---

Pretres kuće Jovice Stanišića >

Hag u Beogradu

Nedavno objavljeni pretpretresni dokument Haškog tužilaštva u kome se na oko 300 strana detaljno opisuje suština Miloševićevih greha u Hrvatskoj i BiH otkriva da u slučaju Jovice Stanišića nema previše razloga za razvijanje raznovrsnih teorija zavere. Reč je o čoveku koji je u tom dokumentu na više mesta opisan na način koji snažno sugeriše samo dve mogućnosti – Stanišiću je namenjena ili uloga jednog od najvažnijih svedoka "insajdera" u sudskom procesu stoleća ili jednog od onih koji bi kao važan Miloševićev "izvođač radova" mogao i sam da se nađe na klupi za optužene

Helikopter nad Beogradom, pa još u junu (doduše ne na Vidovdan), pa još na dan kada američki ambasador za ratne zločine Pjer Ričard Prosper izjavi kako se od jugoslovenskih vlasti očekuje da nastave sa "hrabrim koracima" u saradnji s Hagom – sve to moglo je prošlog petka uveče da natera dežurne urednike po beogradskim redakcijama ili da iznova počnu da slažu neke nedostajuće haške kockice ili da poveruju kako je Dušan Mihajlović zaista započeo sa onom pretragom neba koju je obećao pošto je saznao da je ubijen visoki policijski funkcioner Boško Buha. Veoma brzo pokazalo se da helikopter nema nikakve veze ni s Hagom ni s obećanjem ministra unutrašnjih poslova, već samo sa sutrašnjim koncertom Cece Ražnatović na Marakani.

Oni sa B92, ipak, su te večeri rešili da provere šta se zbiva i na zemlji. Na Senjaku su naleteli na neuobičajeno veliki broj policijskih vozila i policajaca u uniformi i civilu. A kada su se još malo raspitali, sklopili su donedavno gotovo neverovatnu sliku – policajci su pratili i obezbeđivali istražitelje Haškog tribunala koji su u kući bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Jovice Stanišića nameravali da potraže jedan značajan dokument. Značajan pre svega kao dokaz koji bi mogao da se upotrebi na suđenju bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću u Hagu i da navodno potvrdi njegovu komandnu odgovornost. U tom dokumentu (nekoj vrsti ukaza) iz 1997. godine stoji da je Milošević RDB u jednom trenutku izdvojio iz nadležnosti MUP-a Srbije i stavio pod svoju direktnu kontrolu.

ŠETANJE PAPIRA: U prvi mah činilo se da ova saradnja istražitelja iz Tribunala i ovdašnje policije (zbog koje je zvanični Beograd odmah dobio pregršt pohvala) nije baš bila planirana kao akcija koja će tako brzo postati svojina javnosti. Kolege sa B92 koje su i dan kasnije, u subotu, i dalje bile glavni izvor vesti o događaju oko Stanišićeve kuće (ostali su se izgleda više bavili koncertom na Marakani nego zbivanjima u komšiluku), kažu da su dosovske vlasti postale otvorene i spremne za priču tek u nedelju. Ubrzo zatim potvrđeno je da su na molbu Haškog tribunala ovdašnje vlasti izdale nalog za pretres Stanišićeve kuće, ali da je u tom trenutku traženi dokument već izgleda bio vraćen u MUP. Da je ovaj dokument u petak uveče i pronađen u kući Jovice Stanišića, procedura bi nalagala da ga haški istražitelji prvo predaju novoformiranom Nacionalnom komitetu za saradnju s Hagom koji bi ga onda prosledio saveznoj vladi na procenu da li obelodanjivanje takvog dokumenta ugrožava bezbednost države. U međuvremenu, traženi dokument je izgleda stigao do Nacionalnog komiteta preko MUP-a, gde ga je dan ranije izgleda doneo sam Stanišić. Predsednik Komiteta Goran Svilanović najavljuje da će ovaj papir narednih dana najverovatnije biti poslat u Hag. Ionako već svi znaju šta na tom papiru piše.

Tatjana Zafirović, advokat Jovice Stanišića, obavestila je B92 u pisanoj izjavi da je dokument o izdvajanju Službe državne bezbednosti iz MUP-a Srbije predsednik Srbije Milan Milutinović stavio van snage 1998. godine, na dan Stanišićevog smenjivanja. U ovoj pisanoj izjavi negira se i tvrdnja beogradskog radija koji se pozivao na izvore iz MUP-a Srbije da je saradnja Stanišića i Tribunala počela krajem prošle godine na Stanišićev zahtev, da su ti razgovori završeni potpisivanjem izjava, ali i povezivanjem nekadašnjih Stanišićevih bliskih saradnika (Frenkija Simatovića, na primer) s haškim istražiteljima. Negira se i tvrdnja da je Stanišić neka dokumenta predao Hagu, a glavni zadržao za sebe, kao i da je bivši šef RDB-a manipulisao istovremeno i Hagom i ovdašnjom vlašću, pokušavajući da ih direktno konfrontira. Izvori B92 tvrdili su da je Stanišić pre mesec dana upozoren da "mora biti ključni svedok u procesu protiv Miloševića", što je on u prvi mah prihvatio, ali je paralelno navodno nastojao da stupi u kontakt i s inostranim službama nudeći im informacije i dokumentaciju pre svega o islamskim teroristima, ali i o srpskim političarima iz bivše i sadašnje vlasti, u zamenu za skidanje sa haške liste. Stanišićev advokat poriče sve ove tvrdnje i ističe kako bivši šef RDB-a ne želi da svedoči ni protiv koga pred Haškim tribunalom i da su zato besmislene spekulacije po kojima je pokušao da konfrontira vlasti Srbije i Tribunal.

POČELO U NOVEMBRU: U priči o Jovici Stanišiću zasad najmanje sporan detalj je onaj o njegovim kontaktima sa zvaničnicima Tribunala. U nedavno objavljenom dokumentu Haškog tužilaštva o finansijskim malverzacijama Miloševićevog režima može se naći podatak da je upravo Stanišić u periodu od 8. do 13. novembra prošle godine na tu temu razgovarao sa istražiteljem Bernardom O’ Donelom. Iz njihovog šireg intervjua u ovaj dokument od oko pedesetak stranica ušla su Stanišićeva priznanja da je Mihalj Kertes novcem prikupljenim sa carine značajno pomagao MUP i RDB, da je na tu stranu otišlo ko zna koliko novca i da je u uslovima sankcija odatle stizalo sve što je nedostajalo. Na jednom mestu u ovoj haškoj analizi pominje se da je iz istih izvora Frenki (koji je bio pod Stanišićevom komandom) svojim jedinicama delio plate, nabavljao opremu, snabdevao se vozilima.

Ništa manje sporno u ovom slučaju ne bi trebalo da bude ni postojanje traženog dokumenta kojim se Stanišić 1997. godine stavlja pod direktnu Miloševićevu komandu, o čemu je "Vreme" tih godina često pisalo, podsećajući doduše da takav papir ili ukaz nikada zvanično nije pokazan javnosti. Takav papir nastao je najverovatnije neposredno pre nego što je Milošević u leto 1997. postao predsednik SRJ. Kao čovek koji je učestvovao u najvažnijim Miloševićevim projektima i misijama, Stanišić je uspeo da, pre imenovanja Vlajka Stojiljkovića na mesto ministra unutrašnjih poslova, izdejstvuje kod "gazde" papir na osnovu koga je, mimo Stojiljkovića, direktno odgovarao i komunicirao s predsednikom države. Prema nekim svedočenjima, Stojiljkovićeva sujeta (podsticana prigovorima julovaca) teško je prihvatala ovu činjenicu, tim pre što je Stanišić u nekoliko navrata ovo preskakanje formacijski "starijeg" ministra umeo da među svojima objasni "nesuptilnošću" i "sirovošću" nadležnog ministra s kojim nikako nije želeo da se petlja. Tako su Javna i Državna bezbednost nekoliko godina radile na prilično različitim talasnim dužinama i na Kosovu, na primer, imale različite komande. Javnost je o posebnom statusu Jovice Stanišića mogla ponešto indirektno da nasluti tek kada je on, kao (nigde javno imenovani) "specijalni savetnik predsednika SRJ", svojevremeno otputovao s Miloševićem u Kinu, a zatim i u Rusiju.

U čitavoj ovoj priči sporno je međutim to kako se ovaj važan dokument uopšte našao u kući bivšeg šefa RDB-a. Ako su predstavnici nekadašnjih vlasti i imali naviku da iz državnih i vojnih arhiva pokupe (ili uklone) sve ono što je za njih moglo da bude interesantno, pogotovo u sklopu haških pretnji (upućeni kažu da u nekim slučajevima nije isključeno i sasvim suprotno – fabrikovanje i naknadno ubacivanje nekih dokumenata), od novih vlasti se očekivalo da tome stanu na put. Neki izvori tvrde da je u ovom konkretnom slučaju Stanišić najverovatnije pomenuo pred haškim istražiteljima da takav papir postoji, da su ga oni zatim tražili od ovdašnjih vlasti koje nisu mogle da ga pronađu, da je kasnije iz samih vrhova vlasti (nije Milutinović) Stanišiću preporučeno da papir donose u MUP i da se tek u petak uveče na vratima njegove kuće, posle poduže telefonske provere, ispostavilo da je važan dokument u međuvremenu stigao do sefa u kome je sve vreme i trebalo da bude. Posle svega ostaje i pitanje upotrebljivosti ovog dokumenta do koga je timu Karle del Ponte očigledno prilično stalo. Ukoliko je tačno da je Milan Milutinović stavio van snage ovaj sporni ukaz na dan Stanišićevog smenjivanja, onda je njegova važnost prestala oktobra 1998. i praktično obuhvatala period koji se ne pominje u kosovskoj optužnici protiv Slobodana Miloševića, pa bi preko tog papira malo toga moglo da se dokazuje (kosovska optužnica "počinje" od 15. januara 1999. i događaja u selu Račak).

RIZNIČAR TAJNI: Otkako je pao u nemilost, Stanišić je uglavnom nastajao da ostane malo primećen i da se o njemu što manje govori. Posle pada Miloševićevog režima smatran je kao jedan od najvažnijih rizničara tajni prethodnih vlasti, ali i kao čovek koji je mnogo znao o dosovskim liderima. Bar toliko ko je od njih glumio opoziciju, a u stvari radio za Miloševića. Ta količina tajni trebalo je da ga sačuva u bezbednoj zavetrini. Za Stanišića se govorilo kako bi novim vlastima diskretno mogao da pomogne da popune saznanja o onome šta je bilo pre 5. oktobra ili se bar lakše orijentišu u nekim pipavim sferama. Pre nekoliko dana na njega je bačena i sumnja da je navodno pravio dosijee i o "starima" i o "novima" i da je pokušao da ih čak pojedinim stranim službama trampi za haški zaborav. Pojedini izvori čak tvrde da je trampa trebalo da ide preko Crne Gore i stigne do samog Havijera Solane. U toj priči sumnjiva je pre svega pretpostavka da bi čovek Stanišićevog kalibra mogao i da pomisli kako bi takav posao – pravljenje tendera za kupovinu tajnih papira – mogao ovde da ostane neprimećen.

Prema sasvim drugoj priči, Stanišić je mogao da računa da ga telefon sa važnog mesta u Beogradu pokuša bar donekle da zaštiti od Haga. Sve donedavno mogao je da računa i na logiku koja kaže da ljudi koji su se bavili određenim obaveštajnim poslovima teško mogu biti oslobođeni obaveze da čuvaju najstrože čuvane državne tajne. On je, međutim, u međuvremenu počeo navodno da pomalo trguje sa haškim istražiteljima i tamošnjim "alama" gladnim važnih dokumenata nudi tek ponešto na kašičicu. Tu se, po istim tvrdnjama, preigrao i naljutio kako onu hašku alu, tako i moguće ovdašnje zaštitnike.

Oni koji su ovih dana imali prilike da u celosti pročitaju nedavno objavljeni pretpretresni dokument Haškog tužilaštva u kome se na oko 300 strana detaljno opisuje suština Miloševićevih greha u Hrvatskoj i BiH brzo će shvatiti da u slučaju Jovice Stanišića nema previše razloga za razvijanje raznovrsnih teorija zavere. Reč je o čoveku koji je u tom dokumentu na više mesta opisan na način koji snažno sugeriše samo dve mogućnosti – Stanišiću je namenjena ili uloga jednog od najvažnijih svedoka "insajdera" u sudskom procesu stoleća ili jednog od onih koji bi kao važan Miloševićev "izvođač radova" mogao i sam da se nađe na klupi za optužene. I koji bi u tom slučaju morao da svedoči protiv samog sebe, slično kao i bivši šef KOS-a general Aleksandar Vasiljević, za koga se ne zna da li je nedavno u Hagu boravio s odobrenjem vlasti ili samovoljno. Treća varijanta – da će mu biti dopušteno da odbije da svedoči ili da će ga ovdašnje vlasti "zaštititi" zbog obaveze čuvanja važnih državnih tajni, teško da će proći. Pogotovo u trenutku kada je očigledno da haški proces protiv Miloševića ide prilično traljavo i da se tek sada jure svedoci koji bi poduprli glavne tačke davno napisane optužnice.

Upotrebi li se metafora drugog čoveka Tužilaštva Grejma Bluita izrečena nedavno u intervjuu "Politici" – kako ovakvi procesi liče zapravo na partiju tenisa zbog čega je neuputno usred "meča" i nečijeg servisa izricati bilo kakve prognoze – onda bi se čak moglo reći da tim Karle del Ponte dosad nije zabeležio nijedan pravi "as" poen kojim bi dokazao najteže optužbe protiv Miloševića. Suočen s dilemom, svedok ili optuženi, Jovica Stanišić mogao bi da bude jedan od prvih "asova" tužilaštva, onaj koji prosto buši protivnički reket. Njega su u Hagu, u doduše različitom svetlu, dosad pominjali razni svedoci. Nesretni svedok K-3, Ratomir Tanić, u nekoliko navrata ga je pominjao kao razumnog i umerenog čoveka, jednog od onih koji nisu pripadali nacionalnim mračnjacima, i mnogima se tada učinilo da tužilaštvo na taj način priprema teren za Stanišića kao svedoka. Neke od "umerenjaka" koje je Tanić tada takođe hvalio, ovih dana haški istražitelji iznova ubeđuju da svedoče u Hagu. Nedovršeni pretres Stanišićeve kuće, kao dokaz da se Hag u Beogradu sve više oseća "kao kod kuće", mogao bi se zato smestiti upravo u tu ravan. Baš kao i nova najava policijskog funkcionera Dragana Karleuše da uskoro slede otkopavanja masovnih grobnica po Srbiji.

Na osnovu nekih nezvaničnih najava iz Haga, moglo bi se očekivati da sudija Ričard Mej uskoro saopšti odluku po kojoj tužilaštvo ne bi moralo da kosovski deo suđenja završava u žestokoj vremenskoj iznudici do 26. jula. Nagađa se da bi sudija Mej (pogotovo posle novog prekida suđenja zbog bolesti Slobodana Miloševića) mogao da timu Karle del Ponte dozvoli da se i u septembru bavi zločinima počinjenim na Kosovu. U tom slučaju tužilaštvo bi imalo sasvim dovoljno vremena da "ubedi" još nekoliko "insajdera" da "dobrovoljno" krenu u Hag i svedoče u procesu protiv Miloševića.

Za slučaj da sudija Mej ne promeni odluku, nekolicini takvih potencijalno važnih svedoka rečeno je da 26. juna, kada ističe rok za predaju izjava, obavezno budu na beogradskoj adresi na kojoj su prijavljeni. Tog dana možda će im tražiti da ponešto i potpišu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---