Devizna štednja kao javni dug >

Dafinine ovce i Jezdini pilići

dimitrije boarov

Zašto je guverner Mlađan Dinkić, koji je do tančina opisao operacije i Jugoskandika i Dafiment banke promenio očekivani redosled poteza. Da se prvo krivično-pravno rasvetle slučajevi Jugoskandika i Dafiment banke, da se zatim doista utvrdi gde je išao novac ukraden preko ovih "piramida" i da se vidi nije li moguće identifikovati imovinu koja je nastala prevarnim radnjama kako bi i ona poslužila za kompenzaciju bar delića nastale štete. Tek na kraju postavilo bi se pitanje da li ceo narod treba i ovde da ispolji neku vrstu solidarnosti prema onima koji su pokušali da se bolje snađu u haosu siromašenja

Usred čitavog niza "pozitivnih informacija" koje stižu iz Narodne banke Jugoslavije – fantastičnog deviznog iznosa od 7,6 milijardi nemačkih maraka koji je prilikom zamene u euro izvučen iz građanskih slamarica i koji je prošao kroz šaltere ovdašnjih banaka i menjačnica, u tenutku kada je objavljeno da su ukupne devizne rezerve SRJ dosegle 2,36 milijardi američkih dolara (u čemu centralna banka drži 1,55 milijardi, a poslovne banke 840.000.000 dolara) i vesti da je broj "novih deviznih štediša" narastao na 356.000 – upravo ta vrhovna monetarna vlast, koja je "vratila poverenje u banke", pokrenula je inicijativu da se izmeni Zakon o izmirenju obaveza po osnovu stare devizne štednje građana iz 1998. godine i da se novim zakonom rok otplate produži sa 2011. na 2016. godinu. Zar se od tih silnih para koje se vrte po izjavama naših zvaničnika na televiziji nije mogla servisirati stara devizna štednja i po starom modelu, pa makar koliko bio nesavršen?

DUG I DRŽAVA: Prvo pitanje, dakle, koje se odmah postavilo jeste zašto se guverner Mlađan Dinkić odlučio da u ovom delikatnom trenutku "uspeća" našeg bankarskog sistema "pipa" proces koji je delovao tako dobro i da se u ovom nepoverljivom narodu, koji je već toliko puta bio lagan, varan i pljačkan, na bilo koji način izaziva podozrenje s novim zakonskim projektom koji sugerira zaključak da se opet, po ko zna koji put, preko njegovih leđa vrši izvesna reorganizacija dinamike upotrebe očekivane akumulacije za neko opšte dobro, a na račun jačanja pojedinačne kupovne snage i pojedinačne "tržišne pameti". Dinkićeva akcija izazvala je nedoumicu tim pre što je za taj posao nadležna savezna administracija digla ruke od svog posla dok se ne vidi šta će ostati od "zajedničke države", kad (i ako) Solanin plan prođe kroz domaće političke lavirinte u Srbiji i Crnoj Gori.

Možda se objašnjenje za Dinkićevu akciju odmah može povezati upravo s tom "samrtnom bolešću" saveznih organa pa bi se eventualno moglo reći da je mladi guverner požurio da kroz odumirući savezni parlament na brzinu pogura još jedan paket "reformskih zakona" u bankarskoj i finansijskoj sferi kako bi ljude uverio da sa zajedničkom državom neće "umreti" i njeni dugovi. No, narod već zna da zajedničke državne finansije ne postoje već skoro čitave četiri godine i da državni dug ipak nije vrljika koja se može odbaciti na gumno na kraju puta i da je, na dugi rok, u državnom interesu da se državni dugovi servisiraju pa od toga ne beže ni države naslednice neke države pokojnice, čak ni na Balkanu.

Drugi mogući odgovor na pitanje zašto je sada Dinkiću bilo potrebno da na izvestan način "pogoršava" uslove otplate starih državnih finansijskih grehova prema sopstvenim građanima mogao bi se povezati s trenutno kilavim stanjem budžeta u Srbiji i s bojaznima da "restrukturacija republičkog preduzeća" (koja bi ga rasteretila visokih činovničkih, policijskih i vojnih troškova) neće ići poželjnom dinamikom o političkom trošku sadašnjeg saziva saveznog parlamenta. Zato je požurio da takvom stanju i tim perspektivama prilagodi i obaveze tog bužeta prema starim deviznim štedišama. To bi njemu i čitavoj ekipi G17 PLUS, kažu zagovornici te teorije, obezbedilo dodatnu ubedljivost u sada već prilično izvesnoj novoj rundi raspoređivanja kadra u Srbiji?

Teorija o neophodnosti rastezanja državne obaveze na razdoblje do 2016. godine mogla bi se osloniti na pomalo neobičnu činjenicu da dve godine posle bučne "redovne isplate" obaveza starim deviznim štedišama – javni dug po starom zakonu od ukupno sedam i po milijardi nemačkih maraka (šest i po milijardi glavnice i milijarda po osnovu kamate od dva odsto godišnje između 1998. i 2011) – u predlogu novog zakona "skače" na ukupno 4,2 milijarde eura, što će reći, na oko 8,4 milijardi starih nemačkih maraka. Taj skok objašnjava se okolnošću da su za protekle četiri godine, od stupanja na snagu starog zakona o staroj deviznoj štednji, ukupnoj obavezi morale biti pripisane kamate na glavnicu, kao i kamate na na kursne razlike (one zbirno vrede milijardu eura). Da podsetimo, po starom zakonu ukupne državne obaveze za staru deviznu štednju bile su 183.000.000 maraka 2000. godine, 328.000.000 maraka 2001. godine, 327.000.000 maraka 2002. godine, i tako dalje. Jednostavno govoreći, dosadašnje ukupne obaveze nije "poštovala" većina onih čije su, pa je, naravno, nastao i poremećaj u kamatnom računu, a promenjeni su i međuvalutni odnosi.

DŽEP GRAĐANINA POKORNOG: No, javni dug po staroj deviznoj štednji ne samo da je između usvajanja starog i neusvajanja predloga novog zakona skočio sa 7,5 na spomenutih 8,4 milijardi nemačkih maraka nego će biti još veći jer je Mlađan Dinkić ovoga puta u državne obaveze uneo i dugovanja Dafiment banke AD čiji su dugovi dobili državni kišobran. Stari zakon ovu banku jednostavno nije svrstao u spisak 41 "ovlašćene banke" za prikupljanje devizne štednje. Koliko bi se povećale obaveze zbog Dafiment banke AD, još se ne zna, jer je navodno u NBJ zasad obrađeno oko 240.000 ugovora spomenute banke i njenih pacijenata, a ukupno ih ima blizu 280.000. Prema dosad utvrđenom nalazu, tu se može očekivati oko 150.000.000 eura nove svenarodne obaveze prema Dafininim žrtvama. Uzgred, zbog žurbe da se konačno precizira (i tako napokon ograniči) javni dug, došlo se u komičnu situaciju da je zatraženo donošenje zakona u kome piše da će se savezna državna novčana obaveza povećati za onoliki dug koliki povodom Dafiment banke "propišu" vlade Srbije i Crne Gore. Istina, predviđeno je da bi država vraćala samo "iznos neisplaćenih oročenih deviznih sredstava koja su građani položili po ugovorima o depozitu kod Dafiment banke AD Beograd u likvidaciji do dana otvaranja likvidacionog postupka nad tom bankom, umanjen za iznos obračunatih ugovorenih kamata na ta sredstva za iznos izvršenih isplata". Pošto je za tačno razumevanje ove ključne odredbe potrebna, ali ne i dovoljna, velika intelektualna koncentracija, Dinkić je na televiziji objasnio da će se vraćati samo čist gubitak primarnog depozita, a ne i ono što je nesrećni štediša računao da će ušićariti na kamati. Ako je do takvog proračuna doista moguće doći na osnovu "poslovično pouzdane" Dafinine dokumentacije, verovatno bi se mogao rekonstruisati i spisak "čistih dobitnika", da se tako izrazimo, pa bi ti dobitnici iz Dafininog veselog bubnja mogli teorijski biti proglašeni i obveznicima bar dela naknade onima koji su svoj novac izgubili, nadajući se kori hleba bez motike.

Upravo zbog ubacivanja štediša Dafiment banke u spisak banaka čiji će se dugovi servisirati do 2016. godine na račun svih poreskih obveznika, čini se da je i došlo do neuspeha ovog predloga zakona o regulisanju javnog duga SRJ na osnovu devizne štednje građana na glasanju u Skupštini Jugoslavije (26. aprila), pa se tim povodom rasplamsala i svađa između guvernera Mlađana Dinkića, koji je na neki način ovde zastupao vladajuću srpsku koaliciju DOS i vođe poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Jugoslavije Zorana Šamija. Ova svađa je već sama po sebi pokazala da tekuće političke špekulacije i dalje i te kako imaju uticaja na krupne finansijske odluke koje zadiru u džepove svih građana.

OTIMAČINA ZA ŠTEDIŠE: Ovoga puta, kad se problem zbog koga nije usvojen spomenuti zakon pojednostavi i prevede na svima razumljiv jezik, svađa između DOS-a i DSS-a izbila je oko toga ko će uhvatiti glavnicu sumnjivog "političkog profita" kod ojađenih klijenata jedne ili svih piramidalnih banaka i štedionica u Miloševićevoj SRJ. Grubo rečeno, izgleda da je DSS uočio da je DOS naprasno rešio da preuzimanjem u državnu obavezu duga Dafiment banke, vrednog oko narečenih 150.000.000 eura, stekne simpatije blizu 280.000 birača koji su početkom devedesetih godina ojađeni u pokušaju da kod "srpske bankarske majke" dobiju za svoje devizne pologe basnoslovnu mesečnu kamatu između 12 i 18 odsto. Valjda u nekoj, kako opet kažu u DOS-u, pakosnoj nameri da i sam zahvati deo tog "političkog profita", DSS je sabotirao glasanje za sporni zakonski projekat prethodno insistirajući da u njega uđu i dugovi Jugoskandika, pa i nekih sličnih nekadašnjih "štednih radionica", koje su po istom sistemu ojadile oko 100.000 birača za oko 50.000.000 eura. U tom manevrisanju koja će od spomenutih političkih grupacija "pokupiti politički kajmak" kod izigranih zapravo je došlo do licitiranja ko će dati više jednoj grupi "preduzimljivih štediša" na račun svih poreskih obveznika Srbije – bez ikakvog osvrta na bilansne računice mogućih javnih rashoda Srbije u budućnosti.

Guverner Mlađan Dinkić, koji se tu (goreopisanim sticajem okolnosti) našao u poziciji odbrane "sadašnje vlasti" u Srbiji, to jest, kao faktički predlagač zakona (u ime savezne vlade), osudio je Koštuničinu stranku i izneo pretpostavku da ona ruši njegov zakon kako bi demokratsku vlast (valjda u Srbiji) dovela u nepriliku i prikazala nelikvidnom i nesposobnom. Na drugoj strani, Zoran Šami se "učinio nevešt" spominjući "birokratsko postavljanje modela vraćanja duga" i ističući da je reč najviše o "moralnom dugu prema građanima jer da nema moralne dimenzije, takva vrsta štednje ne bi nikada ni došla na red da se vraća". Doista, moralna dimenzija cele ove stvari je ovde bitna pa se ona mora sagledati nešto šire od odgovora na pitanje da li i Jugoskandikove žrtve, koje su pred saveznom skupštinom na dan neuspelog usvajanja zakona organizovale demonstracije, treba zaštititi isto kao i žrtve Dafiment banke.

MORAL I MESINGANE TABLE: Upravo s moralnog stanovišta zanimljivo je da se aktuelna svađa vodi samo oko toga da li pod državnu finansijsku zaštitu treba da uđu samo Dafinini pacijenti ili i sve druge žrtve Miloševićevih finansijskih mađioničara – a preskače se prethodno pitanje ko će zaštititi sve ostale poreske obveznike od isplate starog Dafininog ili Jezdinog duga, svejedno, to jest, one koji nisu ni luk jeli, ni luk mirisali. Generalno, slično pitanje bi se moglo postaviti i povodom vraćanja stare devizne štednje u državnim bankama, od pre Miloševića, dakle, one koja je silno narasla u vreme vlade premijera Ante Markovića. (Prema podacima iz 1994. godine), tri odsto vlasnika deviznih knjižica posedovalo je 70 odsto ukupne stare devizne štednje. No, to se pitanje u ovom slučaju može odbaciti već zbog toga što je reč o tome da su tu staru deviznu štednju potrošile državne (društvene) banke koje su najveći deo tih deviznih depozita plasirale u paradržavni sektor privrede, od koga je živeo najveći deo poreskih obveznika. Ti državni dugovi, u tom smislu, lako se mogu kvalifikovati kao javni dugovi. Uostalom, u ovom slučaju i nije reč o moralnom pitanju, već o tome da se danas upravo potencijalnim krupnim ulagačima mora poslati signal da mogu ponovo ulagati u jugoslovenske banke i da će im ova država, čak i u slučaju kakvog novog, neželjenog ekonomskog neuspeha pojedine banke obezbediti vraćanje najvećeg dela kapitala, što danas dokazuje isplatom starih deviznih depozita. Druga je priča s Jugoskandikom, Dafiment bankom i nizom od navodno oko 1600 (kako kaže Dinkić) ili 160 (kako kažu neki drugi funkcioneri) štedionica koje su uglavnom obrtale novac u kratkoročnim spoljnotrgovinskim operacijama "oslobođenim" bilo kakve "birokratske stege" nekih carinskih ili finansijskih organa. Reč je, naravno, o operacijama koje su obavljane u sprezi s vrhovima javne (a naročito tajne) vlasti, a o karakteru tih poslova nije bilo mnogo dilema čak ni u ondašnjoj jugoslovenskoj javnosti, pa se može reći da je najveći deo njihovih štediša znao da učestvuje u rizičnoj lutriji, to jest, finansijski "samoubilačkoj državnoj kontrabandi". Ili to najširi krug štediša nije znao, što je takođe legitimna hipoteza.

Jer, mesingane table i pompezni oglasi tih privatnih banaka i štedionica bili su javni, a policija ne samo da nije hapsila njihove osnivače nego su oni redovno poslovali s najvišim državnim institucijama, pa i najvišim organima monetarne vlasti (gazda Jezda je prikupljene devize čuvao u trezorima Narodne banke). Tu je u nekom racionalnom smislu i središte dileme koju je otvorio spor Dinkića i Šamija oko najnovijeg zakona o javnom dugu.

Prvo treba razmotriti pitanje da li su između Jugoskandika i Dafiment banke postojale takve razlike koje bi opravdavale različit tretman njihovih dugova. U tom razmatranju oslonićemo se upravo na Dinkićevu knjigu Ekonomija destrukcije. Prema tom izvoru, u suštinskom smislu razlika između ovih banaka nije bilo, ali je bilo pravnih razlika. Naime, danas se najviše ističe da je, za razliku od Jugoskandika, Dafiment banka DD od NBJ dobila ovlašćenje za devizno-valutne poslove (osnovana je 19. septembra 1991). No, pri tome treba imati u vidu da je 10. aprila 1992. godine utvrđeno da je ova banka osnovana nelegalno, to jest, da prilikom upisa u sudski registar nije imala uplaćen ni dinar osnivačkog kapitala i da nije posedovala zakonom propisan broj osnivača pa joj je NBJ izrekla zabranu rada (zašto se s tom odlukom oklevalo sedam meseci – to je drugo pitanje). Mesec dana kasnije, Dafina Milanović osnovala je "novu" Dafiment banku: Mešovitu banku DD, i ona ne samo da je dobila dozvolu za rad nego je 4. juna 1992. godine dobila i takozvano veliko (devizno) ovlašćenje jer se s njom uortačio izvesni Kelman Izrael, koji je, opet, već septembra iste godine, od svojih 10.000 Dafini Milanović prodao 9999 akcija. Da li to liči na kršenje tadašnjih propisa i izvrgavanje ruglu i inače ružnog Miloševićevog pravnog poretka? I da li je slučajno to da ni "stara" ni "nova" Dafiment banka nije izdavala devizne knjižice na kojima se obično štampa okvir državne garancije za štedne depozite, nego je radila preko "ugovora", za čije ispunjenje, naravno, "garantuju" ugovorne strane. Kada je Dafiment banka konačno "pukla" aprila 1993. godine državni organi su se krajem marta te godine potrudili da samo desetak dana pre definitivne propasti navodno "legalno" dođu do najvećeg dela njene imovine odobravajući joj bezvredene dinarske kredite za likvidnost na osnovu zaloge 251 kilograma zlata i na osnovu "založne izjave" na poslovni prostor u podzemnoj železničkoj stanici kod Vukovog spomenika.

FINANSIJSKE BERBERNICE: Naizgled, iz ovih podataka sleduje da je Jugoskandik radio "nelegalno", a Dafiment banka "legalno", ali bi tu razliku verovatno mogao da obesnaži svaki pošteni sudski pripravnik u svakom nepristrasnom sudskom postupku. Kao glavna razlika naknadno je istaknuto da je Jugoskandik već prošao stečajni postupak, a Dafiment banka nije pa bi se otuda država opredelila da obezbedi isplatu štedišama samo ove potonje firme. No, niko ne kaže zašto Dafiment banka ni devet godina posle sloma nije ušla u postupak stečaja, već je stalno "u likvidaciji", pa se svako može upitati nije li to zbog toga što bi njeni poverioci mogli osporiti niz njenih "investicija", pa osporiti i spomenute "založne poslove" Narodne banke s Dafiment bankom u danima njenog evidentnog kraha – kada je država sebi "spasla" sve što je još tu vredelo. Istina, primer Jugoskandika, upravo prema Dinkiću, pokazuje da ni stečaj ne pruža mnogo bolju pravnu zaštitu poveriocima u ovdašnjem pravnom poretku jer je ova banka u trenutku Jezdinog bekstva u svet imala još oko 130.000.000 nemačkih maraka kapitala i mogla je servisirati obaveze prema štedišama još nekoliko meseci da neki "poverioci" nisu jednostavno negde "spasli" oko 100.000.000 nemačkih maraka, što ni potonji stečaj nije uspeo da razjasni.

Predlagači zakona o javnom dugu, koliko je poznato ovom novinaru, nisu se potrudili da negde iznesu ozbiljnu dokumentaciju o legalnosti ili nelegalnosti rada jedne ili druge banke pa je obrazloženje za različit zakonski tretman štediša ovih dveju prevarantskih firmi ostalo nejasno. Napokon, ostaje i pitanje zašto je guverner Mlađan Dinkić, on koji je do tančina već opisao operacije i Jugoskandika i Dafiment banke i koji ih je naknadno mogao proveriti uvidom u sve knjige centralne banke i u dokumentaciju ovih propalih firmi, promenio očekivani redosled poteza. Da se prvo krivično-pravno rasvetle slučajevi Jugoskandika i Dafiment banke, da se zatim doista utvrdi gde je išao novac ukraden preko ovih "piramida" i da se vidi nije li moguće identifikovati imovinu koja je nastala prevarnim radnjama kako bi i ona poslužila za kompenzaciju bar delića nastale štete. Tek na kraju postavilo bi se pitanje da li ceo narod treba i ovde da ispolji neku vrstu solidarnosti prema onima koji su pokušali (neki kažu iz očajanja) da se bolje snađu u haosu siromašenja od onih drugih koji nisu imali vemena i volje da se motaju po "finansijskim berbernicama".


 

Dinari i devize

Primer sa starom deviznom štednjom, još je transparentniji. Umesto da objavi da je država negde obezbedila oko 300.000.000 maraka za isplatu prve rate svoga duga deviznim štedišama, savezni ministar Pešić izjavio je da je obezbeđeno 300.000.000 dinara za tu namenu i da štediše zapravo treba da prihvate isplatu deviznih pologa u dinarima po navodno atraktivnom kursu od 20 dinara za marku. Istina, on je rekao da će se po želji vraćati i devize od 1. jula ove godine, ali to je malo verovatno s obzirom na to da se one očekuju od neke ekspanzije izvoza koju bi trebalo da proizvede tiha devalvacija, to jest, novi stimulativni kurs pri otkupu deset odsto od svakog deviznog priliva preduzeća.

Sve u svemu, na jednoj strani se gromoglasno najavljuju veliki javni radovi i isplata državnih dugova, a kada se pogledaju konkretni modaliteti tih operacija, vidi se, što je juče na skupštini akcionara Beogradske banke priznao i guverner Dušan Vlatković, da za sve to nedostaje najmanje 200.000.000 dolara iz inostranstva. Znači, nedostaje blizu 80 odsto potrebnog novca.

Signal za vlast

U poplavi neveselih vesti o stanju u srpskoj ekonomiji pojavio se ohrabrujući signal postepenog povratka poverenja građana u bankarski sistem. Prema juče objavljenim zvaničnim podacima, ne samo da je do polugođa ove godine zabeležen porast dinarske štednje stanovništva za 13 odsto nego je čak i nova devizna štednja u bankama povećana za oko 25 odsto. Istina, za veličinu Srbije, današnji nivo dinarske štednje od oko milijardu i 100.000.000 dinara i nove devizne štednje u poslovnim bankama od oko 120.000.000 nemačkih maraka još uvek je suviše mala ekonomska veličina. Iz tih štednih fondova zasad se ne može paralelno pokrenuti kreditna ekspanzija prema privredi i istovremeno emitovati značajniji iznos odavno preko potrebnih potrošačkih kredita. No, uprkos činjenici da je najveći deo ovih štednih depozita, sakupljen što milom, što bankarskim uslovljavanjem, već vraćen građanima – preko novih potrošačkih kredita u visini od 3,9 milijardi dinara – može se oceniti da oživljavanje bankarskih poslova s građanstvom predstavlja dobru vest za srpsku ekonomiju. Tim pre što je ovaj porast štednje ostvaren u razdoblju u kome su prosečne realne plate opale za oko pet odsto uprkos tome što danas iznose oko 170 nemačkih maraka mesečno.

Oživljavanju štednih poslova i potrošačkih kredita najveći doprinos je dala Narodna banka Jugoslavije koja je uspela da odbrani stabilnost deviznog kursa dinara od oko 30 dinara za nemačku marku, što je u izvesnoj meri vratilo poverenje u domaći novac i osokolilo trgovce i banke da daju pozajmice i na nešto duži rok. No, možda je u tom smislu još značajnije i to što je Narodna banka konsolidovala bilans stare devizne štednje, počela uredno da izvršava tekuće obaveze prema starim deviznim štedišama i emitovala obveznice povodom ovog državnog duga u ukupnoj vrednosti od oko 2,7 milijardi maraka. Sada svi s nestrpljenjem očekuju septembar kada će početi trgovina tim obveznicama kako bi se videlo koja im je tržišna vrednost. Stručnjaci procenjuju da diskont, dakle, popust s kojim će vlasnici stare devizne štednje prodavati praktično svoje devizne knjižice neće biti veći od 20 odsto, što je ipak veoma optimistično. Ako neki stari štediša kome je država dala obveznicu naplativu, na primer, tek 2011. godine, tih nekih svojih budućih 100 maraka danas uspe da proda za 80 maraka, to će definitivno značiti da su građani počeli da veruju u ekonomsku budućnost Srbije. Ako pak cena tih obveznica padne na manje od pola nominalne vrednosti, današnja vlast će morati da se zamisli nad tim signalom.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA