Rokenrol - bajati tinejdžeri >

Krčmeći stare kataloge

momčilo rajin

Početkom novog milenijuma, a u susret pedesetogodišnjici nastanka ove muzike, ponuda je bogatija nego ikad. Rockenrolu se može zameriti da je odavno otupeo oštricu i da ne predstavlja središnji medij emitovanja radikalnih ili, uopšte, buntovnih ideja mladih. Ali, on ih ne isključuje

U CVETU STAROSTI: Mik Džeger

Kada je negde početkom devedesetih, Bill Wyman, dotadašnji član najveće rock'n'roll grupe svih vremena Rolling Stonesa, rekao da napušta svoje drugove, odluku je obrazložio rečima: "Ne vidim sebe kako sa 60 godina izlazim na scenu i sviram Jumpin' Jack Flash i Satisfaction." Wyman se tako svesno odrekao nekoliko miliona, koliko bi dobio da je barem pristao na još jednu svetsku turneju koja je bila na pomolu, ali je smatrao primerenijim da karijeru zaključi u grupi Rhythm Kings, uz kolege slične dobi i opredeljenja. Iako se, izvesno, tiraži ove družine, koju osim Wymana čine još Georgie Fame i Gary Brooker, velika imena rhythm'n'bluesa i rocka iz šezdesetih i sedamdesetih, nikada neće približiti Stonesima, Wyman je posle toliko godina slavu i bogatstvo podredio uživanju. Ova odluka, svakako lične prirode, nije preterano uzbudila svet šou biznisa, ali je otvorila pitanje trajanja i starenja u rocku. Doduše, ono i nije bilo novo.

PANIČNO BUĐENJE: Ima tome nešto više od 20 godina, dakle, na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete ovo pitanje je prvi put glasno izgovoreno. Bilo je to vreme kada je diskografska industrija, posle toliko godina rasta i cvetanja, prvi put zapala u ozbiljnu krizu. Ona se ogledala u padu prodaje ploča i, kao na uzbunu, crvene lampice su počele da se pale – ljudi u sivim odelima čiji je svakodnevni posao praćenje i reagovanje na berzanske izveštaje sumnjičavo su klimali glavama, a kao rezultat – mnogi su ostali bez posla. Kao glavni razlozi za ovakvu situaciju navođeni su napredak tehnologije za snimanje i presnimavanje (kvalitetni kasetofoni i jeftine kasete doživeli su pravi bum), i pad kreativnosti glavnih protagonista koji kao da su jurili za sopstvenim repom, više zagledani u prošlost no što ih je zanimala budućnost. A onda se neko setio da je rock'n'roll, koji traje već dve i po decenije možda prešao svoju zrelu fazu i ostario.

Ako je na prvi razlog industrija zabave i mogla da reaguje pomeranjem težišta s proizvodnje vinilnih ploča na kasete, a na pomolu je bio i kompakt-disk, na koji se, vreme će pokazati s pravom, ozbiljno računalo, druga dva koja se više tiču razloga za postojanje pa i fiziologije, ne mogu se rešavati industrijskim i finansijskim manevrima. Jer, rock'n'roll, kao i uostalom svaki novi pokret, nije mnogo hajao za trajnost. Tako je bio dominantan i toliko narcisoidan u neobuzdanom slavljenju mladosti da je jednostavno prenebregao činjenicu starenja. Logika potrošnosti na kojoj je počivao – hit je postajao star posle samo dva-tri meseca, jer već u redu čekaju novi – dovedena je do vrhunca. Iako je pre toga preživeo ozbiljne udarce: stradanje Buddyja Hollyja, odlazak Elvisa Presleya u vojsku, raspad Beatlesa, smrt Jimija Hendrixa, Janis Joplin i Jima Morrisona, svet rock'n'rolla se jednog jutra probudio i shvatio da ne zna šta da radi sa zvezdama koje su navršile 40 godina. To buđenje kao da je bilo bolnije od povremenih tragedija.

IZGUBLJENE ILUZIJE: Naprosto, situacija je bila nova i niko se u njoj nije dobro snalazio. Ovakvoj zabrinutosti doprineo je i brutalan stav punk i novotalasnih ikonoklasta, jer je po njima sve što nije žestoko i mlađe od 20 godina trebalo da bude odstranjeno iz sveta rocka.

Rock je oduvek nosio oreol nevinosti i beskompromisnosti. U vreme nastanka i širenja, njegov puls i poruke bile su jasne i bliske mladoj generaciji, ticale su se njenih problema i pogleda na svet. Mladi autori kao što su Bob Dylan i John Lennon prebrzo su stekli mitsku popularnost i doživljavani su kao polubogovi spremni i sposobni da promene svet i tok istorije. U dobroj meri dešavanja u šezdesetim išla su naruku idealističkim pogledima sadržanim u stavu da se svet može menjati bojama i zvukom. Kada su velike zvezde, glasnogovornici generacije, zaronivši u introspekciju, istakli u prvi plan sopstvenu individualnost, obožavaoci im to nisu lako oprostili.

"BUM" SREDOVEČNIH: Neophodno je znati još jednu činjenicu da bi svet rocka i proces starenja u njemu postali jasniji. On je nastao u vreme "bejbi buma". Naime, od završetka Drugog svetskog rata pa sve do sredine šezdesetih svet je doživeo eksploziju nataliteta. Oni rođeni na početku ove skale bili su generacija i publika prvih rokera. Stasavali su, delili slične probleme i starili zajedno s njima. Proklamujući geslo "Nadam se da ću skončati pre nego ostarim" (The Who Moja generacija), i Želimo sve i želimo odmah (The Doors) novi heroji nisu ostavljali nikakav prostor za period posle prve mladosti. A činjenica je da je rock'n'roll nekoliko decenija kasnije, želeli to mi ili ne, postao zajedničko dobro tinejdžera koji juri najnoviji hit s top-liste, radikalnog buntovnika koji traži potvrdu svojih stavova, prezaposlenog biznismena koji tek vikendom ima vremena da se osvrne na doba svoje mladosti, kao i bucmaste domaćice koja prebira po pozamašnom katalogu naknadno izdatih Elvisovih pesama. Kada je eksplozija utihnula, usledilo je smirenje. Za razliku od pedesetih i šezdesetih, u poslednjim decenijama veka tinejdžeri više nisu bili dominantni deo populacije: nastao je period sredovečnosti. Stoga ne čudi da je omiljeno geslo u osvit punk ere bilo: "Suviše star za rock’n’roll, suviše mlad da bi umro". A to se i te kako odrazilo na zbivanja u popularnoj kulturi.

ISTO, SAMO MALO DRUKČIJE: Paradoksalno ili ne, tu se nalazio i odgovor. Nije bilo krize publike, ona je postojala, trebalo je samo naći način da se ona ponovo zainteresuje i "nahrani". Industrija zabave je, locirajući uzroke, mogla da pronađe terapiju. A ona je stigla u vidu novog izuma zvanog pomalo trapavo kompakt-disk. Nova digitalna tehnologija je širom otvorila mogućnosti i trebalo je jedino ubediti konzumente da se što pre na nju preorijentišu. Zajedno s novim izdanjima velike, pa i male kompanije, počele su grozničavo da pretražuju po svojim katalozima i ponovo izdaju čitave arhive, sada u novom pakovanju. Ljubitelji muzike su tako dobili novu priliku da zamene svoja stara, već uveliko krckava i izlizana izdanja, dopune ili prvi put nabave materijal koji je do tada bio ili zaboravljen ili dostupan u veoma ograničenom tiražu. Beatlesi, Stonesi, Dylan, Elvis i ostali komercijalni izvođači ponovo su dospeli na top-liste i to kako s novim tako i sa starim izdanjima. Bilo je očigledno da ona pomažu jedna drugom. Indikativan je slučaj legendarne ploče The Dark Side of the Moon grupe Pink Floyd. U vreme izlaska 1973. smatrana je za najviši domet tadašnjih produkcionih uslova po svim kriterijumima. Ovaj je album prodat u višemilionskom tiražu širom sveta. Više od deset godina nalazio se na američkoj top-listi 200 najprodavanijih albuma. Znači, iz nedelje u nedelju, i tako godinama, samo u Americi prodavao se u nekoliko stotina ili hiljada primeraka. Kada se pojavio na kompakt-disku, njegova prodaja je toliko porasla da je postao konkurentan svežim izdanjima s vrhova top-liste. I nastavio je da se prodaje iz nedelje u nedelju.

Izvođačima kao da je pao ogroman teret s leđa, jer su se u pomami za starim katalogom oslobodili obaveze da jednom godišnje ili jednom u dve godine isporuče novi proizvod, što, ma kako čudno izgledalo, nije najlakši posao na svetu.

BEZ MITSKOG NASLEĐA: Početkom novog milenijuma, a u susret pedesetogodišnjici nastanka ove muzike, ponuda je bogatija nego ikad. Rock'n'rollu se može zameriti da je odavno otupeo oštricu i da ne predstavlja središnji medij emitovanja radikalnih ili, uopšte, buntovnih ideja mladih. Ali, on ih ne isključuje. Ako je tokom pedesetogodišnje istorije upijao, sublimirao, pozajmljivao, pa čak i beskrupulozno krao ideje i formu od bluza, kantrija, folka, džeza, avangarde i elektronike i svetske muzičke baštine, ne može mu se zameriti da nije nesebično uzvraćao pružajući energiju i svežu krv kome god je ona bila potrebna. Bez takvih, makar povremenih transfuzija, pitanje je kako bi izgledali savremeni džez ili pop. Pozivajući se i pomažući uzore koje su imali u bluesu, mladi rokeri su veoma doprineli da mnoga imena ne potonu u zaborav. John Lee Hooker, Willie Dixon ili Muddy Waters, da navedemo samo neke, sasvim sigurno ne bi zadobili svetsku slavu; pitanje je koliko bi uopšte značili izvan blues teritorije da nije bilo ovih "učenika" uvek spremnih da ukažu na one od kojih su naučili važne lekcije. Ne samo to, zahvaljujući njima, ovi stari muzičari su izašli iz geta, zadobili dostojanstvo, pristojan prihod za život i, na kraju, poštovanje. I kako to samo život može da režira, mada ne u istoj proporciji, to su dočekali i vremešni rokeri. Bez preke potrebe da išta dokazuju, sem da ostanu dosledni sebi, Bob Dylan, Johnny Cash, Neil Young, ili Van Morrison, Tom Waits i John Hammond snimili su u poslednjih desetak godina nekoliko remek-dela. To što ova izdanja više nemaju mitsku važnost, što ne predstavljaju prekretnicu ili kamen temeljac budućih zbivanja ponajmanje je "krivica" njihovih autora.

U dalekoj perspektivi možda će popularna muzika postati nešto što se uglavnom emituje ili izvodi uživo. Suženi biznis s pločama i diskovima možda će postojati samo zbog specijalista i kolekcionara. Ovakav nimalo optimističan pogled možda se čini preteranim, ali je logična projekcija nezaustavljivog procesa koji već postoji.

U IŠČEKIVANJU NOVE PLIME: Bezočno krčmeći stare kataloge (najnovija moda su specijalni kompleti nekog izvođača ili pravca), kod kojih nema troškova snimanja, produkcije, reklame itd., muzička industrija je gotovo zapostavila ulaganje u nova imena. Paradoksalno, posle toliko godina i iskustva rock muzika čiji su sinonimi bili mladost i energičnost postala je sredovečna i predvidiva. U neprestanoj težnji da širi tržište i obezbedi što veći profit, industrija je rock otcepila od njegovih prirodnih, mada i neurotičnih korena. Širenjem ponude i interesovanja, industrija je smestila rock u društvo pravaca i žanrova nad kojima je do juče dominirao. Možda je to i logična posledica posle toliko uraganskih godina. Teško mi je zamisliti, pod sadašnjim uslovima, da će neko sadašnje ime uspeti tokom karijere da napravi tridesetak albuma kao što su to uradili Dylan, Stonesi ili Van Morrison. Kvalitet neću ni pominjati. Zato je pred današnjim imenima koja obećavaju – The Strokes, White Stripes, Ryan Adams, Ed Harcourt ili Mull Historical Society – težak zadatak da rock skrenu s koloseka za zaborav. To što će iskusni slušalac u njihovim ostvarenjima prepoznati eho prošlosti, manje je važno. Rock muzika ne postoji u vakuumu, ona je vrelo koje ima dovoljno vode da napoji svakog žednog istraživača i poštovaoca. Ako se tu krije jezgro novog talasa koji treba da podmladi rock muziku, dobro došli!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST