Kako snimiti film >

Svemoćni štambilj

maja uzelac

Ponedeljak 1. mart bio je poslednji dan da se na konkurs Ministarstva za kulturu preda scenario za dugometražni igrani film. Tridesetak would be debitanata, klasika, veterana, mladih i frustriranih, starih i frustriranih, onih u krizi srednjih godina i onih u krizi identiteta, onih u naponu snage i onih u naponu ludila, nadaće se narednih nedelja da će baš njihov projekat dobiti neke, a kolike ne zna se, pare od države, te da će, krčeći put svemoćnim štambiljem Ministarstva, uspeti da lakše nagnaju maloprivrednike, poljoprivrednike, zelenaše i direktore da ulože baš u njihov film. Kod srećnih će proces potrajati, ako imaju veće prohteve, i godinama, a kod manje srećnih okončaće se još pred vratima Ministarstva.

Pre samo nedelju dana, na Filmskom festivalu u Skoplju imali smo prilike da saznamo kako stoje stvari kod bivših "zemljaka". Direktor ovog tek peti put održanog, a već ništa manje nego savršeno organizovanog festivala, Dejan Pavlović, napravio je zanimljiv (dakle: atipičan) seminar i konferenciju s temom Produkcija na Balkanu. Nikog, dakle, nije čekao, ali od tamošnjeg ministarstva za kulturu dobio je čist bonus: predstavnike Eureke, Euroimaža i još desetak najvećih evropskih fondova, koji su došli da, pri festivalu, pričaju o praktičnim mogućnostima za koprodukciju koje se sineastima nude. Kad su već bili tamo, svi zainteresovani su, dakle, dobili priliku da ih pipnu, pa i popričaju, "pokupe" vizitke, "uvale" projekte...dešavao se, tako, na javi onaj presmeli san svakog srpskog filmadžije, iz koje god gorepobrojane grupe bio.

Elem, u drugoj sobi pričalo se o aktuelnoj stvarnosti, mada je neka (na primer, ona hrvatska) stvarnost nekima (na primer, nama) i dalje zvučala kao san. Boris Matić, direktor Motovunskog festivala, podelio je tako s okupljenima problem tamošnje kinematografije: država je, naime, previše razmazila autore. Isporučujući kompletan traženi budžet na adresu svakog ko je pristojno zatražio, hrvatsko ministarstvo za kulturu, zaključuje Matić, dobilo je gomilu producenata i reditelja koji film shvataju kao biznis i laku zaradu, pa ih ni rezultat ne zanima previše. U tom smislu, Matić je kao model regulisanja odnosa u poslu pomenuo slovenački zakon o kinematografiji. Danijel Hočevar, producent slovenačkog festivalskog uspeha Kruh i mlijeko, kao i reditelj Jan Cvitkovič, situacijom u matičnoj zemlji su, s tim u skladu, sasvim zadovoljni.

Predstavnici Bugarske i Srbije, čučali su pored, treba li reći, otvorenih usta. U vazduhu je lebdeo bizaran podatak: hrvatske filmove čija je finansijska produkcija sklopljena za dan, tamo gleda od 350 (slovima: trista pedeset) pa do 50.000 gledalaca ako je u pitanju ogroman hit. Koliko će ovog puta ovo ministarstvo u ovoj Srbiji pokušati da olakša život autorima čije će filmove videti i do dvesta, trista ili petsto hiljada entuzijasta, ostaje da se vidi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST