---

Vojska u tranziciji >

Slavno mirovanje

Za ulazak u Partnerstvo za mir dobrovoljnost je preduslov, a ispunjavanje uslova – sasvim druga priča, za sirotinju naročito

Vojska Jugoslavije po mnogo čemu podseća na lik iz pripovetke Laze Lazarevića Sve će to narod pozlatiti koji kada se vrati iz rata obogaljen biva osuđen da prosjači na ulici. Zemlja vojne tradicije, uobičajeno označavane kao slavne, dovedena je na ivicu egzistencije, pa se to odrazilo na materijalnu situaciju u Vojsci Jugoslavije. Sa bruto nacionalnim dohotkom od 1400 dolara čvrsto smo prikovani za dno evropske ekonomske lestvice i sa te pozicije poletno pokušavamo da se uključimo u integracione procese koji su manje-više neminovnost. Pristupanje projektu Partnerstvo za mir jedna je od stvari koja bi trebalo da nam omogući ulazak u ekskluzivno evropsko društvo a direktno se tiče reforme Vojske i pratećih službi bezbednosti. O tome šta je Partnerstvo za mir i šta treba uraditi da bi se pristupilo ovom programu "Vreme" je pisalo u broju 592 ("Marš na Zapad"). Na ovom mestu ukratko o tome šta predstavlja ovaj program koji je usvojen još 1994. godine i čije članice nisu samo BIH i SRJ od svih zemalja istočnog bloka. Cilj ovog programa je podsticanje saradnje izmedju zemalja članica NATO-a i onih koje se uključe u program u oblasti načina finansiranja odbrane (transparentnosti vojnog budžeta), planiranja, edukacije kadrova, združenih vojnih vežbi, eventualnog učešća u mirovnim misijama, a sve zasnovano na demokratskim principima i tržišnoj ekonomiji. Uslovi za pristupanje ovom programu tiču se civilne kontrole oružanih snaga, reorganizacije vojnog sastava, jasnog zakonskog definisanja rada službi bezbednosti. Javnost bi trebalo da bude upoznata s načinom dodele i trošenja novca u vojne svhe, reorganizacija bi trebalo da podrazumeva realnu procenu finansijskih potreba oružanih snaga. Kako je istakao Jorgos Katsirdakis, predstavnik NATO-a, na jednodnevnoj konferenciji održanoj u Beogradu 10. juna ove godine, poreski obveznici trebalo bi da znaju u koje se svrhe njihov novac troši i vojska ne bi smela da bude tabu tema. U okviru programa PZM postoji preko hiljadu različitih projekata mađusobne saradnje i na zemljama je da se opredele za one koji im najviše odgovaraju. Bogate evropske zemlje poput Austrije, Irske, Finske i Švajcarske nisu članice NATO-a, ali su pronašle svoj interes i pristupile su Partnerstvu za mir. Pristupanje se prosto nameće ukoliko zemlja želi da se pridruži onome što se zove Evropska unija. Korake u tom pravcu učinila je savezna administracija i očekuje se da bismo mogli da postanemo deo ovog društva već u novembru ove godine. Takve potvrde dolaze iz Ministarstva odbrane i iz ministarstva spoljnih poslova. Dakle, volja postoji, kontakti su uspostavljeni, ali na terenu ima određenih problema.

FINANSIJE: Načelnik Generalštaba VJ general Nebojša Pavković u poslednjem intervjuu izneo je alarmantne podatke koji se tiču materijalnog položaja oružanih snaga na čijem je čelu. Vojska je za tekuću godinu potraživala sredstva u iznosu od 140 milijardi dinara, odobreno je svega 57,7 milijardi, a zaista je dobijeno 32,5 milijardi dinara.

"Kasarnama preti isključenje vode i struje, prekidaju se isporuke hrane, plate su za 110 odsto ispod zakonskog minimuma, mnogi vojnici su primorani da žive od dopunskog rada", tvrdi general Pavković. Da je stanje u vojsci veoma teško potvrđuje i resorni ministar u saveznoj vladi Velimir Radojević, koji naglašava da novca ima za elementarne funkcije do oktobra a šta će posle biti još se ne zna. U tom kontekstu njegove reči zvuče upozoravajuće: "Ukoliko država ne obezbedi dodatna sredstva, ključni zadatak zbog kojeg postoji vojska biće doveden u pitanje."

Prema podacima dobijenim ljubaznosću personala Ministarstva odbrane, udeo vojnog budžeta u ukupnom bruto nacionalnom dohotku iznosi 3,87 odsto s tim da je taj procenat u praksi veći jer treba isplaćivati penzije vojnim licima koja više nisu u aktivnoj službi. Ovaj podatak govori da se novac izdvaja po evropskim standardima, u zemljama NATO-a je 3,35 odsto, samo što je naš BND nešto skromniji. S druge strane, pravi balast predstavlja broj vojnika koji trenutno iznosi blizu 80.000, a po standardima Evropske unije ne bi trebalo da prelazi 0,5 odsto od ukupnog broja stanovnika. Tako, na primer, Švedska, koja ima približno isto stanovnika kao zajednica Srbije i Crne Gore, uspeva da održi oružanu silu na broju od 25.000. U Ministarstvu odbrane ističu da su naše oružane snage drastično smanjene jer smo ranije imali sastav od oko 105.000 duša. Saznajemo da se kod nas po vojniku izdvaja najmanje novca u čitavom regionu i ta suma je oko 1500 dolara.

Potrebe ovako glomazne armije kakva je danas jugoslovenska su velike, pa je nužno obezbediti, na primer, stanove, prema rečima Pavkovića, za 38.860 lica zaposlenih u VJ. Ako ovaj broj pomnožimo sa 10.000 dolara, koliko je prosečno potrebno za izgradnju jedne stambene jedinice, doći ćemo do iznosa od 388 miliona dolara za zadovoljenje samo ovih potreba.

U Vojsci i Ministarstvu odbrane procenjuje se da je za modernizaciju oružanih snaga potrebno oko dve milijarde dolara (pet godina po 400 miliona) mimo redovnog novca iz budžeta. Planira se da se do 2005. od prodaje vojnih objekata zaradi preko 300 milona dolara, a ako uđemo u program Partnerstvo za mir, mogu se očekivati krediti koji bi pospešili modernizaciju oružanih snaga. Zasad nema konkretnih ideja i planova, ne zna se tačno koliko će ljudi iz vojske ostati bez posla. Ovo pitanje je najosetljivije za ljude iz vojnog establišmenta, pa odgovor nismo mogli da dobijemo u resornom ministarstvu. Ksenija Atanasijevski iz Uprave za informisanje Ministarstva odbrane ponovila je nekoliko puta da je broj pripadnika oružanih snaga već drastično smanjen i da se nije razmatralo novo smanjenje. Međutim, ukoliko država zaista želi da zaigra u istom kolu sa ostalih 46 članica programa PZM moraće da učini nešto i u tom smislu jer, kako kaže Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta Jugoslavije, nije baš racionalno finansirati nešto što objektivno ne možeš da platiš.

CIVILNA KONTROLA: Prebacivanje vojne kase u Ministarstvo odbrane i stavljanje glavnog vojnog inspektorijata pod kapu Predsedništva države koraci su koji su učinjeni u povećanju civilne kontrole armije. Ove odluke i promene rezultat su delimične prošlogodišnje promene Zakona o vojsci, dok će se na novi, reformski, čekati jer treba redefinisati državnu zajednicu. Ministar vojni smatra da "proces redefinisanja odnosa Srbije i Crne Gore neće uticati na dinamiku prijema naše zemlje u Partnerstvo za mir", dok naša sagovornica iz informativne službe misli da bez toga ne možemo krenuti odlučnije u pravcu tranzicije vojske. Ono što predstavnici NATO-a očekuju jeste institucionalizacija ove oblasti u smislu davanja većih ovlašćenja parlamentarnim odborima koji bi trebalo da imaju kontrolu i uvid u sve ono što se u vojsci dešava. Treba naći i dovesti nove ljude na čelo armije, prekinuti partikularne partijske uplive u poslove odbrane zemlje. Penzionisani general i savetnik crnogorskog predsednika Blagoje Grahovac je na pomenutoj konferenciji naglasio da do istinske reforme ne može doći dok su na čelu vojske ljudi starog mentalnog kova koji protežiraju ratni sistem odbrane u mirnodopsko doba. U pogledu rekonstrukcije treba napraviti programe resocijalizacije onih ljudi koji će izgubiti posao u vojsci i u tu svrhu je moguće dobiti pomoć od Svetske banke. Na primer, Bugarska je dobila prošle godine oko pet miliona dolara za tu vrstu programa. U ove procese treba uključiti nevladine organizacije koje se bave odnosom civilnog i vojnog sektora. "Potrebna je svojevrsna menadžerska reorganizacija koju će pomoći civilni sektor", mišljenje je Bojana Dimitrijevića iz Instituta društvenih nauka.

Kao i za čitavo društvo, pred vojskom su dani prepuni uzbudjenja i akcije. To za oružane snage nije novost, samo što će ovoga puta morati da rade za stolom i preispituju svoju ulogu i smisao. Preko puta će imati one s kojima su koliko juče ratovali i koji im sada kažu da se dovedu u red i počnu da sarađuju. Vojska koja nema novca da plati struju i kupi paštete za doručak svojim pripadnicima nema previše izbora. Ulazak u program Partnerstvo za mir bio bi povratak u neku vrstu normalnog sveta, civilizacijska potreba pre nego još jedno uslovljavanje stranih sila. Ako je sračunati Zapad procenio da mu se više isplati dogovor od tuče, možda bismo i mi mogli da nađemo svoju računicu. Samo, bez priče da je moralo tako zbog pukog preživljavanja i zbog donacija bez kojih se ne može. Greške su učinjene i sad imamo šansu da dobijemo dobru štaku za polomljenu nogu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---