Blisko-istočna kriza >

Krhka nada za mir

berta zekić-belson

Ni palestinski lider Jaser Arafat ni izraelski premijer Šaron u ovom trenutku ne žele smirivanje; obojica kao da su "dobri" za očuvanje ovakve situacije kontrolisanog nasilja koja neće prerasti u opšti regionalni rat

Specijalno za "Vreme" iz Tel Aviva

Vreme izraelske vojne akcije je isteklo, upozorava američki predsednik Džordž Buš, dok izraelski premijer Arijel Šaron smišlja kako da udovolji Bušu a da opet završi posao. Glavni zapovednik izraelske vojske general Šaul Mofaz traži od Šarona još najmanje osam nedelja za čišćenje "terorističke infrastrukture", u protivnom sve je, kaže Mofaz, bilo uzaludno. I izraelski ministar odbrane laburista Benjamin Ben Eliezer traži još vremena i govori o "skromne" četiri nedelje. Na drugoj strani američki državni sekretar Kolin Pauel traži od Šarona da počne s povlačenjem iz palestinskih gradova koje je okupirala izraelska vojska od 29. marta, što će mu dati adut pred sastanak s palestinskim vođom Jaserom Arafatom, od koga će tražiti da ozbiljno krene u akcije protiv terorizma. Šaron je učinio prvi ustupak: izraelska vojska se povukla iz dva palestinska gradića. U međuvremenu, izraelska severna granica s Libanom se ponovo zagreva: od prošle nedelje napadi libanske šiitske organizazije Hezbolah na izraelske ciljeve unutar Izraela su svakodnevna pojava i samo je pitanje dana kada će Izrael uzvratiti na napade koji dolaze iz Libana. Duhovni vođa Hezbolaha šeik Nasrala izjavljuje da su oni jedini od sve "arapske braće" koji su se otvoreno stavila na stranu Palestinaca. Izraelska vojska ima pune ruke posla boreći se s Palestincima na Zapadnoj obali i ni najmanje nije zainteresovana za obnavljanje fronta u Libanu. Međutim, pitanje je koliko dugo će Izrael ostati bez odgovora na napade Hezbolaha.

NOVA INTIFADA: Otkad je stvoren Izrael 1948. godine, jevrejska država uprkos istoriji punoj ratova, nije prolazila kroz ovako težak period. Teroristički i samoubilački napadi na civilno stanovništvo postali su svakodnevna pojava. Iako je u pedesetčetvorogodišnjoj istoriji Izrael vodio niz ratova, posle rata za nezavisnost 1948. godine, svi su se vodili ili na njegovim granicama ili van njih pa je civilno stanovništvo bilo pošteđeno direktnog ratnog stradanja. Terorizam je pak sasvim druga priča. Počev od dana kada su cionisti počeli da govore o potrebi stvaranja jevrejske države, jevrejsko civilno stanovništvo počelo je da plaća danak u krvi: Arapi su napadali Jevreje koji su počeli da se doseljavaju u tadašnju Palestinu kako bi ostvarili cionistički san i živeli u jevrejskoj državi. Međutim, Izrael nikada nije doživeo talas nasilja kao posle izbijanja druge intifade poznate pod imenom Al Aksa. Palestinci svoju drugu intifadu (pobunu) vode u znaku čuvene jerusalimske džamije Al Aksa koja je za sve muslimane treće sveto mesto.

Više od 400 Izraelaca izgubilo je život od početka intifade septembra 2000. godine, a nekoliko hiljada izraelskih civila povređeno je u terorističkim napadima na njih. Neki su još uvek u vrlo teškom stanju. Osamnaest meseci od izbijanja palestinskog ustanka, Izrael je suočen s do sada neviđenim talasom nasilja: Palestinci govore o više od 1000 mrtvih i još nekoliko hiljada ranjenih, dok su scene grubog kršenja najosnovnijih ljudskih prava od strane izraelske vojske deo svakodnevice s kojim Palestinci žive. Teška ekonomska situacija u koju je zapalo palestinsko stanovništvo nakon što je Izrael zatvorio granice za palestinske radnike koji su do izbijanja intifade masovno radili u Izraelu mobilisala je još terorista samoubica. Oni, pritisnuti teškom političkom i ekonomskom situacijom i zaluđeni islamskim fundamentalizmom, osećaju da više nemaju šta da izgube.

MRŽNJA I OSVETA: Ako je još pre dve godine neko i sanjao o boljem Bliskom istoku i mirovnom procesu, osamnaestomesečni krvavi sukob zadao je težak udarac i Izraelcima i Palestincima koji su verovali u mir. Neviđena mržnja i nepoverenje i na jednoj i na drugoj strani svakim danom sve dublje i dublje pokopavaju mirovni sporazum iz Osla. Prošlonedeljna anketa izraelskih dnevnih listova pokazuje da većina Izraelaca podržava široku izraelsku vojnu akciju na Zapadnoj obali, a Šaronova popularnost među njima ponovo raste. Rezultati ankete pokazuju da 23 odsto izraelskih ispitanika želi eliminaciju palestinskog vođe Jasera Arafata, 36 odsto anketiranih smatra da bi Arafata trebalo proterati, dok 19 procenata misli da ga i dalje treba držati u izolaciji, a samo 15 odsto smatra da s Arafatom treba pregovoarati. Anketa pokazuje da se 15 odsto anketiranih Izraelaca zalaže za ponovnu trajnu okupaciju palestinskih područja, dok se 42 odsto tome protivi, a 39 procenata podržava ideju privremene okupacije. Na palestinskoj strani vidna je želja za osvetom. Velika većina Palestinaca smatra da su teroristički atentati na izraelske civile opravdani i teroristi samoubice su veći heroji i mučenici ukoliko usmrte više Izraelaca. Svaki put samoubica sa sobom odnese u smrt što je moguće veći broj Izraelaca, Palestinci masovno izlaze na ulice da to proslave. Razjarena masa spaljuje izraelske i američke zastave i simbolički spaljuje slike izraelskih autobusa slaveći svoje šehide koji su sami sebe digli u vazduh u nekom autobusu punom Izraelaca.

POSLE ARAFATA: Arafat se od 29. marta nalazi u potpunoj izolaciji, a odnedavno i bez struje, vode i telefona. Šaron otpužuje Arafata da je nametnuo teroristički rat, a još ranije je izjavio da Arafat nije čovek s kojim Izrael želi da pregovara. Ovog puta ovakvoj izjavi priključuje se i američki predsednik Buš koji je na zajedničkoj konferenciji za štampu s Tonijem Blerom rekao da je Arafat imao priliku da pokaže da je vođa svog naroda, no on je tu priliku propustio i nije održao obećanja. Buš ističe i to da na Bliskom istoku postoje drugi koji su u stanju da pokrenu mirovni proces s mrtve tačke, kao, na primer, jordanski kralj Abdala ili saudijski prestolonaslednik Abdala. Jedini problem koji Buš ne vidi ili ne želi da vidi jeste u tome što palestinski narod ni u jednom ni u drugom Abdali ne vidi svog predstavnika i u tome što je Arafat, koliko god problematičan bio, jedina osoba oko koje postoji palestinski konsenzus. Palestinski predsednik još uvek je živ i relativno zdrav i još uvek, na veliko Šaronovo razočaranje nije napustio svoje kancelarije u Ramali iako zgradu u kojoj boravi sa još stotinak svojih sledbenika i zapadnih mirovnih aktivista povremeno granatiraju izraelski tenkovi trudeći se da ipak ostave Arafata živog jer bi njegova smrt izazvala mnogo više štete nego koristi.

Mnogi Izraelci bi na Arafatovom mestu rado videli šefa preventivne službe bezbednosti na Zapadnoj obali pukovnika Jibrila Rajuba. Razočarani Arafatom koji je, kako veruju mnogi Izraelci, propustio priliku za stvaranje palestinske države kada mu je bivši izraelski premijer Ehud Barak nudio 97 odsto od okupiranih teritorija, uključujući i delove Jerusalima, Izraelci smatraju da Arafat nema kontrolu nad ekstremnim palestinskim organizacijama Hamasom i Islamskim džihadom koje su odgovorne za najveći broj terorističkih napada. Izraelci veruju da je strogi i preduzimljivi šef službe sigurnosti Rajub u stanju da zavede red na palestinskim teritorijima i stavi pod svoju kontrolu mnoge palestinske vojne ogranke. Osim toga, Jibril Rajub poznaje izraelski mentalitet i dobro govori hebrejski, koji je naučio u izraelskom zatvoru pa je on najčešće taj koji se obraća Izraelcima putem medija.

Pitanje Arafatovog (73) mogućeg naslednika sve češće se spominje i u palestinskim političkim krugovima. Najčešće se u tom kontekstu spominje ime Mahmuda Abasa, odnosno Abu Mazena, drugog čoveka PLO-a i dugogodišnjeg Arafatovog saradnika.

Glavni sekretar izvršnog odbora PLO-a, što je druga najviša funkcija unutar palestinske uprave posle Arafata, Abu Mazen (66) jeste arhitekt mirovnog sporazuma u Oslu koji je rezultirao palestinskom samoupravom. Palestinci su skloni Abu Mazenu kada već govore o Arafatovom nasledniku, mada mu kao nedostatak pripisuju nedostatak harizme.

Među ostalim kandidatima spominje se i ime Ahmeda Koreija, poznatijeg pod imenom Abu Ala (63), predsednika Palestinskog legislativnog veća, te Jibrila Rajuba (50), šefa preventivne službe bezbednosti sa Zapadne obale, i njegovog kolege iz pojasa Gaze Mohameda Dahlana (40). Prema odredbama Palestinske samouprave, Abu Ala trebalo bi da preuzme palestinsko predsedništvo u prelaznom periodu u slučaju da Arafat to "ne može da radi". On je, kao i Abu Mazen, jedan od glavnih čelnika Arafatovog pokreta Fatah. Abu Ala je bio uključen u gotovo sve pregovore s Izraelom i vatreni je pristalica mirovnog sporazuma iz Osla.

ŠARONOVE MAPE: Godinu dana nakon što je Arijel Šaron izabran za predsednika izraelske vlade, Izrael se nalazi na ivici opšteg rata. Šaron je došao na vlast zahvaljujući dobro osmišljenoj predizbornoj kampanji kojom je Izraelcima obećao "mir i sigurnost" i vladu nacionalnog jedinstva. Razočarani Ehudom Barakom koji je, kako veruju mnogi Izraelci, odgovoran za "sramno povlačenje" izraelske vojske iz Libana bez prethodno postignutog sporazuma (što je podučilo Palestince kako da dođe do izraelskog povlačenja s okupiranih teritorija, a samo četiri meseca kasnije dovelo do izbijanja intifade), Izraelci su izabrali Šarona kao manje zlo.

Izraelski premijer se može pohvaliti uspehom očuvanja vlade nacionalnog jedinstva, što nije bilo nimalo jednostavno u situaciji oružanog sukoba s Palestincima. Ovih dana u svetlu eskalacije oružanog sukoba s Palestincima i laburističkih pretnji o napuštanju koalicije, Šaron gradi još širu koalicionu vladu u kojoj će uz laburiste sedeti i religiozni nacionalisti i ekstremni nacionalista ruskog porekla Liberman koji se zalaže za ideju celovitog Izraela, koji uključuje i palestinske teritorije.

Izgradivši široku koaliciju, Šaron je siguran da prevremenih izbora neće biti. Šaronov veliki uspeh je sprečavanje sukoba i očuvanje veze jevrejskih doseljenika koji žive u jevrejskim naseljima na okupiranim teritorijima i Izraelaca koji žive u naseljima unutar zelene linije, što zbog protivrečnosti interesa nije uvek lak posao. Sam Arijel Šaron ima viziju nove sopstvene političke mape Zapadne obale i pojasa Gaze gde će u budućnosti biti stvorena mala palestinska država i izraelski pojas sigurnosti u kojem će se nalaziti jevrejska naselja. Kako bi ostvario ovu viziju, Šaron mora voditi računa o mogućem rascepu koji bi se mogao pojaviti između religioznih jevrejskih doseljenika koji žive na okupiranim teritorijima i uglavnom svetovnih izraelskih građana, od kojih se veliki broj ne slaže sa izraelskom okupacijom i postojanjem jevrejskih naselja.

DEMOGRAFSKA BOMBA: Danas na palestinskim teritorijima živi 3.000.000 Palestinaca i još 200.000 jevrejskih doseljenika. Od 1967. godine Izrael je počeo da naseljava okupirane teritorije verujući u strategiju utvrđivanja vlastitih granica tako što će izgraditi jevrejska naselja i naseliti Jevreje tamo gde želi da utvrdi sopstvenu granicu. Pitanje granica u Izraelu je komplikovana stvar. Do Šestodnevnog rata 1967. Izrael je bio malena zemlja posebno uzana po sredini. Granica je do tada prolazila samo 17 kilometara od Natanije, izraelskog grada koji se nalazi na obali Sredozemnog mora, do palestinskog grada Tul Karema, koji je u to vreme bio deo Jordana. Do izraelskog okupiranja Zapadne obale, Izrael je neprestano bio izložen arapskim pretnjama i po Izraelce zastrašujućem pozivu arapskih masa koje su u odgovoru na vatrene Naserove govore uzvikivali "Itbah el jehud", što će reći, navalimo sa svih strana i saterajmo Jevreje do morske obale (svega 17 km) i potopimo Jevreje u moru.

Izraelci tvrde da ne smeju dozvoliti povratak na "tanku granicu" od 1967. godine. U Izraelu unutar zelene linije živi 5.000.000 Jevreja i još 1.000.000 izraelskih Arapa s izraelskim državljanstvom. Za Izrael je fizičko odvajanje od Palestinaca pitanje opstanka. Kada je 1967. godine u Šestodnevnom ratu Izrael zauzeo zapadnu obalu, pojas Gaze, Sinajsku pustinju, Golansku visoravan i istočni Jerusalim, tada je skupa s teritorijima "zauzeo" i veliki broj civilnog stanovništva na Zapadnoj obali i Gazi. Izraelski Kneset, svestan opasnosti od demografske bombe, doneo je odluku da se istočni Jerusalim anektira, a ostatak okupiranih teritorija proglasi "teritorijama pod privremenom izraelskom vojnom upravom". To privremeno rešenje trajalo je 26 godina dok 1993. godine ubijeni izraelski premijer Jicak Rabin i njegov ministar inostranih poslova Šimon Peres nisu došli do zaključka da je najbolje rešenje te teritorije zameniti za mirovne sporazume s Palestincima i drugim arapskim susedima. Ovakva vizija novog Bliskog istoka nije pogodovala ni palestinskim ni jevrejskim ekstremistima. Palestinski ekstremisti su svako potpisivanje novog ugovora između Palestinaca i Izraelaca propratili samoubilačkim terorističkim napadima u kojima je živote izgubilo na desetine izraelskih civila. To je osnažilo jevrejske ekstremiste i dovelo do Rabinovog ubistva novembra 1995. godine. Iako se s pregovorima na osnovu mirovnog sporazuma iz Osla nastavilo i nakon Rabinovog ubistva, iako se činilo da se Barak i Arafat nalaze na samom rubu konačnog sporazuma, sporazum je propao nakon što je Arafat odbio Barakov predlog o osnivanju palestinske države na 97 odsto teritorija koje je zauzeo Izrael u Šestodnevnom ratu, što je uključivalo i delove Jerusalima kao glavnog grada palestinske države. Sporna tačka oko koje se dvojica lidera nikako nisu mogla dogovoriti i na kojoj je propao mirovni proces bio je povratak palestinskih izbeglica u Izrael unutar zelene linije. Arafat je tražio da krajnji sporazum dâ pravo na povratak svim palestinskim izbeglicama iz ratova 1948. ili 1967. godine. Palestinski izvori tvrde da danas u svetu živi oko 3.000.000 palestinskih izbeglica ili njihovih potomaka, koji bi na osnovu Arafatovog zahteva stekli pravo na izraelsko državljanstvo. Barak, s druge strane, nije mogao potpisati demografsku smrtnu kaznu Izraelu i pregovori u Kemp Dejvidu su propali, a samo nekoliko dana kasnije izbila je krvava intifada El Aksa.

KAKO DALJE: Mirovni proces je već odavno u slepoj ulici. Šaron i Arafat, zarobljeni u svoje zatvorene sisteme političkih ideja i uverenja, nisu u stanju da pokrenu mirovni proces s mrtve tačke. Sedamdesettrogodišnji Arafat, koliko god bio simbol palestinske borbe, često je vukao pogrešne poteze. Arafat je u procepu između radikalnih palestinskih pokreta koji su u više navrata prekršili njegove naredbe o prekidu vatre i Izraela koji od njega traži da zaustavi terorizam. Čini se da Arafat nema punu kontrolu na Hamasom, Islamskim džihadom, Tanzinom, Palestinskim nacionalnim frontom i mnogim drugim palestinskim militantnim organizacijama, od kojih se mnoge bore za uništenje države Izrael i osnivanje Palestine na celoj teritoriji koja bi obuhvatila i palestinska područja i današnji Izrael. S druge strane, izraelska vlada pred Arafata stavlja za njega nemoguć zadatak: da zaustavi palestinski terorizam i, kada on to ne uspeva, Izraelci tvrde da je Arafat taj koji stoji na čelu palestinskog terora. U Arafatovoj četrdesetogodišnjoj karijeri bilo je i mnogo pogrešnih koraka: putovanje u Irak i poljupci sa Sadamom Huseinom u predvečerje Zalivskog rata 1991. godine, a pre svega krvavavi septembar 1979. posle čega je jordanski kralj Husein proterao Arafata iz Jordana. Arafat je uvek uspevao da se vrati na međunarodnu scenu, pređe sve prepreke koje su nekada izgledale nepremostive kako bi branio ideju o nezavisnosti palestinskog naroda.

S druge strane, izraelski ratni i politički veteran Šaron nije čovek koji će Izrael voditi u novi mirovni proces. I on i Arafat su dobri za očuvanje ovakve situacije kontrolisanog nasilja koja neće prerasti u opšti regionalni rat. Šaron, dakako, neće biti taj koji će narediti evakuaciju jevrejskih naselja s okupiranih teritorija, a bez evakuacije ovih naselja i osnivanja palestinske države ne može biti trajnijeg mirovnog rešenja. Ono će zahtevati bolne kompromise: Palestinci će se morati odreći sna o uništenju države Izrael i osnivanju velike Palestine. Kako bi došao do trajnog mirovnog rešenja, Izrael se mora odreći ideje o celovitom Izraelu, evakuisati jevrejska naselja s okupiranih teritorija, vratiti se na granice od 1967. godine, ali i zaustaviti prodor terorista na svoju teritoriju. Kako će i kada Izraelci i Palestinci rešiti ovaj konflikt, teško je prognozirati. Jedno je sigurno: kako bi istinski mirovni proces uopšte otpočeo, obojica lidera – i Arafat i Šaron – moraće da odu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST