---

Pozorište >

Malograđani, Maksim Gorki

Put ka istini

Režija Paolo Mađeli, Crnogorsko narodno pozorište (Podgorica), gostovanje u Narodnom pozorištu; Žan Žene: Sluškinje; režija Alfredo Arijas; Grupa TSE (Pariz), gostovanje u Ateljeu 212

Pošto su gostovanja, izgleda, jedino čemu čovek u poslednje vreme može da se nada i raduje u beogradskom pozorišnom životu, prošla nedelja je baš obećavala. Posle niza premijera krajnje osrednjih ili sasvim loših domaćih predstava, prikazane su, u razmaku od nekoliko dana, dve gostujuće predstave koje potpisuju dvojica velikih evropskih reditelja – Paolo Mađeli i Alfredo Arijas... Ali, da li su se nade i ostvarile?

Već iz uvodne scene može jasno da se zaključi da predstava Malograđani Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice nudi izoštren rediteljski koncept; naime, reditelj Paolo Mađeli igra ovu scenu u skoro potpunom mraku, koji razbija samo slabašna svetlost dveju baterijskih lampi. Ovo rediteljsko rešenje ukazuje na puteve kojima se kreće scenska mašta Paola Mađelija: iz nekih, često i usputnih naznaka u tekstu – u konkretnom slučaju to je podatak da se smračuje a da svetlost nije upaljena – reditelj bez zazora razvija maštovita, atraktivna, ali ponekad i ilustrativna scenska rešenja. Ovo rešenje ima i dodatnu funkciju jer mrak na sceni metaforički izražava stanje duha u malograđanskom svetu porodice Besemjonov.

Kad se upali svetlo suočavamo se s još jednim metaforičkim scenskim rešenjem na kome bi trebalo da se zasniva rediteljski koncept: umesto realistički prikazanog salona, malograđanski ušuškanog mnoštvom nameštaja (kako predviđa autor Maksim Gorki), scenograf Hans Georg Šafer nudi veliku praznu prostoriju, nalik napuštenoj fabričkoj hali, iz koje mnoštvo vrata vodi u pobočne sobe, sobe za iznajmljivanje. Ovakvo scenografsko rešenje upotpunjuje metaforički prikaz zatvorenog, zagušljivog, neprijatnog i osujećujućeg sveta. Kad se revolucionar Nil odlučno pobuni protiv svog lihvarskog okruženja, uzvikujući da je gospodar onaj ko radi, on će naglo otvoriti sva vrata tog duhovnog kazamata, a vazduh i svetlost će pokuljati unutra.

U predstavi postoji još nekoliko efektnih scenskih prizora s metaforičkim potencijalom. Među njima se izdvaja veoma uzbudljiva scena u kojoj, jedna za drugom, sve žene u komadu počinju da "lete" kroz prostor vrteći se ukrug. Ovaj prizor ne treba matematički dešifrovati jer on, stvarajući pregršt slobodnih asocijacija, prevashodno deluje na naša osećanja, a ne na naš razum; te asocijacije su besktvo iz kazamata, čežnja za slobodnim letenjem, prepuštanje derviškom transu, želja za dinamičnijim, kreativnijim i radosnijim životom, borba za rušenje malograđanskih stega koje, u prvom redu, ugrožavaju žene, itd..

Međutim, kao što potvrđuje vrednost Mađelijeve režije – scensku inventivnost – ovo rešenje ukazuje, krajnje posredno, i na njene ozbiljne slabosti. Naime, najubojitiji efekat u predstavi ostvaruju ovakve scenske slike, dok prizori zasnovani na razvijenim dramskim situacijama – kojih ima neuporedivo više jer ovo, ipak, nije fizički teatar – ostaju nerazgovetni. Reditelj i glumci nisu, dakle, uspeli da dramski rasloje komad Maksima Gorkog, već su ga obilato zatrpavali atraktivnim, ali najčešće samodovoljnim scenskim rešenjima. Najveći problem nalazi se u rediteljevom radu s glumcima koji je iznedrio dramski, žanrovski i stilski potpuno nerazgovetnu postavku glumačke igre. Imao se utisak da svaki glumac vuče na svoju stranu, da igraju različite stilove i žanrove, da u okviru svojih uloga prave nagle i neutemeljene stilsko-žanrovske i dramske zaokrete, da ne razumeju uvek svoj tekst, da neretko igraju na publiku (na primer, Vojislav Brajović kao Teterev u sceni pijanstva).

Naravno, ovakva vrsta pozorišta, koje možemo da odredimo kao postmoderno, upravo se zasniva na dijalektičkom suočavanju različitih izvođačkih stilova, na jukstapoziciji različitih sistema scenskih znakova (kostim, dekor, glumački stilovi, muzika, koreografija, tekst). Međutim, te jukstapozicije, suočavanja i kontrasti imaju za cilj da se, putem sistema asocijacija i dešifrovanja, nasluti neki opšti smisao predstave. U predstavi Malograđani CNP-a to se ne dešava tako da se zaokružuje završni utisak da je komad Maksima Gorkog bio scenski pretekst za rediteljski egzibicionizam na planu teatarske forme. Scenska maštovitost, dakle, nije uspela da prikrije dramsku nerazgovetnost. Ovaj sud nikako ne treba shvatiti kao zalaganje za neku vajnu vernost dramskom tekstu: može od drame da ostane i samo jedna rečenica, ali treba da bude jasno zašto je ostala baš ona.

Za razliku od predstave Malograđani, u kojoj je najvažniji bio vizuelni element, u francuskoj predstavi Sluškinje, čije je producent Grupa TSE a reditelj Alfredo Arijas (gostovanje u organizaciji Francuskog kulturnog centra), naglasak je bio na tempu glumačke igre. U krajnje stilizovanom i svedenom crnom dekoru, veoma podesnom za turneje, odvija se, naročito u prvom delu predstave, brza scenska igra. Razlog ove ubrzanosti ne može neposredno i nedvosmisleno da se iščita iz rediteljskog odnosa Alfreda Arijasa prema drami Žana Ženea. Ako se zanemari mogućnost da je reč o samodovoljnom rediteljskom rešenju, mogu se ponuditi neke slobodnije pretpostavke i tumačenja: možda taj vrtoglavi ritam ukazuje da morbidni ritual dveju sluškinja – njihova igra u kojoj jedna glumi gospodaricu, a druga služavku koja ubija gospodaricu – postaje toliko strasna da gotovo poprima karakter nekog omamljujućeg, furioznog transa.

Veći označavajući potencijal ima jedno drugo rediteljsko rešenje: ulogu Gospođe igra sâm reditelj. Ova travestija u glumačkoj podeli, koju je pisac predlagao za sva tri lika drame, stvara efekat groteske i tako demistifikuje lažni građanski moral i lažnu građansku osećajnost, oličene u liku Gospođe. U Arijasovoj predstavi ovo groteskno izvrtanje lažnih građanskih vrednosti dodatno se podvlači još jednim scenskim rešenjem: Gospođa postepeno skida ne samo svoju odeću, već i svoje telo – grudi, bokove, lice – tako da na kraju ostaje jedna bezoblična forma u tesnom trikou koji pokriva i glumčevo/rediteljevo lice.

Na kraju se, ipak, stiče utisak da i postavka Gospođinog lika i brz tempo glumačke igre više predstavljaju veoma zanimljiv scenski eksperiment nego što ukazuju na neki izoštreniji, drugačiji ili moderniji pogled na čuvenu Ženeovu dramu o ritualnom maskiranju, travestiji i laži koje, paradoksalno, predstavljaju put ka istini... Očekivanja su ipak bila malo veća.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---