Godišnjice - "Danas" 1982–1992–2002 >

Cena "talasanja"

teofil pančić

Iako je prolaznost i prepuštenost zaboravu u prirodi novina, zagrebačkog "Danasa" se svi od Planice do Bitolja vrlo živo sećaju – čak i oni koji ga nikako nisu mirisali

U jednom od onih zaumno-profetskih fazona iz "Top liste nadrealista" zakrvljene se komšije svađaju preko plota, pa jedni drugima psuju i novine: "..’bo vas 'Danas'!", "A ...'bo vas NIN!"... Tako je to izgledalo koncem osamdesetih, dok je sve naizgled još bilo šega i komika, isuviše apsurdno, ludo i strašno da bi se ikada uistinu moglo dogoditi... sve dok se nije dogodilo. Mnogi nisu preživeli kataklizmičnu deceniju koja je usledila, a upravo je zagrebački nedeljnik "Danas" pao kao jedna od prvih i svakako najznačajnijih medijskih žrtava nadolazećeg vremena Neodivljaštva: nova ga je HDZ-ovska vlast potiho likvidirala, zbog lične i duboke Tuđmanove idiosinkrazije prema novinama koje je držao "komunističkim i jugoslavenskim". Mada, gle čuda, upravo je taj isti list u onim moronskim i strašnim "antibirokratskim" godinama u Srbiji prilično eksplicitno čašćavan "ustaškom" etiketom, što je u konačnici, brate, ipak nekako dosta zbrkovito... Pa, je l’ jedno ili drugo, dogovorite se?! Ako se, pak, vratimo još koju godinu unazad, setićemo se da su iste novine na raznim Partijskim Forumima optuživane za tehnokratsko-liberalistička i slična zastranjenja, tako da komplikacijama nema kraja...

Tačno deset godina nakon izlaska poslednjeg broja (No. 537. izašao je 2. juna 2002), "Danas" je u Hrvatskoj dostojno "opojan" izlaskom specijalnog "tribjut-izdanja" na 194 strane (izdavač riječki "Novi list") u kojem je sakupljen delić one tekstualne produkcije koja je "Danasu" u osamdesetim donela slavu veoma prestižnog newsmagazina u celoj rahmetli SFRJ. Tako je obeležen jedan slavno-neslavni jubilej: dvadeset godina od izlaska prvog broja (za pedante: 23. februar 1982) i decenija od njegovog gašenja. Paranovinarski "tuđmanoidi" su, doduše, negde sredinom devedesetih izdavali neko nahoče koje se kitilo imenom i logotipom "Danasa", ali to je bilo taman toliko ozbiljno koliko i (lekarsko?) uverenje Aleksandra Nikačevića da je on, časna pionirska, vaistinu direktor Radija B92. Pa su posle i oni odustali jer to niko nije hteo da kupuje. Utoliko je i opravdano što se ta zombijevska postistorija ovog lista "ne broji".

"Danas" je osnovan u vreme kada je NIN bio jedini istinski newsmagazin na prostoru izumrlog SH jezika; osamdesete, kao vreme posttitovske liberalizacije – u kojoj su Beograd i Ljubljana prednjačili, dok se Zagreb kiselio u čuvenoj "hrvatskoj šutnji" pod rukovodstvom hrvatskog Brežnjeva iz Imotskog – bile su nesumnjivo zlatne godine beogradskog nedeljnika, sve dok Revolucija Minusinteligentnih 1987–1988. nije pomela sve što je vredelo i što se isticalo, u nameri da sve mentalno podšiša na svoju meru... Ranih osamdesetih hrvatske su novine bile toliko dosadne i sterilne da se, kažu, hrvatski "komunistički ban" Vladimir Bakarić ljutito vajkao čelnicima "Vjesnika" kako mora iz "Politike" da se informiše šta se zbiva u Hrvatskoj. Nedeljnik VUS ugašen je – takođe po Direktivi, nego šta! – pet godina ranije (zbog "maspokovskog" repa kojeg se nije mogao otresti) i u Hrvatskoj nije bilo ozbiljnog političkog sedmičnika; ima, izgleda, nečega isuviše talasajućeg u prirodi nedeljnih novina: one uzgajaju mišljenje i analitički duh, a te su stvari po defaultu subverzivne. Zato se mnogi akteri pokretanja ovog lista i dan-danas češkaju po glavi kako je ta stvar uopšte uspela da prođe; problemi, cenzura, smenjivanja i otpuštanja ionako su ih sačekali već na prvoj "krivini" i, manje-više, nisu ih napuštali sve dok ih nije dokrajčila upravo prva formalno "demokratska vlast". Tako su, eto, i novinari naučili da nije nužno "demokratsko" sve što je "demokratski izabrano"...

Iako je brza prolaznost i prepuštenost čitalačkom instant-zaboravu u prirodi novina, iz nekih se razloga "Danasa" svi od Planice do Bitolja i dalje vrlo živo sećaju – čak i oni koji ga nikako nisu mirisali. Uprkos koncepcijskim i kvalitativnom oscilacijama, "Danas" je bio skup autora-individualaca koji su trajno obeležili i hrvatski i mnogo širi medijski prostor kraja dvedesetog veka, a mnogi od njih nikada ni pre ni posle "Danasa" nisu bili tako dobri u svom poslu, kao da je nestankom tog amalgama iščilelo i nešto od njihovih veština i znanja. Respektabilan je i ovlašni spisak zvezda te ekipe: "kulturnjačke" i feminističke heroine Slavenka Drakulić, Jasmina Kuzmanović i Ines Sabalić, neumoljiva i neukrotiva, ali tada ipak posve benigna i "nekontaminirana" Tanja Torbarina, staloženi i pronicljivi Drago Buvač (pre nego što sam ga otkrio, mislio sam da niko normalan ne može ni da čita, a kamoli da piše ekonomske komentare!), zajedljiva vrdalama Ivan Starčević (koji je, avaj, tužno završio kao jeftino ratom-prolupalo "domobransko" zabadalo), analitični Marinko Čulić, dragi i dragoceni eruditski pozorištarac Dalibor Foretić, Jelena Lovrić i Gojko Marinković kao frontmeni levičarskih reformista etc. Među spoljnim saradnicima bili su mnogi značajni hrvatski, srpski, bosanski, slovenački novinari, pisci, intelektualci... "Danasovu" nagradu "Veselko Tenžera" - a nagrada je više samolegitimacija onoga ko nagrađuje nego onog nagrađenog! – dobili su oni kojima je i pripadala, od mladog Sarajlije Miljenka Jergovića u zamahu novinskospisateljske karijere, preko "feralovskog" trija Ivančić–Lucić–Dežulović u punom naletu, do Bogdana Tirnanića u zenitu najkvalitetnijeg dela svog pozamašnog opusa. A kada je otišla mas' u propas', u rasapu svega od redakcije do države, i "danasovci" su se razišli kao rakova deca, ne samo po drugim redakcijama (gradovima, zemljama...) nego po različitim svetovima... Ono je "zdravo jezgro" ipak očuvalo dignitet, radeći za malobrojne normalne medije; neki su drugi prodesničarili (od Tuđmanovog hagiografa Nenada Ivankovića do velepatriotskog komentatora Milana Jajčinovića, koji bi se, recimo, u prevodu na srpski mogao zvati Goran Kozić ili čak Anđelko Dragojević), a neki su se, u maskirno/paradnoj uniformi, našli i na drugoj strani fronta: sećate li se da je novinar "Danasa" bio Miroslav Lazanski, veteran svih svetskih ratova, ali takođe i Mila Štula, pronalazačica jedne vile na Ženevskom jezeru i koječega još, utemeljiteljka stila koji će uvrhuniti u neuporedivoj Milijani Baletić!? Oh, Mon Dieu!

Ako je "Danas" bio čedo jedne liberalizacije, nije čudo što ga je pomeo upravo novi Hladni Udar, ovog puta zdesna. A to što ima toliko ljudi koji ga živo pamte i za njim žale, čini se, samo pokazuje kako je žal zapravo adresiran na onu veliku, proćerdanu šansu "odriješenog jezika posttitovske epohe" (Igor Mandić), jezika kojim Trogloditi nisu umeli da govore, pa su se zato jedni drugima – isplazili! I izvadili buzdovane.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST