---

Osiromašeni uranijum – A-bomba XXI veka (2) >

Šta se krije iza brda laži

Osnovni posao svake vlasti je, ako ne bezočno laganje, a ono bar pažljiva briga o korisnim količinama i načinu saopštavanja odgovarajuće istine. Po prirodi stvari grublja i donekle drukčije organizovana, svaka vojska drži kao tajnu sve svoje poslove, a naročito one za koje se prokleti neovlašćeni civili – pa bili i slučajne žrtve ili kolateralna šteta – posebno zanimaju. U slučaju osiromašenog uranijuma i posledica njegove upotrebe u Iraku 1991, Bosni i Hercegovini 1994/95. i SR Jugoslaviji 1999. moguće je, bez naročitog preterivanja, govoriti o zaveri ćutanja i izbegavanja u koju su uključeni ne samo SAD, NATO, vojne i civilne vlasti mnogih država nego i mnoštvo drugih organizacija. U svakom slučaju, "sudar istina" pobornika i protivnika upotrebe osiromašenog uranijuma za sada izaziva više nedoumica no što doprinosi razjašnjavanju problema

Praktično sve do 1994. godine nije se znalo da je u Pustinjskoj oluji korišćena municija – uglavnom granate avionskih topova kalibra 25 i 30, odnosno tenkovske granate 105 i 120 mm – čija je protivoklopna efikasnost posledica potkalibarnog zrna načinjenog od osiromašenog uranijuma. Prema zapadnim izvorima, u ratu protiv Iraka koji je vodila alijansa tridesetak zemalja sa Sjedinjenim Državama na čelu uništeno je oko 1400 iračkih tenkova i oklopnih vozila. Zvanični podaci i procene govore da je tom prilikom ispaljeno više od 940.000 projektila kalibra 30, i više od 14.000 granata kalibra 120 mm – "bez brige o posledicama po zdravlje i okolinu", tvrde protivnici osiromašenog uranijuma. Prva posledica: na teritorijama Kuvajta i južnog Iraka ostalo je između 300 i 800 tona osiromašenog uranijuma u obliku fragmenata i prašine.

Kolateralna šteta

Osiromašeni uranijum, osim što je toksičan (kao i svi teški metali) i radioaktivan, ima osobinu da, u obliku artiljerijskog zrna, pri udaru u metu naglo sagoreva. Oko 70 odsto mase projektila tom prilikom pretvara se u oblak mikronskih čestica uranijum-oksida. Tu prašinu na licu mesta mogu udahnuti ili progutati posade pogođenih vozila i ljudi u njihovoj blizini, ali i stanovništvo kilometrima udaljeno od mesta eksplozije, ukoliko ima nesreću da vetar duva u njihovom pravcu. Ili dune u narednih 4,5 milijardi godina, koliki je vek poluraspada uranijuma-238, izotopa koji čini daleko najveći deo osiromašenog uranijuma.

Činilo se da je eventualna opasnost daleko i locirana na neprijatelja sve dok, godinu-dve po okončanju Pustinjske oluje (ali ne i američko-britanskog rata protiv Iraka koji se i danas tiho vodi), nisu zabeleženi prvi slučajevi onoga što je sada poznato kao sindrom Zalivskog rata. Šta god da je uzrok različitim zdravstvenim poremećajima zabeleženim kod veterana i njihovog potomstva, činjenica je da se pod tim imenom vodi oko 130.000 od ukupno oko 670.000 vojnika koji su u Kuvajtu i Iraku ratovali ili – ispostaviće se kasnije – koji Irak i Kuvajt nisu ni videli, a imali su nesreću da se zadese u blizini požara u američkom vojnom skladištu Doha u Kuvajtu.

Utvrđivanje broja neposrednih ili posrednih žrtava sličnih oboljenja u Iraku onemogućeno je sadejstvom sankcija, zabranama ili ograničenjem ulaska malobrojnim zainteresovanim pojedincima i organizacijama, zabranom izlaska iračkim medicinskim stručnjacima i, naravno, diskvalifikacijom njihovih podataka tvrdnjom o "neprijateljskoj propagandi". Taj recept, međutim, nije se mogao primeniti na svoje i savezničke vojnike od onog trenutka kada su se veterani organizovali u zaštiti sopstvenog života, svog sopstvenog i zdravlja svog potomstva.

Šta kažu NATO i Pentagon

Početkom januara prošle godine, neposredno pošto je dobar deo Evrope uzdrmala pojava Balkanskog sindroma, zvaničnici NATO-a ponovili su već poznatu izjavu da ne mogu komentarisati navodnu povezanost smrtnih slučajeva vojnika koji su bili u misiji u BiH i na Kosovu s korišćenjem municije s osiromašenim uranijumom, jer NATO "ne raspolaže dokazima da osiromašeni uranijum izaziva oboljenja ili smrt lica koja su mu izložena". Osim toga, "NATO kao vojna alijansa ne radi naučne studije". Pentagon je tome dodao kako "nema dokaza da municija s osiromašenim uranijumom, koju je američka avijacija koristila u BiH i na Kosovu, izaziva rak i da je ona uzrok bolesti pojedinih pripadnika mirovnih trupa na Balkanu". Predstavnik Pentagona Kenet Bejkon je istim povodom izrazio punu spremnost Sjedinjenih Država da u punoj meri sarađuju u "istraživanju koje NATO bude sprovodio o Balkanskom sindromu". Kako se ispostavilo da smrt više od dvadeset vojnika evropskih država nije u vezi s njihovim službovanjem na Kosovu i Metohiji, već u BiH – pri čemu su neki od umrlih italijanskih vojnika možda učestvovali u prikupljanju fragmenata municije sa terena – generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson obećao je da će "uskoro izneti sve informacije o korišćenju municije s osiromašenim uranijumom u Bosni 1994. i 1995. godine". U pismu italijanskom predstavniku u sedištu NATO-a Amadeu de Fransiju, Robertson dodaje: "Ne razumem zabrinutost vaše vlade i vaše zahteve da dobijete najpotpunije informacije o tom pitanju", ali i da će zatražiti "hitno sakupljanje informacija koje bi pomogle da se utvrdi da li postoji eventualna veza između upotrebe osiromašenog uranijuma u Bosni i pojave bolesti čiji je uzrok radijacija". Uprkos obećanoj hitnosti, portparol SFOR-a Bob Tomson nije čuo za tvrdnje o nekoliko stotina obolelih od leukemije koje vlasti Republike Srpske dovode u vezu s NATO bombardovanjem iz 1994/95, niti je znao za tadašnjih nekoliko slučajeva umrlih vojnika SFOR-a. Njegov prethodnik na istom mestu bio je mnogo izričitiji 1997. godine, kada je dao izjavu da "NATO nikada nije koristio municiju sa osiromašenim uranijumom u vazdušnim udarima u Bosni". Prema tvrdnji dr Novice Vojinovića, još 1995. godine je od specijalista UN-a sa sedištem u Zagrebu zatražena istraga zbog sumnje da NATO koristi projektile s osiromašenim uranijumom u bombardovanju, "ali se niko na taj zahtev nije odazvao".

Irak probija zid ćutnje

Čini se da je presudan korak u probijanju istine o efektima osiromašenog uranijuma – ili, ako ne istine, bar argumenata za ozbiljnu zabrinutost – učinila stalna misija Iraka u Centru za ljudska prava UN-a u Ženevi, u noti od 21. maja 1996. godine. Smatrajući da upoteba municije s osiromašenim uranijumom spada pod udar sankcija Konvencije o zabrani ili ograničavanju upotrebe određenog konvencionalnog naoružanja za koje se veruje da može biti izuzetno opasno ili da ima nekontrolisane posledice iz 1980. godine, Irak argumentuje da upotreba osiromašenog uranijuma, osim što podjednako pogađa i vojnike i civile, predstavlja i izraz mržnje iskazane u nasumičnom uništavanju i kasapljenju koje se graniči s genocidom. Argumentacija počinje citatom jednog pisma britanskog ministra odbrane. U pismu s oznakom DS/S/SS 0692/94m od 6. decembra 1994. koje je uputio članu Parlamenta ser Dejvidu Stilu, tadašnji ministar odbrane Malkolm Rifkind priznaje da su britanske snage koristile municiju s osiromašenim uranijumom, ali dodaje da su američke snage u svojim oklopnim jedinicama i A-10 avionima koristile mnogo veće količine takve municije. Rifkind dopušta štetne posledice po posade vozila i vojnike u njihovoj blizini, ali ne i za druge ljude, jer neposredna opasnost od raspršene prašine brzo nestaje. Međutim, aprila 1995. "Le Monde Diplomatique" citira poverljiv izveštaj britanske Agencije za atomsku energiju, dostavljen britanskoj vladi novembra 1991, u kom se kaže da lokalna kontaminacija vozila i tla može prevazići dozvoljene granice i postati opasna po lokalno stanovništvo. Februara 1994. mreža NBC objavila je dva slučaja posledica koje se povezuju s delovanjem osiromašenog uranijuma. U prvom slučaju, narednik Deril Klark, čija je jedinica bila u blizini iračkog tenka kada ga je jedan avion A-10 uništio, dobio je posle rata ćerku rođenu s tumorom žučne kesice i bez tiroidne žlezde. Drugi slučaj je Kerol Piku, čija se medicinska jedinica našla u oblacima dima pogođenih iračkih tenkova: po mišljenju njenog lekara, simptomi koje pokazuje veoma su nalik na oboljenja izazvana unošenjem radioaktivnih supstanci u organizam.

Prema proceni trojice američkih specijalista koji su predvodili istraživanje posledica prve upotrebe municije s osiromašenim uranijumom u istoriji, tokom osam meseci 1991. oko 50.000 iračke dece umrlo je od različitih bolesti, uključujući rak, oboljenja bubrega i ranije nepoznatih internističkih bolesti, disajnih oboljenja, kongenitalnih abnormalnosti, kožnih i drugih teških, nepoznatih i fatalnih bolesti. Prema tom istraživanju, količine municije ispaljene iz američkih i savezničkih aviona i tenkova dovoljno su velike da rizici i šteta ne pogađaju samo bojno polje, već su prošireni do veoma udaljenih područja.

Prema tvrdnji iračkih stručnjaka, zabeležen je nenormalan rast oboljevanja od raka krvi, pluća, digestivnog sistema i kože, kao i primetan rast incidencija kongenitalnih bolesti i fetalnih deformiteta (prisustvo dodatnih nenormalnih organa, hidrocefalija, bolesti očiju, potpuno odsustvo ili deformacije očiju). Pojavili su se slučajevi blizanačkih rođenja sa Daun sindromom, dodatnim skeletnim nenormalnostima, kongenitalnim sindromima i hromozomskim trisomijama, neobjašnjivi slučajevi opadanja kose i retkih kožnih oboljenja među pogođenim ljudima ili onima koji žive u bombardovanim područjima. Primećen je i porast broja napada epidemijske vrtoglavice praćene stomačnim problemima; brojni pacijenti patili su od napada iskrivljenog ili delimičnog gubitka vida praćenog jakom migrenom; uz to, zabeleženi su neobjašnjivi slučajevi steriliteta kod oba pola i porast broja rizičnih trudnoća, kasnih, preranih ili teških porođaja.

Tajna upozorenja

Navodnu nikakvu ili malu opasnost od upotrebe municije s osiromašenim uranijumom pomenuti američki istraživački tim demantovao je ili bar doveo u sumnju citirajući poverljiva uputstva koja su pojedine komande američke vojske upućivale jedinicama na terenu. U jednom od tih upozorenja doslovno se kaže da (1) svako borbeno sredstvo koje sadrži ili ispaljuje osiromašeni uranijum treba smatrati kontaminiranim, (2) svako borbeno sredstvo ili opremu napadnutu (pogođenu) municijom s osiromašenim uranijumom treba smatrati kontaminiranim, (3) niko ne sme da ulazi u kontaminirana vozila i opremu pre no što se utvrdi da su dekontaminirani i (4) neophodno je nositi zaštitne rukavice pri rukovanju telima za koja se sumnja da su kontaminirana osiromašenim uranijumom. Slična ili ista upozorenja nisu dostavljana svim jedinicama, pa čak ni svim ekipama za popravke oštećenih vozila. Ispostavilo se da je najmanje 29 oklopnih vozila američke vojske pogođeno granatama s osiromašenim uranijumom – ispaljenim u "prijateljskoj vatri", incidentima kada su američki tenkovi pucali na američke tenkove ili druga vozila. Pri tom, situaciju neposrednog delovanja municijom s osiromašenim uranijumom po sopstvenom ljudstvu nije olakšavalo to što je oklop nekih verzija tenka "abrams" (M60A1) ojačan – osiromašenim uranijumom.

