Nuspojave >

Šećerna vodica

teofil pančić

U Srbiji upravo nastaje partitokratsko društvo, koje se kroji kao nekakva okasnela, provincijalna replika Italije iz šezdesetih ili sedamdesetih

Muka je, bre, ovo nadničarsko pisanje – pravi kuluk! Evo, danas je Prvi maj, a ja testerišem po tastaturi huleći tako na Svetog Josipa Radnika! No, ne spominjem ove prozaične detalje iz života jednog kolumniste s početka XXI veka zato da bih se žalio; nešto mi je drugo na pameti. Hoću da kažem, da nisam ovako staromodno vaspitan – u znaku čvrste vere da pošten čovek treba u životu ili da se posveti blaženoj oblomovštini (ne šteteći nikome do, možda, sebi) ili da se permanentno bavi svojim poslom i tako zarađuje za život – o’ma bih se učlanio u neku od vladajućih stranaka, i to onih gabaritnijih, i zatim kmektavo i pravednički zaiskao da mi se, na osnovu odgovarajućeg članstva i overenih zasluga za našu stvar, obezbedi nekakva sinekura s pristojnom fiksnom radio-ne-radio apanažom; gde ćeš boljeg načina da se bude nešto ne radeći ništa?! Recimo, predsedavanje nekim upravnim odborom bilo bi po meri i meraku (može Zvezdarnica, Akušerska klinika, JP "Izgubljeno-nađeno", Kafilerija, Dugo konačište... anything) pošto se te velevažne institucije svakako ne sastaju nedeljom i praznikom... Parafrazirajući starog Froma, moglo bi se, dakle, reći da je ključno pitanje "aktuelnog društvenog trenutka", barem sa stanovišta beskrajnih karijernih mogućnosti koje otvara Novo Društveno Stanje (sa, jelte, "našima" na vlasti), dilema raditi ili biti: da li si, dakle, nešto – pa ne moraš da radiš ništa – ili si, pak, u socijalnom smislu, ništa, pa moraš da radiš nešto ne bi li preživeo: da pišeš kolumne, voziš autobus, proizvodiš kuglagere, sadiš repu, sviraš u diple, predaješ Etiku.

Na ovo me je primenjeno rasfilozofiravanje nagnalo recentno nedostojno zamešateljstvo oko ukazopostavlenija novih čelnih ljudi na RTV Pančevu, koje nam govori tako mnogo o partitokratskoj prirodi ovog društva, koje se upravo na naše oči kroji kao nekakva okasnela provincijalna replika ustrojstva-rastrojstva Italije iz šezdesetih ili sedamdesetih godina (što je tamo, setićete se, skončalo u procvatu mafije i terorizma "desnog" i, još više, "levog" predznaka, a što je, pak, sasvim logičan sled stvari u društvu u kojem politički establišment izgubi svaku verodostojnost i elementarni kontakt s vankabinetskom stvarnošću).

Radio i Televizija Pančevo, kao što se svi predobro sećamo, bili su tokom godina diktature jedna od retkih uvek pouzdanih i nepokolebljivih oaza normalnosti, pristojnosti, ozbiljno shvaćenog profesionalizma i građanske odgovornosti. Celu je priču na svojim, pokazalo se, ne-baš-nejakim plećima iznela omalena grupa koenovskih Lepih Gubitnika koja je bila čvrsto rešila da se, u okruženju divljanja Organizovanog Ludila, očajnički uporno bavi svojim poslom, ali i promicanjem elementarnih građanskih vrednosti, što je, pod vlašću manijakalnih masovnih ubica koji su deset godina sumanuto piromanisali po Balkanu, bila – hteli ne hteli – moralna, građanska obaveza svakoga ko je imao pristup mikrofonu. U tim je okolnostima odabrana pančevačka ekipa nekako preživela i period "hibernacije" za vreme socijalističke lokalne vlasti, da bi se zatim vratila 1996. zajedno sa Koalicijom Zajedno (seća li se neko tog bizarnog entiteta). I sve je to nekako bilo u redu dok je lokalna vlast bila "globalna" opozicija; sada, u novim okolnostima, namnoženi patuljasti naslednici Miloševićevog trona – jesu li bar šmrkom oprali krv pre nego što su seli i zavalili se!? – izgleda su nameračili da baršunasto doakaju mediju bez kojeg možda ne bi ni došli na vlast, ali i da svojim postupcima upute jasnu simboličku poruku kako će razvoj demokratije do nekog zahtevnijeg stepena od rudimentarnog ovde imati ogorčenog neprijatelja upravo u bezbrojnim atomizovanim, međusobno zakrvljenim, ali "cehovski" ipak solidarnim partitokratskim strukturama. Zato, svima za nauk, treba na vreme raspraviti ovu priču, koja je sve samo ne "lokalna". Stvari su se, u grubim crtama, u Pančevu odvijale ovako: prvo je Ofelija Backović, dugogodišnja glavna urednica s nesumnjivim ogromnim zaslugama za zasluženu slavu kuće, raznim igrama i smutnjama de facto naterana da se povuče sa svog mesta a da joj niko nije uputio zamerku suvisliju od činjenice da je supruga DSS-ovog funkcionera Zorana Šamija, pa eto, nije zgodno, a i bliže se, brate, nekakvi izbori, zatim je raznim suptilnim varkama telom njena dotadašnja zamenica Nevena Simendić (iz čvrstog jezgra gorepomenute ekipe profesionalaca) onemogućena da je nasledi na glavnouredničkom mestu, a potom su se lokalne partitokratske strukture nedeljama uzaman džaveljale oko imena njihovih naslednika. Na kraju je stvar morala da bude presečena sa samog vrha prestoničkih partitokratskih struktura, i novi su čelnici RTV Pančevo – da podsetimo: ugledne informativne kuće (su)finansirane iz javnih prihoda, tj., od vaših para – izabrani/oktroisani na osnovu sporazuma koji su lično parafirali potpredsednici DSS-a, DS-a i GSS-a Zoran Šami, Boris Tadić i Dragor Hiber. O tome se, dakle, u konačnici nisu pitali ni odbornici Opštine Pančevo, a kamoli ljudi iz kuće i "demokratska javnost", šta god to (ovde) bilo. U TV Pančevo su tako dovedeni beogradski revizori: Vladan Alimpijević za glodura, a stanoviti građanin Svetislav Bata Prelić – čija je centralna javna profesionalno-biografska referenca to da je nekada davno režirao filmčić Šećerna vodica – za direktora (Radio je nekako ipak pošteđen jer će ga voditi čovek iz kuće Dragan Vukašinović, inače takođe Beograđanin...). E, sad, ako se pitate kakve taj čovek, poznavalac Šećerne Vodice, svečano u životu ima veze: a) s menadžerstvom b) s novinarstvom c) s Pančevom, mogu samo da vas uputim na ona uvodna razmatranja o slastima kadroviranja!

U Italiji su onomad lepo i bratski razdelili jedan kanal RAI demohrišćanima, drugi socijalistima, treći evrokomunistima... Posle je, eto, došao g. Berluskoni, sa ne baš prikrivenom željom da ih sve opet lepo objedini da se ne stvara zabuna. Tako se to završava kada se rugate s demokratijom, praveći (multi)oligarhijski cirkus i partitokratski karusel gde mu mesto nije. A što se (južno)Banaćana tiče, neka im/nam je Bog na pomoći! Sva sreća da ne trošim šećernu vodicu: makedonski cabernet sauvignon iz 1993. može sasvim dobro da posluži. U vinu je, uostalom, istina, što se za izvetrelu šećerušu baš i ne bi moglo kas'ti!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST