---

Uporedno pravo >

Haška kombinacija

Uloga suda u ad hok situaciji

Formalnosti na stranu, ali samo ako su puka forma. Zato s dr Jovanom Ćirićem iz Instituta za uporedno pravo razgovaramo o značaju formalnog i suštinskog za funkcionisanje jednog pravnog sistema.

- Pažnja naše javnosti danas je najviše okrenuta Haškom sudu koji je kombinacija anglosaksonskog i kontinentalnog pravnog sistema. Ako hoćemo da ih uporedimo a da izostavimo filozofsku priču o odnosu forme i suštine u pravu, to je najlakše učiniti sagledavanjem pozicije suda u njima. U anglosaksonskom pravosuđu ona je formalizovanija – striktno su podeljene uloge između tužioca i odbrane, a sud ima ulogu nepristrasnog trećeg. Čak i kada odbrana ili tužilaštvo propuste neki dokaz, a sudija ima "osećanje" da bi se ispitivanjem određene osobe moglo doći do saznanja važnih za proces, on nema mogućnosti da je pozove da svedoči. Po načelu nepristrasnosti pretpostavlja se da, bi se na taj način sud postavio na jednu ili drugu stranu i zato on samo razmatra valjanost dokaza dveju strana i saslušava svedoke.

Međutim, kod nas sud i samoinicijativno može navoditi dokaze i pozivati svedoke, dakle, preuzimati radnje koje proceni kao potrebne. To je zato što je u našem pravosudnom sistemu težište na tzv. principu istinitosti.

Ćirić napominje da je, bar na prvi pogled, institucija nagodbe u anglosaksonskom pravu za naše stanovište moralno problematična. Običnim rečima kazano, kada se pokaže da je prikupljeno dovoljno dokaza, "za manje" tužilac predlaže nagodbu. Međutim, u svakom sistemu se mogu pronaći problematične tačke i zato je važna i opšta društvena atmosfera koja pokazuje da li nešto dobro funkcioniše. Pitanje je, npr., kada bi se kod nas uveo takav sistem, da li bi on funkcionisao. Verovatno bar u početku ne bi. Takođe je diskutabilno i svedočenje moralno problematičnih osoba (takvih svedoka je bilo, recimo, u Hagu). U anglosaksonskom pravu polazi se sa stanovišta tzv. procesne ekonomije. Razlozi su krajnje ekonomske prirode i logika je što brže (i jeftinije) doći do dokaza i slučaj privesti kraju. Ali, ekonomija, makar procesna, i pravda, najčešće su vrlo različite stvari. Potrebno je naći meru u svemu tome.

O razlici koja se tiče funkcionisanja sistema presedana u američkom i britanskom pravosuđu sagovornik "Vremena" kaže da se i samo studiranje prava tamo u priličnoj meri i sastoji u učenju raznih presedana. Ipak u tom sistemu nije loše to što omogućuje stabilnost pravnog poretka i njegovu nezavisnost od promene vlasti, a ni zakoni se ne menjaju svaki čas. Pored toga, neki presedani postali su zakoni. I kod nas zbirke sudskih odluka imaju određeni značaj, ali je on indirektniji. Osim toga, razlika postoji i u zavisnosti od toga da li se radi o krivičnoj materiji, u kojoj sudija nema mogućnost da prosuđuje na osnovu analogije, ili građanskoj parnici u kojoj je teško kodifikovati sve ono što se može dogoditi u praksi. U krivičnoj materiji sud je više vezan zakonom i tu nema previše mesta za analogije, dok u građanskim parnicama one nisu tako opasne.

Zna se da nema zločina bez zakona i da je nedopustivo retroaktivno važenje zakona, ali je poznat jedan izuzetak. Kada je posle Drugog svetskog rata formiran sud u Nirnbergu, pravo nije poznavalo delo genocida. Međutim, napravljen je presedan, pa je zakon donesen za takvo delo važio retroaktivno. U tom slučaju se pošlo od (opravdanih) etičko-pravnih razloga.

Ako se govori o odnosu formalnog i suštinskog u funkcionisanju pravnog sistema, nekada prevagnu formalno-proceduralni razlozi, koji su, npr., u tužbi Evropskom sudu za ljudska prava iznele porodice radnika RTS-a ubijenih u NATO bombardovanju. Odlučilo je, bar zvanično, to što Jugoslavija nije članica Evropske unije. Međutim, ako se formalno i suštinsko mnogo razdvajaju, puno se odvajaju pravo i pravda. Ta dva pojma nisu isto, ali pravo mora da bude na tragu pravde, inače od njega ne ostaje mnogo. Može se napomenuti i da se na primeru osoba greškom privedenih u Hag još jednom pokazalo kakvi sve problemi mogu nastati zato što ne postoji zakon o krivičnom postupku Haškog tribunala. Te osobe bi morale znati od koga da traže obeštećenje: Ujedinjenih nacija, Haškog tribunala, države na čijoj teritoriji su uhapšene.

U pravosudnom sistemu forma u izvesnoj meri doprinosi poštovanju suštine prava. Da li su to baš sudijska uniforma iz prošlih vekova (koja pokazuje da je pravo sklonije dugovečnosti nego modnim trendovima) i zakletva pred sudom, odskoro uvedena i u našu sudsku praksu (koju mirne duše može izreći i najokoreliji lažov) – o tome i pravnici imaju različita mišljenja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---