---

Izbeglice: nacionalna strategija >

Izlazak iz društvene senke

Kakva je to kulturna integracija ako profesori, lekari, vozači ili umetnici do kraja svog života u Srbiji ostaju samo izbeglice

Posle više od deset godina, koliko izbeglice žive svoj paralelni život u Srbiji, prvi put je napravljen socijalni program kojim će se, po svemu sudeći, bez imalo sentimentalnosti, preseći izbeglički Gordijev čvor. Reč je o Nacionalnoj strategiji za rešavanje pitanja izbeglih, prognanih i raseljenih lica koju je izradila radna grupa Vlade Srbije, sa idejom da ponudi trajno rešenje izbegličkog problema. Ili, kako se navodi u uvodu Strategije, "da se na transparentan način svim izbeglim licima omogući da izaberu za njih najpovoljnije trajno rešenje".

U izradi Strategije, međutim, nisu učestvovala izbeglička udruženja niti psiholozi koji bi eventualno dali korisne preporuke u njihovo ime. To je izazvalo veliku podozrivost kod izbeglica s kojima smo razgovarali, koje čak dovode u pitanje relevantnost ovog projekta. Strategija se, naime, bazira samo na statistici prošlogodišnje registracije, kada su se ljudi opredeljivali da li će ostati u Srbiji ili će se vraćati u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. One koji su rešili da ostanu nisu pitali za dalje planove – gde bi da žive, šta bi da rade. Akutni problem 700.000 izbeglica na teritoriji Srbije i Crne Gore rešavaće se u dva pravca. Jedan je organizovana diplomatska aktivnost koja treba da obezbedi povratak izbeglica koje to žele u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu i povraćaj izbegličkih imovinskih i drugih prava.

OGROMAN TERET: Drugi pravac je obezbeđivanje uslova za normalan život onih 60 odsto izbeglica koje su se opredelile da trajno ostanu u Srbiji. U tom smislu, Srbija će poneti najveći teret od svih država u regionu, jer se od ukupno tri miliona izbeglica na prostoru stare Jugoslavije 700.000 nalazi na teritoriji Srbije. Crna Gora od toga ima svega 14.400 izbeglih.

Srbija jedina u regionu ima tako veliki broj izbeglica koji se opredelio za integraciju. To ne samo da je ogroman teret za državu koja treba da stvori uslove za život tolikog broja ljudi već pri tom ne može da se posluži ničijim iskustvom. Srbija je u tom smislu jedinstven primer a Strategija praktično pilot-projekat. Hrvatsku očekuje suočavanje s povratnicima, što je mnogo više politički nego materijalni problem, dok će se u Bosni i Hercegovini mogući povratak izbeglih najvećim delom uspešno privesti kraju, zbog strogog nadzora međunarodne zajednice.

Na izradi ovog skupog projekta, koji se radi teorijski od jula, a praktično od septembra prošle godine, učestvovali su mnogobrojni eksperti – ekonomisti, pravnici, sociolozi, građevinari, ispred šest ministarstava Vlade Srbije.

Ovaj deo procesa platili su UNHCR, UNDP i OCHA, koji su ostali po strani i u potpunosti prepustili ekspertima Vlade Srbije da kreiraju program. To sponzorstvo odgovorni za izradu projekta tumače kao dobar znak i najavu da će međunarodna zajednica biti zainteresovana da projekat isprati do kraja. Dobra volja međunarodne zajednice, međutim, tek treba da se pokaže, jer će za realizaciju projekta biti potrebno 678,1 miliona dolara, od čega Srbija može da obezbedi tek manji deo. Integracija izbeglica predstavljaće za Vladu Srbije jednu od najvećih i najkomplikovanijih investicija u periodu od 2002. do 2004. godine.

HLADNOKRVNA REŠENJA: Nije stoga slučajno što je za predsednika radne grupe za izradu ovog projekta "sa veoma visokim prioritetom" izabran baš Dušan Živković, koji se nalazi na funkciji direktora Vladine Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.

To je jasno najavilo trend Vlade kada je rešenje izbegličkog problema u pitanju. Živković nije čovek koji je "upleten" u ljudske sudbine i tužne izbegličke priče, pa će mu stoga verovatno biti mnogo lakše da bez viška sentimentalnosti, krajnje praktično pristupi rešavanju problema. Ključni deo Strategije biće obezbeđivanje stranih ulaganja za njenu realizaciju, pa treba pokazati razumevanje za odluku Vlade da se ovim problemom pozabavi čovek koji je u stanju da proceni za kakav se projekat mogu obezbediti sredstva.

Strategija je urađena tako da umnogome prevazilazi okvir humanitarnog projekta i ulazi u razvojni program Srbije, a kako je Živković za "Vreme" objasnio, suštinski razlog za to je što se ispostavilo da su svi mehanizmi socijalnog zbrinjavanja u Srbiji toliko propali da nije prosto bilo osnove za integraciju izbeglica (vidi okvir). Vlada Srbije je na samom početku dala instrukcije da se Strategija proširi na sve ugrožene socijalne kategorije.

Postoji još jedan motiv za izjednačavanje izbeglica sa socijalnim slučajevima. Trebalo je preduprediti netrpeljivost koja bi narasla između lokalnog stanovništva i izbeglica, ako bi ove druge dobile prioritet ili bilo kakvu plansku pomoć. Sasvim je logično da bi došlo do ogromnog talasa nezadovoljstva, ako bi se krenulo sa dodeljivanjem stanova i obezbeđivanjem poslova za izbeglice pred očima 350.000 siromašnih, ili 800.000 nezaposlenih koliko ih je za sada u Srbiji. Ovde ionako postoji ogromna netrpeljivost između lokalnog stanovništva i izbeglih i do današnjih dana ostao je aktuelan mitski portret o izbeglici koja vozi skupa kola i ima pune džepove para. Ima i takvih, ali ih nema 700.000.

Strategija predviđa ubrzavanje procedure dobijanja državljanstva, čime prestaje izbeglički status i stiču se uslovi da novi građani participiraju u svim programima države, pa i u programima mikrokredita za mala i srednja preduzeća. Ne samo što se računa da će ovi programi biti zanimljivi izbeglicama nego će se za zapošljavanje u konačnom računu odvojiti najmanje sredstava jer će država u okviru nacionalne strategije zapravo finansirati samo troškove prekvalifikacije i obuke manjeg broja ljudi, dok će se ostale izbeglice, po dobijanju državljanstva, upućivati na biro za nezaposlene.

Stambeni problem rešavaće se po, za Srbiju, potpuno novom konceptu socijalnog stanovanja. On predviđa izgradnju manjih stanova u određenim delovima grada za socijalno ugrožene kategorije, kako za izbeglice tako i za ugroženo lokalno stanovništvo. Stanovi će biti u vlasništvu države koja će određivati visinu minimalne kirije. Ukupan manjak stambenog prostora za Srbiju je po grubim procenama 400.000 jedinica, tvrdi Živković.

GAŠENJE KAMPOVA: Na kraju, kao osnovni cilj Nacionalne strategije navodi se postepeno gašenje kolektivnih centara u periodu od 2002. do 2004. godine, u kojima je smešteno 20.000 ljudi. Oni spadaju u kategoriju najugroženijih izbeglica kojima su u većini potrebni specijalno staranje i dodatna pomoć.

Moglo bi da se kaže da će za tih pet odsto izbegličke populacije Strategija biti od najveće koristi, uostalom to su ljudi koji su najgore prošli od svih i koji godinama žive u sramnim uslovima. Strategija će najviše biti od koristi onima koji nisu u stanju da se za sebe pobrinu i onima koji su se na neki način već snašli, pa će ovim programom dobiti priliku da izađu iz sfere sive ekonomije i legalizuju posao, pretežno trgovinu.

Živković je govoreći o Strategiji rekao da je mnogo veća pažnja poklonjena upravo rešavanju stambenog pitanja. Rešenje za koje su se eksperti odlučili je izgradnja stanova u određenim gradovima i u posebnim naseljima, tamo gde opštine dozvole gradnju. Kako je u intervjuu za izbeglički list "Pravi odgovor" najavila republički komesar za izbeglice Sanda Rašković Ivić, na toj listi gradova neće biti Beograd. Osim ako se ne ispostavi da i ovog puta nema dobre razmene informacija između Vlade i Komesarijata, izbeglice koje će se odlučiti za stanovanje u socijalnim stanovima, moraće zajedno sa socijalnim slučajevima da se sele iz glavnog grada na periferije manjih gradova u unutrašnjosti.

Da li će takvo trajno rešenje biti odgovarajuće za izbeglice?

Da li je zaista jedino moguće bilo izjednačavanje s teškom socijalom velike grupe ljudi koji se toliko između sebe razlikuju, po godinama, sposobnostima, interesovanjima. Ne znači li to oduzimanje poslednje šanse za pravu kulturnu integraciju profesorima, lekarima, vozačima, umetnicima koji će do kraja života u Srbiji ostati samo izbeglice, getoizirane u određene delove grada i ostavljene na margini društva?

Što bi rekao jedan od naših sagovornika, izbeglica iz najstarije izbegličke generacije: "Ne sećam se da me je iko pitao da li želim da živim u Smederevu, pogotovo nakon devet beogradskih godina. Ako bi malo proradili gluvi telefoni između ovih naših i onih njihovih u Hrvatskoj, prodao bih svoju imovinu u Štrpcima, pa bi se i Vlada obradovala da uložim 300.000 DM tamo gde ja hoću, umesto da mi daju garsonjeru u predgrađu Smedereva", kaže Stevo Babić.

Dobro je što ova strategija najavljuje političku volju Vlade da se konačno pozabavi problemom. Na kraju, ne može se mnogo ni zameriti što se u strategiji za izbeglice videla šansa i za sanaciju bar dela problema sa najugroženijim socijalnim kategorijama, koje i te kako mogu da ugroze reforme ako im se predugo bude igralo po živcima.

Isto tako, poslednja donatorska konferencija u Briselu, kada su izbeglice izuzete iz pomoći jer spadaju u humanitarnu kategoriju, posredno je najavila zahlađenje međunarodne zajednice kada je jednokratna pomoć u pitanju, a veće interesovanje za razvojne programe.

ROKOVI I ŽIVOT: Ali, da se zaista radilo o izbeglicama, pre svega ostalog, pa čak i pre integracije na koju se u određenom trenutku i specifičnim okolnostima pozvala tako velika grupa ljudi, Strategija bi bila skoncentrisana na povratak izbegličke imovine.

Pregovori sa Hrvatskom oko povratka ljudi i imovine ostavljeni su na nivou pregovora savetnika, koji bar s naše strane zaista daju sve od sebe, ali koji nisu izvršna vlast. Plan Vlade Srbije za budućnost izbeglica trebalo je da krene s pritiskom svim mogućim sredstvima na rukovodstvo Hrvatske da ispuni svoje obaveze i potpisane sporazume. Strategija, doduše, ima jedan pasus koji predviđa veće angažovanje države na tom planu, a povremeno se čuju vesti da se na tome "puno radi".

Sanda Rašković Ivić upravo je objavila da je postignut dogovor s hrvatskom vladom o povratku 59 porodica, odnosno nosilaca stanarskog prava, u takozvanom Projektu 59. Da bi se vratilo samo ono što su do sada hrvatske vlasti priznale, dakle 18.000 stanarskih prava, potrebno je 305 godina; a da bi se vratila ukupna imovina izbeglicama iz Hrvatske kojih je 242.624 potrebno je više od 4112 godina.

Možda će se ipak takvo "nesentimentalno" rešenje izbegličkog problema pokazati kao dobar potez, koji će najvećim žrtvama rata obezbediti ono što im posle svega može biti jedina uteha – bar pravo na normalan život.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---