Sakupljanje sličica >

Poučna čokolada

zoran majdin

Opsednutost kupovanjem, sakupljanjem, menjanjem i tapkanjem sličica ima vek trajanja i okončava se otprilike s pubertetom. Nakon toga sličice nestaju iz našeg interesovanja, iako su i dalje sveprisutne. Neki ih potpuno potisnu među uspomene iz detinjstva, neki ih ponovo otkriju uz svoju decu, a neki u njima pronađu vrlo primamljiv posao

Svakome je jedan period života obeležen sakupljanjem nečega, bilo kamenčića ili školjki, poštanskih maraka ili salveta. Ta aktivnost počinje u predadolescentskom periodu i traje kraće ili duže: neke sakupljačka strast drži celog života, nekome se ciklično vraća, neke trajno napušta. Dečaci i devojčice ulaze u svet kolekcionarstva, ali i svet trgovine i laganog hazarda, sakupljajući sličice ovoga ili onoga, popunjavajući prigodne albume, razmenjujući duplikate... Aktivnost je nesumnjivo korisna i deo je razvoja isto kao i prve ljubavi, ali ima i ozbiljnu manu. Košta. Gledano iz drugog ugla, ima jednu veoma dobru osobinu: donosi profit.

"Deca vole sve oblike kolekcionarstva – skupljanje klikera, salveta, maraka, starih razglednica, kratkih ili dugih olovaka itd.", smatra Dijana Plut, dečji psiholog. "Vole to i odrasli koji skupljaju takođe sve i svašta: male i velike flaše raznog pića, peškire, parfeme, lule, prstenje, slike, automobile... Kolekcije mogu snažno povezati grupu ljudi koji skupljaju isto, vole isto. Prema kolekcijama se prepoznaju, one mogu postati inspiracija za duge razgovore, za susrete, razmenu informacija, uzajamne usluge, poklone, ali i takmičenja, podmetanja, otimanja i tako dalje. Sve te funkcije kolekcionarstvo može da ima i među decom."

Parče hartije veličine kutije šibica sa slikom nečega ili s nekom porukom kao dodatak proizvodu masovne potrošnje staro je koliko industrijsko doba. Prvi takav proizvod, koji je ujedno i kamen međaš idustrijske revolucije, bile su šibice. Kao i na so ili duvan, države su kao deo suverenuteta imale monopol na sve neophodne proizvode, pa i na šibice. Artikal koristan ali i dostupan svakom potrošaču iskorišćen je kao nosač poruka, reklamnih i edukativnih.

Tako je čobanče sa Suvobora onomad na pakovanju šibica "Drava" moglo videti Mostar u koji će koju godinu kasnije u vojsku. Oni koji su živeli podalje od prirode mogli su saznati kako izgleda šaran ili hrast i obavestiti se o održavanju partijskog kongresa ili završetku neke pruge. Za te sličice nije bilo albuma, ali su se sakupljale i danas se preprodaju i menjaju na sajmovima antikviteta, uporedo s poštanskim markama ili novcem, kao numizmatička vrednost. Mnogi veliki kolekcionari počeli su tako svoju karijeru.

KRALJICA NOĆI: Kao marketinški potez, sličica je postala pratilac ne više neophodnog proizvoda. Tridesetih godina prošlog veka fabrika Nestle lansirala je nov proizvod: minijaturnu čokoladu s numerisanim crtežima svetskih zanimljivosti i album s komentarom uz svaku sliku. U zamenu za ispunjeni album koji kolekcionar i konzument pošalje fabrici, kao dokaz upornosti i agilnosti u potrošnji, osvajan je bonus u vidu neke količine konditorskih proizvoda, a jedared godišnje, obično o kraju školske godine, i učešće u lutrijskom izvlačenju nekih vrednijih nagrada. Profit fabrikanata i distributera čokolade se na taj način uvećavao bazirajući se na nekoliko instikata: ugađanje čulima, sakupljačku strast, želju da se nešto ekstra dobije i da se pride okuša sreća. Osnovna proklamovana namena: edukacija, vremenom je postajala samo zanimacija tokom konzumacije, trgovine i iščekivanja nagrade, odnosno, lutrijskog dobitka. Kasnije je, videće se, izostala i konzumacija.

Izdavač je manipulišući tiražom pojedinih sličica doprinosio da u razmeni sličice manjeg tiraža imaju veću vrednost od onih koje se češće pojavljuju podstičući među sakupljačima trgovačke talente. S druge strane, na taj način je smanjivao broj potencijalnih dobitnika bonus pakovanja i učesnika u izvlačenju nagrada te ostvarivao uštedu. Po rečima jednog osamdesetogodišnjaka, u gorepomenutoj ediciji Nestle zvanoj Čuda sveta, najvrednija sličica u trampi je bio kaktus kraljica noći, koji i inače cveta retko, a cvet traje samo jednu noć pa je, verovatno u skladu sa svojom prirodnom osobinom, štampana u najmanjem tiražu. Njena vrednost bila je desetak puta veća od običnih, češćih primeraka. Suočavanje s promenom vrednosti robe u skladu s njenom količinom na tržištu uvodi decu u svet ponude i potražnje, svet berze, surov ali nužan.

Po Dijani Plut, "razmenjujući sličice, deca formiraju pravila fer trgovine, tržišnu vrednost sličica, hijerarhiju onih ‘dragocenih’ i običnih koje svi imaju. U toj trgovini prevaranti će se lako prepoznati. I još mnogo toga što objašnjava suštinu ljudske razmene uopšte. A onda će sve to prestati i dragocene kolekcije će završiti u nekom ćošku, omekšane od silnog preturanja, kao stare novčanice sapete nekom gumicom, a naša će se dečurlija baciti istim žarom na sakupljanje nečeg drugog".

Kombinacija sličica čokoladica postoji i danas. Posle desetogodišnje pauze, na jugoslovenskom tržištu ponovo se našlo Životinjsko carstvo zagrebačke fabrike Kraš.

Čokoladica teška petnaest grama košta toliko ili nešto više dinara, kako gde. Pod uslovom da se nikada ne dobije duplikat, što je praktično nemoguće, potrebno je kupiti skoro četiri kilograma čokolade i utrošiti četiri do pet hiljada dinara. Ista količima čokolade u pakovanjima od po sto grama, bez dodate slike, više je nego triput jeftinija: nešto više od 1500 dinara.

KRATAK VEK: Od 50 sličica, desetogodišnjak David je svedok, svaka peta je duplikat. U poslednjih 50, sva je prilika, tek svaka peta će se naći u albumu, dok će ostale biti duplikati. Oni se umnožavaju mnogo većom brzinom nego popunjena mesta u albumu. Verovatnoća da se popuni poslednje prazno mesto u albumu je 1:250. Tako, ilustrovana enciklopedija Životinsko carstvo može koštati više desetina hiljada dinara, a sakupljanje može potrajati godinama, otprilike onoliko koliko traje predadolescentski period i interesovanje za takvo kolekcionarstvo. Naravno, sve to u skladu s veličinom tržišta i brojem konzumenata, kao i veštinom u trampi, koja se baš na taj način i baš tada razvija i usavršava. Mnogi roditelji koji danas deci kupuju te čokoladice to čine sećajući se sopstvenog sakupljačkog zadovoljstva i neostvarene želje da popune čitav album i čvrsto su rešeni da će zajedno sa svojom decom ovog puta istrajati. Šezdesetih godina najviše se tražila sličica veoma retkog leptira mrtvačka glava. David je ima u albumu. Danas je retkost neka druga.

U praskozorje ere koja se označava kao potrošačka i u kojoj danas trajemo, proizvođači sličica uneli su novinu koja inače obeležava potrošačku kulturu. Jedna roba ima prođu ograničeno vreme da bi je potom smenila druga, slična ali ipak drugačija. Višegodišnje popunjavanje albuma kupovinom po jedne sličice kao pratećeg proizvoda i cena ostvarivanja cilja postala je ograničavajući faktor za profit.

Da bi cilj, popunjavanje albuma i ostvarivanje prava na učestvovanje u nagradnoj igri, bio lakše ostvariv, broj polja u albumima je prepolovljen a sličice su počele da se prodaju u pakovanjma od po nekoliko komada. Ponuda više vezanih sličica u život dece unela je elemente dnevnog hazarda poput instant lutrije. Čokoladica se kao motiv kupovine pokazala suvišnom, nestala je iz cele priče, a sličica je prvi put umesto prateće postala glavna roba.

"U svemu tome je upravo to tužno, to brzo smenjivanje raznih kolekcija, taj ‘turbo’ ritam u dečjem kolekcionarstvu. Tu se tržište umešalo u jedan važan socijalni peroces", objašnjava negativne aspekte ovakve promene Dijana Plut. "Tržište, proizvođači sličica čine od naše dece nervozne i pomamne kolekcionare, koji nemaju vremena da uživaju u sakupljanju i da se dive svojim zbirkama i uživaju u njima. Tržišni mehanizam izbacuje česte i kratke serije sličica i deca su stvarno prinuđena da pomamno kupuju i trampe sličice kako bi koliko-toliko kompletirala zbirke. Nažalost, tržište ih je naučilo da će sličice brzo nestati iz trafika i da neće više nigde u gradu moći da dopune svoju kolekciju, a takođe, da već idućeg meseca niko od njihovih drugova neće više skupljati te, već će svi juriti za nekim drugim sličicama, pa i njihova dragocena blaga više neće imati nikakvu vrednost."

SVESNI PRIVATNICI: Tužno ili ne, tek tako je kako je. Tržište je neumoljivo, a poticanje potražnje ponudom ne mora nužno biti nemoralno, mada je, kao svaka vezana trgovina, iskreno rečeno, blizu. Dok je ona Jugoslavija bila jedinstveno tržište, vodeći izdavač i distributer sličica za dečje kolekcionarstvo bile su Dečje novine iz Gornjeg Milanovca izazivao je mnoge polemike po štampi, pominjane su i teške reči kao "bezobrazluk", "eksploatacija" i "uvoz đubreta". Sada se to zove "biznis", "tržište" i "globalizacija".

Danas, od nekada velikog izdavača ostala je samo velika zgrada. Direktor nije bio u njoj, a oni formacijski neposredno ispod njega nisu bili voljni za razgovor. Usput se ipak moglo saznati da se dnevno sakupi jedva dvadesetak zaposlenih, a da su posao sa sličicama preuzeli privatnici. "Nekad su svi oni radili ovde", jetko je primetila gospođa na izlazu iz zgrade, malo iza podne.

Polidor je jedna od privatnih firmi koje su posao preuzele. Ovim poslom se bavi od ’96, postoji, inače, od ranije, ekskluzivni je zastupnik italijanske firme Panini koja ima višedecenijsku tradiciju u ovakvom izdavaštvu. Sličice koje oni prodaju mogu se svrstati, kako kažu, u tri kategorije: one koje prate sportske događaje, one prevashodno edukativne i one koje se oslanjaju na produkciju crtanih ili igranih filmova. Upravo su lansirali novu serije: Goku – Dragon Ball, Ligu šampiona i Barbie holliday, koje traju do 22. maja. "Trajanje serije se poklapa sa školskim kalendarom", objašnjavaju. Dve službenice su, dok razgovor nije još ni počeo, komentarisale prodaju. Jedna se upravo vratila s kratkotrajne posete prodajnim mestima i donela je optimističku procenu: oko kioska je primetila podosta pocepanih kesica, i to protumačila, iskustveno, kao dobar znak. Serije su dobro prihvaćene.

Ne žele da detaljišu o odnosima sa stranim partnerom, ali očigledno je da je u pitanju franšiza. Album prevode i štampaju o svom trošku, a sličice, već zapakovane, kupuju i redistribuiraju. O algoritmu kombinovanja sličica u pakovanju nisu hteli ili nisu znali ništa da kažu definišući to kao poslovnu tajnu. Domaćem konzumentu prilagođeni albumi prodaju se po ceni koja tek pokriva troškove, a prava zarada dolazi od prodaje sličica, koje oni, pak, daju u komisionu prodaju tako da kompletan rizik snose sami. Od procene tržišta i količine naručene robe zavisi čist profit. Ako naručuju na sitno, zarada na komad je manja, ako preteraju, ćar lako može pojesti vajdu.

Uz određenu količinu kesica, nije rečeno ali se može zaključiti, dolazi i određena količina rinfuza sličica za dopunjavanje albuma pred isticanje roka. Mogućnost naručivanja sličica koje nedostaju, između deset i dvadeset odsto ukupnog broja, pruža šansu sakupljaču da album može popuniti u roku, amortizovati greške koje se javljaju u distribuciji na malim tržištima, ali i uticati na trampu kao prateću aktivnost. Pojedinačne sličice složene su u specijalnom regalu poput poštanskih pregradaka i koliko se moglo videti, buntovi su približne veličine, što navodi na zaključak da ne postoje sličice manjeg tiraža mada se to sa sigurnošću ne može tvrditi. I za njih, kao i za krajnje korisnike, važi isti uslov: ograničeno trajanje robe.

Ne žale se na promet i profit, ali se žale na falsifikatore. Dok oni plaćaju autorska prava, carinu i poreze, falsifikatori emituju tiraž na crno i plaćaju samo rabat prodavcu. Zanimljivo je da su falsifikovane sličice znatno lošijeg kvaliteta, dok su upakovane u kesice skoro identične originalu, što dokazuje njihovu bezočnost. Očigledno je da sličice mogu bolje da odštampaju, ali neće da se potrude kad je u pitanju ono u čiji se kvalitet kupac može uveriti tek posle kupovine. Pokazuju falsifikate koje su zatekli u prodaji, imaju čak i štamparske otiske i znaju koje štamparije to rade, ali zahvaljujući sporosti pravosuđa i dvogodišnjem otezanju procesa, falsifikatorski biznis neometano traje. Nadaju se da će se postepenim sređivanjem tržišta regulisati i ovo pitanje, uz komentar da "do 1990. pirata nije bilo".

SOPSTVENI PROGRAM: Svetlana Damjanović i Gordana Kočić su, kako kažu, osnivači, vlasnici, pomoćni radnici, magacioneri, komercijalisti i finansijeri preduzeća Euro Pres SG koje posluje sa sličicama već šest godina. Sarađuju s britanskom firmom Merlin-Tops i ne taje kako rade: "Na sajmu knjiga u Bolonji je berza i tamo se ceo posao ugovara." Potvrđuju da ceo rizik same snose, da je poslovanje napeto, ali "da nekako ide". Porez na promet je 20 odsto, rabat prodavcu 30. Neke albume su štampale u Čačku, zbog blizine i brzine, neke u Italiji, cene i kvaliteta radi. Zbog nedostatka kapitala, naručuju manje serije, ali su prisutne i na tržištu Makedonije, Bosne i Crne Gore. "Tako amortizujemo eventualni višak", kažu. Potvrđuju priču o falsifikatima i falsifikatorima i dopunjuju je jednom pikanterijom: "Najveći falsifikator koji je zgrnuo velike pare odnedavno je počeo legalno da radi i sada se na druge pirate jako ljuti. Angažovao je i finansijsku i običnu policiju, inspekciju takođe." Najavljuju soptveno izdanje serije sličica, ali neće ništa više da kažu. "Neka to bude iznenađenje", smeju se tajanstveno.

Zadovoljne su poslom, ali vele da ih najviše veseli to što im pišu i roditelji i deca. Hvale se da ih hvale, pokazuju pisma. Smatraju da nagradna igra dodatno utiče na podizanje ekološke svesti mladog naraštaja: uslov za učestvovanje u izvlačenju nagrada nije popunjeni album, već 40–50 kesica, kako za koju seriju. Po njihovoj računici to je dovoljno da se popuni album, uz to da se eventualno naruče pojedinačne sličice.

Svaku edicija, bez obzira na izdavača i distributera, ima oko 150 polja, cena pojedinačne sličice je tri dinara, kao i fiksni iznos poštarine od dvadeset dinara. Varijabla je broj sličica u pakovanju, koji se kreće od pet do dvanaest, ali se u skladu s tim menja i cena pakovanja. Popunjeni album, pod uslovom da duplikata nema, košta oko 500 dinara. Uzorak od 35 pakovanja sa po šest komada iz bilo koje serije pokazao je da je u album zalepljena tek svaka treća sličica. Resto su bili duplikati. Kako deca koja su upućena na međusobnu trampu kupuju sličice na istom kiosku, verovatno će dobiti istu kombinaciju tako da duplikati nemaju berzansku vrednost. S obzirom na to da se svega 20 može naručiti na biranje, pod uslovom da se proporcija zadrži, za tri meseca valja platiti 1300 dinara. Malo ili mnogo?

Dvojici dečaka: desetogodišnjaku i dvanaestogodišnjaku koji su dobili zadatak da ustanove koliko ima duplikata, oduševljenje je opadalo kako je vreme odmicalo a duplikati se umnožavali. Posle svega sat vremena potpuno je nestalo. Tek su sledeći dan posle tirade "dobili ste – lepite" završili zadatak. Za svako kolekcionarstvo veoma je važno koliko traje. Važno je, to znaju izdavači: da ne traje ni predugo, ni prekratko.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST