---

Priča sa naslovne strane >

Zašto je ubijen general Buha

General-major policije Boško Buha ubijen je na način veoma sličan – i rukom podjednako vičnom – kao i general Radovan Stojičić Baõa pre pet godina. To bi moglo postati ključno iskušenje nove vlasti, njen najveći problem u nizu. Ime tog problema je nedostatak političke volje i hrabrosti da se jednom za svagda raščisti s nasleđem miloševićevske kleptokratske vlasti, s kriminalno-policijsko-udbaškim podzemljem koje se temeljito ugradilo u finansije, trgovinu najkurentnijim robama i uslugama

General policije i pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti Boško Buha ubijen je dobro grupisanim rafalom iz automatske puške sistema Kalašnjikova, sa udaljenosti od pet do deset metara, na parkingu sa dunavske strane hotela "Jugoslavija", u 2.40 sati 10. juna. Po svemu sudeći, gen. Buha došao je na parking sa jednog od splavova gde je sedeo s prijateljima; ubijen je u onom najzgodnijem trenutku, dok stavlja ključ u bravu automobila, kao u više prethodnih slučajeva. Mesto je takođe zgodno: otvoren prostor, žbunje kao zaklon, više pravaca za bekstvo. Patrola saobraćajne policije koja se našla u blizini, čuvši pucnjavu, prvo se mudro bacila na zemlju; kad su ustali i provirili, bilo je kasno: napadači su već nestali i pobegli automobilom. General Buha pogođen je u grudi i davao je znake života sve dok ga hitna pomoć nije prebacila do bolnice, gde je izdahnuo. Uobičajene policijske radnje – obilasci okoline, pojačane kontrole po gradu i ostalo – nisu dale rezultate.

"KRIVO SRASTANJE": Politički Beograd se užasnuo. Ovako nešto nije se desilo od ubistva generala Stojičića, u aprilu 1997. Posle Baõe Stojičića, doduše, u nerasvetljenim atentatima u martu i julu 1999. ubijena su dva policijska pukovnika, Vlahović i Simić; u avgustu prošle godine ubijen je, na način sličan ovom najnovijem, Momir Gavrilović, bivši važan čovek u Državnoj bezbednosti. Ali, ovako ubiti jednog aktivnog generala policije i pomoćnika načelnika Resora – nije isto. Vlada je, posle perioda prilagođavanja, pustila odgovarajuće zvuke: Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, obećao je – kao i u drugim slučajevima – da će "prevrnuti nebo i zemlju" (nesrećna metafora: kao onomad Milošević zbog Štrbaca) i da će to prevrtanje biti "trajna operacija", da će "na informativne razgovore privesti sve poznate kriminalce" itd; Zoran Đinđić je obećao da će se kod Mihajlovića raspitivati svakog drugog dana; Vladan Batić ocenio je, donekle brzopleto (valjda uplašen), da to "nije političko ubistvo"; Goran Svilanović, pak, nije isključio ni tu mogućnost, dodavši da je ovaj slučaj još jedan dokaz da je "kriminal najveća opasnost za ovu državu" i njenu budućnost.

Od svih tih politički korektnih zvukova, međutim, nikome nije lakše. Srbiji je pametnije da se uzda više u strah naših političara, a manje u njihove reči i obećanja. Ionako su nam se na glavu popeli s pričama o "borbi" protiv "organizovanog kriminala", "ostataka starog režima", "srastanja policije i kriminala" itd. U međuvremenu su se dešavale otmice za milionsku ucenu: Mišković, Delta: sedam miliona maraka predatih kasno noću ispod mosta kod Beške, uz složene bezbednosne procedure; Babović, Verano motors, petnaest miliona maraka navodno isplaćenih u Italiji; sin Bobe Živojinovića i lepe Brene; sva tri slučaja nerasvetljena. Ubijen je i Momir Gavrilović, što je dovelo samo do slaboumnog pokušaja da se slučaj politički instrumentalizuje, umesto da je uočena prava priroda opasnosti: činjenica da su određene kriminalno-policijsko-obaveštajne strukture uspele da se pregrupišu i opstanu i pod novom vlašću, hvatajući veze kad i s kim je trebalo i čineći sablažnjive ponude i usluge budućoj vlasti i njenim kasnije nastalim frakcijama ("srastanje", kako su upozoravali Dušan Mihajlović i ostali). Slučaj oružane pobune Jedinice za specijalne operacije RDB-a u novembru prošle godine bilo je dopunsko upozorenje, ali izgleda da to nije bilo tako shvaćeno... Sa đavolom ne treba tikve saditi, a kod lihvara se ne valja zaduživati jer se u prvom slučaju tikve o glavu lupaju, a u drugom kamate postanu nepodnošljive. Pošto je đavo nestrpljiv, a lihvari pohlepni, lupanje tikava o glavu i preračunavanje oko kamata ubrzano se približavaju.

U takvom je, dakle, opštem "političko-bezbednosnom" kontekstu ubijen general-major policije Boško Buha, pomoćnik gen. Sretena Lukića, načelnika Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Način izvršenja i motiv ukazali bi na izvršioce, organizatore i naručioce krivičnog dela.

Način izvršenja bio je standardno beogradski: još jedno u nizu ubistava sa istim operativno-taktičkim "rukopisom". Ovakav atentat, kažu iskusni kriminalisti, zahteva bar dva direktna izvršioca, bar jednog vozača, bar dva "sterilna" vozila, bar jedan siguran stan; osim toga još i obaveštajnu pripremu, telekomunikacije, logistiku i mnogo novca. Svi angažovani ljudi moraju biti hladnokrvni i pouzdani profesionalci, inače se stvar završi kao u slučaju ubistva Željka Ražnatovića Arkana.

TAKTIKA, TEHNIKA I LIČNOST: Pre svega se postavlja pitanje – kako su izvršioci znali gde će naći Boška Buhu? Ljudi koji su ga poznavali kažu da se nije čuvao i da je imao stalne navike; znalo se da je i pre 5. oktobra odlazio na ta dva splava, zapravo preuređena šlepa na Dunavu ("Žabar" i još jedan, obeležen spolja samo brojem), mesta rezervisana samo za ljude iz Državne bezbednosti, policajce i izvesne političare. Tokom bombardovanja 1999. ti su šlepovi bili sklonište čitavom nizu zanimljivih ljudi, snažnih, kratko ošišanih i nezgodnih; dovozili su se i odvozili u terenskim vozilima s tamnim staklima. Dakle, mesto je bilo očekivano. Znalo se gde Boško Buha stanuje i gde radi; neupadljiva pratnja zahteva šest-sedam ljudi i barem tri motorna vozila. Što se telekomunikacija tiče, mobilni telefoni, pogotovo sa SIM karticama za kratkotrajnu upotrebu kupljenim anonimno na ulici, sasvim su dovoljni: u Beogradu ima barem pola miliona mobilnih telefona. Oružja ima više nego dovoljno u ovom gradu; brzih automobila koji se mogu ukrasti iste večeri – takođe. Uz nešto para ima i stanova. A što se ljudi tiče, po broju dosadašnjih, stručno i hladno izvedenih ubistava može se slobodno zaključiti da i kandidata za takve poslove, prekaljenih u deset godina ratovanja, kojima je ubiti kao i kihnuti – ima dovoljno. Fali još samo naručilac s motivom dovoljno dobrim da vredi tih para. A dosadašnje iskustvo govori da je biznis sa ubistvima i otmicama za ucenu u ovoj zemlji postao sasvim legitiman... Treba samo imati dovoljno jak (finansijski ili politički opravdan) motiv.

Što se motiva tiče, on je uvek u vezi sa ličnošću ubijenog. Upravo na tom planu došlo je do zaprepašćenja: Boško Buha bio je poslednji čovek za koga bi kolege policajci pomislili da mu preti tako nešto. Rođen 1959. u Virovitici, završio je Fakultet narodne odbrane u Zagrebu i zaposlio se kao radnik unutrašnjih poslova u Virovitici. Ubrzo, 1991, kao pametan čovek shvatio je situaciju i iselio se u Srbiju. Opet ubrzo postao je načelnik Odeljenja unutrašnjih poslova u Sopotu, ispod Kosmaja. Negde 1998. postaje komandant Brigade policije SUP-a Beograd, što je važna funkcija u glavnom gradu. U tom svojstvu služio je i na Kosovu 1999. gde je bio i ranjen tokom bombardovanja. Ključni trenutak karijere pukovnik policije Boško Buha doživeo je pred 5. oktobar i toga dana: kao pametan čovek shvatio je da ta stvar s Miloševićem nema budućnost; ne zna se da li je pre 5. oktobra sklapao neke dogovore s DOS-om, mada je često viđan s ljudima koji su često viđani (do dana današnjeg) s nekim visokim funkcionerima DOS-a a na lokalitetu Surčin, blizu Beograda; ali se zna da na dan 5. oktobra kao komandant Brigade policije nije učinio čitav niz stvari koje je Milošević od njega očekivao. Sa stupanjem na dužnost nove vlade, puk. Buha postaje (6. februara 2001) načelnik SUP-a Beograd, po važnosti drugo mesto u Resoru javne bezbednosti MUP-a Srbije; 1. juna 2001. unapređen je u čin general-majora policije. Sredinom decembra 2001. postavljen je na mesto savetnika (kasnije i pomoćnika) načelnika Resora javne bezbednosti. Na primedbe da je to "uklanjanje", ministar Mihajlović odgovorio je da je gen. Buha zapravo unapređen na mesto koje mu više odgovara jer mu je cela karijera bila vezana za uniformisanu policiju, a gradski SUP traži kriminalistu.

U jednom intervjuu krajem 2001. ("Nedeljni telegraf") gen. Buha je upozorio da "mafija pokušava da neke policajce uvuče u podzemlje", ali i da "pokušava da se dodvori nekim političarima iz DOS-a, nudi im razne usluge, novac, pa i dosijea da kompromituju političke protivnike... Mafijaši koji su dobro radili u Miloševićevom režimu pokušavaju da pretrče u tabor DOS-a, ne bi li dobili patronat za poslove... Ako političari i policajci odbiju ponudu, mafija izvrši pritisak na MUP, inscenira skandal posle kojega se javno traži smena ministra policije Srbije." Ove reči pokojnog Boška Buhe podstiču na razmišljanje. Crnom ironijom sudbine, njegova je smrt postala još jedan od tih "skandala".

ŠPEKULACIJE: Zašto bi neko ubio Boška Buhu? Tu ima različitih teorija; nijedna ne preovlađuje ovog trenutka, pošto jednostavno još nema indicija koje bi je poduprle. Neki smatraju da je Boško Buha uklonjen kao potencijalno štetan svedok u Haškom tribunalu. Gen. Buha jeste izjavio: "Spreman sam da kažem šta smo tamo radili i da odgovaram za sve"; ali je to izjavio u kontekstu koji jasno ukazuje da mu na pamet ne pada uloga "insajdera" to jest svedoka štetnog za stvar za koju su se on i njegovi ljudi borili. On je jasno izjavio da neće dozvoliti "da ijedan policajac odgovara za ono što sam ja naređivao. Odgovoran sam za sve što su uradili policajci iz moje jedinice dok smo bili na Kosovu i Metohiji... gde smo se borili protiv terorizma." U utorak je Karla del Ponte, glavni tužilac Tribunala, izjavila da joj ime Boška Buhe nije poznato iz dokumentacije koju ima. Teorija da je Boško Buha ubijen zbog Haga ne drži se iz još jednog, možda jačeg, razloga: ima mnogo opasnijih svedoka – kao što će se videti – koji su živi i zdravi.

Druga teorija – da je bio upetljan u razna sumnjiva posla – deluje krajnje neuverljivo: kao čovek iz uniformisane policije, angažovan u najvećoj meri oko javnog reda i mira, Boško Buha teško da je mogao imati udela u ozbiljnim poslovima; nije ga spadalo formacijski, to su radili drugi, iz drugih branši, a uniformisani policajci mogli su da se "ugrade" tek na najnižem nivou poslova, da ne kažemo na ulici. Oni koji dovode Boška Buhu u vezu sa "surčinskim klanom" ne uzimaju u obzir to da bi svaka ozbiljna konkurencija "surčincima" – ako želi da ih liši zaštite – trebalo da ubije neke druge, važnije ljude pre Boška Buhe. Neki policajci koji su služili pod Buhom, šokirani njegovim ubistvom, dovode taj zločin u vezu s najnovijim uspesima policije i carine u sprečavanju šverca cigareta. Oni misle da je ovo ubistvo "opomena vlastima da se okanu sprečavanja šverca". Neki drugi misle da bi ubistvo Boška Buhe moglo biti osveta za njegovu ulogu u događajima od 5. oktobra; tek se ta teorija čini nategnutom, iz razloga očiglednih.

Istraga će se, naravno, detaljno pozabaviti mogućim motivima ubistva, kao i neposrednim indicijama sa mesta zločina. Kao što se videlo iz toka istrage o ubistvu Pavla Bulatovića pre dve godine, policija i Državna bezbednost uzeće, na primer, kompjuterske ispise svih komunikacija mobilnim telefonima sa teritorije bazne stanice koja pokriva teren oko hotela "Jugoslavija". Tu nije reč o prepisima razgovora (oni se ne snimaju za sve telefone, već samo za one "bezbednosno interesantne"), već samo o podacima o tome koji su mobilni telefoni bili aktivni na tom području u dato vreme. Ispitaće, takođe, sve moguće svedoke na licu mesta i oko njega. Ličnost ubijenog biće temeljito analizirana, kao i svi njegovi kontakti i dosadašnja karijera i privatni život; to je uobičajena metodologija. Kriminalistika, međutim, nije svemoćna, kao što mi ovde dobro znamo.

Politički gledano, ubistvo generala policije Boška Buhe moglo bi postati ključno iskušenje nove vlasti, njen najveći u nizu problema koji počinju u avgustu prošle godine ubistvom Momira Gavrilovića. Problem eskalira pobunom JSO-a u novembru i njenim "konzerviranjem" bez posledica, da bi – uz aferu Momčila Perišića, koja je otvorila, između ostalog, pitanje odnosa između raznih službi – kulminirao ovim najnovijim atentatom. Ime tog problema je nedostatak političke volje i hrabrosti da se jednom za svagda raščisti s nasleđem miloševićevske kleptokratske vlasti, s kriminalno-policijsko-udbaškim podzemljem koje se temeljito ugradilo u finansije, trgovinu najkurentnijim robama i uslugama (cigarete, nafta, droga, oružje i vojno-policijska oprema, reketi, zaštita, prostitucija, obaveštajni podaci). Mali, ali značajni, segmenti DOS-a (iz obe sadašnje frakcije) suviše su spremno dočekali – u svojoj alavosti – diskretne ponude koje je teško odbiti, iz tih krugova. Gde nije pomagala ponuda, pomogla je ucena, jer je na vreme bilo shvaćeno da je informacija novac, a ni da Slobina neće do zore goreti. Na sve je to, uostalom, upozorio i pokojni Boško Buha... Četiri meseca onog blesavog trovlašća u Srbiji bilo je više nego dovoljno da se umetnici pregrupišu, konsoliduju, spasu šta se spasti moglo i krenu u kontraofanzivu koja traje i – štaviše – eskalira. Ceo taj kriminalni cirkus nailazi, naravno, na "skandalizovanje" stare (SPS, SRS, JUL), ali i nove (DSS) opozicije jer se tako najefikasnije ruše ugled, uverljivost i budućnost vlade DOS-a. Ta vlada sada – odmah! – mora nešto da uradi na tom planu, inače joj se ne piše dobro. Da bi ova vlada bila u stanju da ovaj problem razreši – jednom za svagda – ona prvo treba da se surovo i bez sentimentalnosti obračuna sa svim elementima u strankama koje čine vladajuću koaliciju, a koji ne umeju da pruže prave odgovore na pitanja tipa: čiji to õip voziš? ko su ljudi iz tvog obezbeđenja, zašto ih je toliko i ko ih plaća? šta radiš na određenim mestima i u društvu određenih lica odranije poznatih organima gonjenja, a za koja se zna da žive od nedostatka dokaza? šta ti ima da razgovaraš sa tim-i-tim, a da odmah o tome ne obavestiš Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala? kako to da je baš tvoj drugar dobio mastan državni ugovor? I tako dalje; takvih pitanja ima mnogo.

Sve dok se to ne uradi, nema nikakvog smisla očekivati od policije, tužilaštava i sudova da se ističu u službi i rizikuju glavu za te pare. Nisu oni nimalo glupi, pa da rade ono što vrh političke vlasti očigledno neće da radi; znaju oni vrlo dobro kako se takvi postupci završavaju – u najboljem slučaju u zastari. Ako politički vrh Srbije ne razume da se njemu radi o glavi, policajci, tužioci i sudije razumeju. A ko neće da se bori za sopstveni opstanak na vlasti, za njega se neće boriti ni drugi. Drugim rečima, ovakvo ponašanje delova vladajućih stranaka ravno je političkom samoubistvu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---