Koncert >

Marta Sebestyen & Muzsikas

dragan kremer

KNU, Beograd, 1. maj 2002.

Uspeh u World/Etno-muzici može izgledati i sasvim jednostavan: recimo, kad svi odavno poistovećuju mađarsku muziku s čardašem, a glavni pop izvoz iz te zemlje postanu Lokomotiv GT i Omega, počneš da se baviš muzejskim vrstama zvuka Panonije, izdržiš tako otprilike četvrt veka, Szerelem Szerelem uvrste u film koji je dobio "oskara" Engleski pacijent, sempluju te (neovlašćeno) Deep Forrest, i gotovo da si tu! Albume objavljuješ naizmenično po svetu i kod kuće, proleća 2001. prvi put gostuješ u Beogradu, godinu kasnije to je već prava turnejica, prestonica plus pet vojvođanskih gradova, i eto. Bar kad su u pitanju Marta Sebestjen i Muzikaš.

U organizaciji B92 koji ove koncertne sezone nemilosrdno diktira tempo, formalni gudački kvartet i zapravo gostujuća pevačica stali su pred uvaženu salu Kolarčevog narodnog univerziteta punu urođene publike i onih novih, istraživački raspoloženih koji su platili ulaznicu 400 dinara. Iz jednog od naroda koji violinu zovu muzika (mađ. mozsika), a terca mu nije baš uobičajeni interval za pratnju, ćemanisti su svim mogućim brzinama održavali treperava sazvučja, koja neretko drhtavo podsećaju na irski folk. Ispod tih dvoglasa i starinske viole, sa širokom istorijskom ulogom gde gotovo da i nema udaraljki, raskrečeni kontrabasista svojski gudalom testeriše "mečku". Danijel Hamar deluje i kao vođa, njegove najave su prijatne i edukativne, nenametljivo ukazujući kako kulturni prostor može biti velik bar koliko jezik i muzika, a tradicija svakako šira od granica.

Dok su se prošlog puta više bavili Bartokom, na tragu izdanja Bartok Album ('99, HNCD) sa A. Balaneskuom, Muzikaši – s brkovima kao modnim detaljima – sada kao da od Kodalijevih i Bartokovih prerada folklora idu unazad i uzvodno, mađarskom strujom ka izvorima. U tom natkriljuju svoje sunarodnike i u Transilvaniji, do Karpata. Neka pouka za srpstvo? Sličnosti ima i u preovlađujuće tužnim pesmama raznih vrsta tempa, nesrećnim stihovima otpevanim u raznim raspoloženjima – puno više od (sporih i brzih) čardaša i es-tam ritma, i bez naročite veze s ciganskim.

Davno nadrasli KUD-pristup, naoko nepravilni već od držanja svojih oruđa, Muzikaši i Marta nisu zarobljeni u arhiv ili u komunizam & Renesans, nego žive sa svim tim običajima spakovanim u(z) pesme i igre. Vitka Marta jednako je elegantna kao i njen grleni glas, povremeno zasvira blok-flautu i sl., a učini i nekoliko okreta čardaš nogama tek da izmami plesni par u kome je igračica gotovo njena dvojnica. Zoltan Farkaš, stariji čovek mojih godina, i bez čizama s visokom sarom briljira furioznim muškim koreografijama čiji se zvuk upliće u svirku! Izmamljuje aplauz bar koliko svi ostali na bini, a zatim im se pridružuje i svirajući gardon, nalik violončelu no podložan i slobodnoručnom udaranju. Članovi kvarteta često menjaju konfiguraciju postave/aranžmana baratajući i tamburama/lutnjama i sličnim, u zavodljivoj akustici očas prolazi sat i po pa su neizbežne ovacije, bisevi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST