićeve geopoetike, bez obzira na kolebanja, morala biti smetnja brižnim čuvarima nacionalnog zoološkog vrta. Zapravo, nije to ni toliko aktivni otpor koliko nemoć jedne kulture da kao svoje oseti i usvoji vrednosti koje izlaze iz horizonta istorijskih predrasuda, nesposobnosti za samokritiku i manjka volje da se književnoj imaginaciji ostavi prostor za pun, nesputani zamah.

Kada se saberu stotine nagrada koje se svake godine izliju na glave često sasvim nedužnih pisaca, šta je sva ta pleva i slama u poređenju s ovim tamnim sjajem nenagrađivanja?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---