---

Knjige >

Slavoj Žižek: Manje ljubavi – više mržnje

Teorijska bezosećajnost

Gospodin Slavoj Žižek je težak gost. Ako s vrata ne kaže da vas ne voli, nego samo da bi više mržnje a manje ljubavi rasvetlilo samu stvar, još bolje. Doduše, on ne kaže zašto je Zapad mogao političke ciljeve separatizma, a zatim i uzimanje oružja u ruke u Sloveniji, naknadno da legitimizuje i integriše, dok to isto odbija da učini sa OVK na Kosovu – time završava njegova odlična i vrlo provokativna knjiga. Odlična, međutim, ne znači i odlična u ravni teorijskog mišljenja, već pre svega u ravni volje da se između ozbiljnog i publicističkog otvori neki poseban prostor: Žižek se nedvosmisleno zalaže za to da se između sveopšteg kapitalizma i nikakvog socijalizma postavi pitanje prave alternative. I to pitanje nije za njega samo stvar realne politike nego pre svega, simboličkih moći i boljih izgleda misaonog, pa onda i živog čoveka.

Dobro je imati teškog gosta, mnogo bolje nego da dolazi s lažnim osmehom, pretvorno se čineći finim. U onoj meri u kojoj je teorijski pronicljiv, Žižeku je stalo da bude neprijatan svakoj predrasudi. Koliko njegovo mišljenje treba da se razlikuje od preovlađujućih pogleda i da predstavlja teorijskog protivnika, toliko i konkretne situacije do kojih stiže treba da budu drugačije imenovane u njegovom tekstu. Te konkretne situacije idu od raskola u mišljenju kakav predstavljaju izazovi Marksa i Frojda, do raskola u užasu kakav predstavljaju staljinizam i fašizam. Na takvoj podlozi, u kojoj Lenjin i Staljin ipak imaju znatno ubedljivije mesto nego Hitler, stiže se na kraju knjige na Balkan, pa i do NATO bombardovanja. Ovo poslednje je skoro idealan primer za humanitarističku obmanu, a pošto modelu Antigone Žižek suprotstavlja model Medeje, moglo bi se reći, i prostor za savršenu iluziju njegove teorije: iz nje proizlazi ne samo da bi idealan način otvaranja simboličkog prostora bio bombardovati samog sebe već bi to odgovaralo i na Kosovu i na Menhetnu.

Žižekova psihosocijalna analiza savremenog društva, ideologije i interesa koji ga pokreću pretenduje na to da otkrije njegovu skrivenu istinu. Kad je spozna, a Žižek veruje da upravo to čini, on odmah kao dobar izlečitelj predlaže i terapiju. Terapija koju preporučuje, međutim, sastoji se uglavnom u tome da se istina o razlozima i uzrocima iznese u javnost, pa bi društvo u kojem se svesno dela i javno se iznose pobude i potrebe otvaralo mogućnost da se obnovi društvena dinamika iščezla posle sloma realnog socijalizma. To nije zato što je Žižek okasneli socijalista koji žali za propalom utopijom, već zato što je on pronicljivi levičar koji jasno vidi da čak i tamo gde je svaka utopija sasvim nepraktična i pogrešna, ona ipak otvara nove simboličke mogućnosti i samim tim uvećava prostor slobode. Jednako kao što je hrišćanstvo značilo u Žižekovim očima preokret i mogućnost radikalnog novog, takav preokret potreban je opet, ali na njegovom putu stoje interesi multinacionalnih kompanija. One su, drugim rečima, i u obrnutom smislu, poslednji i konačni "Jevreji".

Žižek pretpostavlja da bi slika ogoljenih interesa bila pokretač jedne nove s(a)vesti i da bi to omogućilo drugačiju društvenu dinamiku u kojoj će se, umesto lažnog humanitarizma koji prikriva prave motive, čovečanstvo možda približiti istorijskom preokretu – jedino propušta da kaže preokretu čega i u ime čega. Stadijum veće zrelosti u odlučivanju i delanju njegovu teoriju ne bi zadovoljio, naprotiv, Žižek bi morao da tvrdi kako bi tek ona vodila većoj društvenoj frustraciji i patologiji.

Tako se Žižek ne samo individualnopsihološki nego i teorijski ne protivi samom bombardovanju kao takvom koliko izlaže očiglednom podsmehu humanitarističku ideološku oblandu u koju je umotan splet pravih razloga i ciljeva. Dakle, nije to humanistički protest protiv svakog animalnog militarizma, već jedno racionalno uviđanje da bi tek u slučaju kada su poznati ciljevi i motivi bilo mogućno razabrati da li se tim sredstvima postiže ono što je primereno čovečanstvu.

Nisam siguran da bi teorijski šarm Žižekovog mišljenja ostao isti da je osluškivao zvuk rakete nad svojom glavom, gledao preko okvira svog kompjutera kako gori nebo nad gradom ili brojao mrtve, ali ne iz sentimentalnih razloga, već zato što bi se možda setio da na jednom mestu u knjizi opisuje Lenjina kako objašnjava zašto se ne sme slušati Betovenova sonata: pošto se vođa revolucije skoro zaplakao, odbacio je slušanje muzike jer revolucionari ne smeju da budu preosetljivi. I koliko duhovito pokazuje posledice ovakvog stava i pri tome izbegava stereotip zgražavanja, Žižek uopšte ne primećuje da je njegova teorijska bezosećajnost na udaru istog prigovora. On se ponaša kao mislilac koji ne sme da bude sentimentalan pred konkretnom patnjom pa misli kako ga njegova sopstvena teorijska pamet izuzima iz obaveze uživljavanja i saosećanja. Pri tome, pošto razmišlja o globalnim kategorijma koje traži u incidentnim situacijama, ne vidi kako se publicistički nerv uvukao u sam koren njegove teorije. Boljoj teoriji nije potrebno da radi samo na incidentima.

Žižek, dakle, mora da radi na kritičnom materijalu jer to jedino pobuđuje interesovanje, njemu je do toga stalo, pa se postavlja pitanje da li je njegova šarmantna otvorenost za polumrtvu levičarsku kritiku, što je vrlina njegovog mišljenja, stvarna ili glumljena. U onoj meri u kojoj je ona danas daleko od pravog poprišta društvenih interesa, u toj meri je ona egzotična pa, ukoliko je ovako duhovito i pametno sročena, može da pobuđuje interes na inače neuznemirenom duhovnom tržištu. Žižek ne okleva, on samoga sebe tu postavlja u centar pažnje, ali ne onim što je zaključio, već time što hoće da izaziva. Njegova analiza je zato jedan ukras više ili teorijsko golicanje koje simbolički kapital lako prihvata i skladišti kao dopadljivu neobičnost. U stvari, ovo nije društveni izazov – ali to su jedva i Burdije i Aron – nego sigurnosni ventil: umesto misli koja bi mogla da potrese korene jedne socijalne institucije, eto blagog draškanja prenapregnutih nervnih završetaka koje dovodi do nekog lakog uzbuđenja i relaksacije, kao da se zbilja nešto važno događa.

Pozicija Žižekove teorijske misli je, prema tome, ista kao pozicija kapitalizma koji on kritikuje. Njegova teorija je taj kapital koji se u preobražajima održava nasuprot svakom konkretnom izazovu, bilo da je to istorija od sovjetske revolucije do NATO pakta, bilo da je to teorijska nelagoda od Frojda do Lakana. Štaviše, Lakan je ona vrsta mudre poštapalice koja leči od publicistike, a polje osnovnih otkrića prebačeno je tamo odakle se crpe materijal za analizu. Kada se bolje pogleda, Žižek nije taj koji otkriva problem, već veruje da je onaj koji u već otkrivenom problemu pronalazi više od onih koje citira.To je pozicija teorijskog parazita koji zapravo ublažava delovanje pravog otkrića.

Žižekova knjiga pokazuje da je pozicija levičarske provokacije danas moguća samo kao ljut dodatak već pripremljenoj kaši. Ali, to ne umanjuje zanimljivost njegovih preokretanja uobičajenih kategorija, volju da duhovitim povezivanjem podstakne razmišljanje, sposobnost da u filmovima prepozna moguće pojmove, i mnoge druge vrline jedne provokativne savremene misli. To što je on ostao daleko od onoga što je želeo ne znači da ga ne treba s pažnjom i razumevanjem čitati. Naprotiv. Jer, težak gost je privilegija koja leči banalnost i koja može da razdrma domaćina. Prema Žižeku se ne može biti samo ljubazan, njega valja – više mrzeti a manje voleti. Kao što to sam zahteva.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---