U međuvremenu objavljeni "incidenti" potvrđuju da upozorenja na opasnosti od rukovanja municijom s osiromašenim uranijumom američkim i savezničkim vojnicima ili nisu data, ili su davana samo nekim jedinicama, ili su – to je, čini se, najčešći slučaj – bila dovoljno neodređena da bi ih se iko pridržavao. Pet meseci po okončanju operacije Pustinjska oluja u američkoj vojnoj bazi Doha u blizini grada Kuvajt izbio je požar. U njemu su uništena četiri tenka "abrams", 660 granata kalibra 120 i 9720 granata kalibra 25 mm – sve s osiromašenim uranijumom. Detektovana je radijacijska kontaminacija znatno iznad dozvoljenih granica, ali oko 3500 američkih vojnika nije bilo upozoreno na opasnost od udisanja čestica osiromašenog uranijuma, čak ni oni koji su učestvovali u raščišćavanju hangara posle požara. Većina je tokom požara i kasnijeg raščišćavanja pila vodu iz buradi na licu mesta. Te večeri oficiri su naprasno našli za shodno da vojsci demonstriraju pravila "radioaktivne procedure", a dva meseca kasnije svi timovi za dekontaminaciju nosili su zaštitne maske, rukavice i ogrtače.

Sve do 1998. godine američke vojne vlasti priznavale su da je samo 35 vojnika stradalo zbog izloženosti delovanju osiromašenog uranijuma. Danas niko ozbiljno ne osporava podatak o 130.000 bivših vojnika ovako ili onako pogođenih Zalivskim sindromom. Na pominjane tvrdnje vrhova američke vojske i NATO službenika o nepostojanju jasnih dokaza veze osiromašenog uranijuma s kompleksom sindroma, veterani odgovaraju da odsustvo dokaza nije dokaz odsustva, a na u poslednje vreme učestalo pozivanje da vojni naučnici ne nalaze dokaze za vezu osiromašenog uranijuma s bolestima odgovaraju da "ko traži ništa, ništa i nađe".

Razlozi za pravljenje galimatijasa od poluistina, osporavanja, odlaganja odgovora i davanje preciznih podataka – ukratko, za laganje – nesumnjivo su veoma jaki. Njihov temelj čini količina od najmanje pola miliona tona osiromašenog uranijuma samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Nuklearni otpad proizveden od početka "atomske ere" sredinom prošlog veka pokazao se kao sjajna sirovina za proizvodnju efikasne municije. Ukratko, sve stvarne i izmišljene američke neprijatelje mogla bi da zabrine činjenica da je u Iraku i bivšoj Jugoslaviji "potrošeno" jedva nešto više od jednog promila zaliha. S druge strane, nema te zemlje čije vlasti nisu zainteresovane za tako efikasnu – a sada već i unapred zastrašujuću – municiju; prema nekim podacima, dvadesetak zemalja u svetu raspolaže granatama s osiromašenim uranijumom, a Izrael je već bio optužen da ih koristi u obračunu s Palestincima.

Najzad, dva najjača zamisliva razloga za obmanjivanje, prikrivanje ili manipulaciju problemima upotrebe osiromašenog uranijuma svode se na dve bitne stavke. U slučaju prihvatanja moguće veze osiromašenog uranijuma sa Zalivskim ili Balkanskim sindromom, NATO članice – SAD pre svega – morale bi da isplate ogromna sredstva za obeštećenje svojim bivšim vojnicima. I, drugo, potvrda postojanja veze osiromašenog uranijuma s deformacijama novorođenčadi mogla bi značiti da je svet ušao u epohu genocida koji se ne tiče jedne populacije, već čitavih generacija.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---