In memoriam >

Jovan Hristić

mihajlo pantić

(1933 – 2002)

Rukopis svoje, nažalost, poslednje knjige Terasa na dva mora Jovan Hristić mi je ostavio dan pre nego što je otišao u bolnicu. Ovako je to bilo: negde krajem marta priupitao sam ga dokle je stigao sa obećanom knjigom priča. Dođite do mene, gosin Miko, da vidimo, rekao je gosin Vava (tako smo se oslovljavali), onako jednostavno kako je samo on umeo. Dan ili dva potom razgovarali smo u njegovom stanu. Sve je tu, nastavio je, razgovorljiviji nego što je inače bio, već sam negde napisao da se sa Vavom Hristićem moglo dobro ćutati. Sve je tu, još samo jednom da prođem, baš je tako rekao, "da prođem, natenane", do Uskrsa ću vam dati knjigu. Izdvojio mi je dve priče da ih objavim u "Književnom glasniku", ostale vratio u fasciklu i potom izvadio sledeću, pa smo zatim zajedno prelistavali, uz poneki komentar i upadicu, njegovu zbirku pozorišnih eseja koju je takođe uskoro trebalo da preda izdavaču. Niste mi rekli šta mislite o naslovu, Terasa na dva mora, upitao me dok me ispraćao. Pravi hristićevski naslov, rekao sam, to se od vas moglo i očekivati. Da, odgovorio je, o čemu bih ja drugo nego o moru. Da, na dva mora, ponovio sam, setivši se Hristićeve drame Terasa, znate li Vavo, sada sam pitao ja, šta je to bimaris naselje. Ne, šta bi to moglo da bude? Pa, to vam je naselje na dva mora, ostrvska naselja koja dodiruju obe nasuprotne obale zovu se bimaris, Silba je, na primer, bimaris naselje. Aha, rekao je Vava, znam Silbu, i melanholično se osmehnuo, verovatno se setio nekog svog jedrenja, eto, naučih ja danas nešto od vas, gosin Miko. I tako je protekao naš susret, za koji se ispostavilo da je poslednji. Bilo je nečeg simboličnog u tome, shvatio sam tek kasnije, u tom trenutku svog života Jovan Hristić je i sam gledao na dve strane, ovamo i tamo. Dogovorili smo se da se čujemo odmah posle Uskrsa, i određenog dana javio sam se da utanačimo sat kada ćemo se videti kod izdavača. Tada sam saznao da je Vava u bolnici, i da me gotov rukopis knjige čeka na stolu.

Znači, radio je do poslednjeg daha. I mislio je književnost, mada jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca, nipošto izveštačeno, već naprotiv, vrlo elementarno, onako kao što se misli na najelementarnije stvari, na more ili na leto. Sa Vavom Hristićem, izdankom stare građanske beogradske porodice, završila se aleksandrijska epoha u srpskoj književnosti. Sada, konačno i neopozivo, kada više nema Hristićevog elitizma i gospodstva, sledi priznanje da je prostaštvo pobedilo u svemu, pa i u književnosti, i da će ta vladavina trajati dugo, niko više ne može reći koliko je to dugo. Hristić je jedan od poslednjih, a svakako, uz svog saputnika Ivana V. Lalića, najreprezentativniji predstavnik neosimbolističke generacije koja je, znatno pre prokaženih postmodernista, prva poeziju pretpostavila politici i svim drugim ovde obavezujućim velikim temama, uspevši, nekim čudom, da estetsku čistotu svog dela provuče između scili i haribdi političke, odveć ideologizovane svakodnevice srpskog društva druge polovine XX veka.

Već samo nabrajanje stvaralačkih disciplina kojima se Jovan Hristić decenijama bavio (pesnik, esejista, dramski pisac, teoretičar drame, pozorišni kritičar i prevodilac), nikada ne dopuštajući da "trulež stvarnosti" načne njegove krugove, govori da je među nama bio čovek od tačne mere i od retkog ukusa. Kada sam u nekoj prilici govoreći o njemu, sa željom da naglasim njegov prirodni, a ne traženi elitizam, rekao da Jovanu Hristiću ni slučajno nije palo na pamet da napiše tako trivijalnu književnu vrstu kakva je roman, romane danas zaista pišu svi (i svako), odmah me je ispravio. Pisao sam kad sam bio mlad, ali sam ga, hvala Bogu, spalio, rekao je. U redu, i taj gest govori dovoljno. Nikada teška ni oštra reč, ni o kome, a ako smo znali da bilo ko od ovdašnjih intelektualaca, ma šta to značilo, kao što zaista i ma šta znači, ima stav, onda je to bio Jovan Hristić. Nedvosmislen i racionalan stav.

I premda nije, zamislite, napisao roman, Jovan Hristić je u svim vidovima književnosti u kojima se okušao postigao punu i tačnu meru umetničke realizacije. Poezija Jovana Hristića, uz svu modernost koja se uočava u svojevrsnom naslojavanju i ukrštanju značenja različitog porekla, čuva u sebi i jednu retku karakteristiku, nesvojstvenu novijem pesništvu – uzvišenost poetskog izraza. Skružena oko nekoliko večitih poetskih tema, puna aleksandrijskih referenci, Hristićeva pesma isijava energiju patosa i melanholije. Hristić je, prema nepodeljenom mišljenju publike i stručnjaka, najznačajniji srpski pozorišni teoretičar i kritičar druge polovine XX veka. U Hristićevim esejističkim i kritičkim tekstovima pratimo kako se, na autorski prepoznatljiv način, od osnovnog polazišta svake kritike – intuitivnog prasuda o viđenom ili pročitanom – stiže do diskurzivne, vrednosne artikulacije umetničkog dela. Nezaobilazan kao dramski pisac i kao prevodilac, Jovan Hristić u stvari ispunjava onaj stari, provereni estetski ideal o čoveku kao potpunom, renesansnom, mediteranskom, eruditnom svestvaraocu koji se samo kroz integralni stvaralački čin, podjednako estetički i etički, može približiti odgovorima na preteška pitanja koja pred njega svakodnevno postavljaju moderna vremena. Sudeći i prema njegovim pesmama i prema onome što o njima kaže, pesnik Jovan Hristić je najdosledniji srpski sledbenik T. S. Eliota, te modernističke ikone XX veka. T. S. Eliot, da vas podsetim, ima onaj čuveni paradoks da jedan pesnik, ma koliko velik bio, uzet sam za sebe, gotovo da i nema bilo kakvo značenje. Stihovi nekog pesnika, i po Eliotu i po njegovom sjajnom prevodiocu na srpski jezik Jovanu Hristiću, svoje puno značenje, svoj puni smisao i svoj puni značaj dobijaju tek u sferi kulturnog pamćenja, na fonu prepoznavanja i aktiviranja svega onoga što je upisano u velikom, opštepripadnom jezičkom kodu. Dubinski slojevi jezičkog i kulturnog pamćenja kroz individualni pesnikov jezik izranjaju na površinu. To se vidi i u Hirstićevoj poeziji. Mediteran, shvaćen brodelovski, kao izvorište evropske civilizacije i kulture, ali i kao prostor intenzivne, skladne čovekove komunikacije s višim simboličkim entitetima (sunce, nebo, zemlja, more) bitno određuju Hristićeve pesme. Te pesme su čist ekstrakt melanholije modernog čoveka, kome nije preostalo ništa drugo nego da se samo setno seća nekadašnje veličine svojih nedosegnutih klasičnih uzora, od Homera do Getea. Pesme Hristićeve, a naročito ona antologijska, o Fedru, čine ga najmelanholičnijim srpskim piscem novoga doba. Njegov stvarni značaj i veličina tek će biti otkrivani u budućnosti, naravno, ukoliko u dobu konačno i neopozivo uspostavljenog prostaštva bude imao ko da ga čita.

U jedinom pismu koje sam dobio od Jovana Hristića, a u čijem post scriptumu stoji da je samo za četiri oka, ima i jedan stih. Hristić se, znam, neće naljutiti što ću sada taj stih obelodaniti. "Čuvaj se savršenstva, moja dušo", citira, navodno, u tom pismu, nekog nepoznatog pesnika Vava Hristić, ublažavajući napomenom da je to nešto a la Kavafi, sopstvenu, a da čiju bi drugu, čistu melanholiju, koja bi nekako da utekne od sebe, pa je, zarad nepodnošljivosti, valja drugome staviti u usta. To je Hristićev stih, naravno. Njime se, umesto epitafa, treba oprostiti od Vave. Dakle, opet: "Čuvaj se savršenstva, moja dušo". To je mogao reći samo neko ko je, u svom zemaljskom životu, a naročito u pisanju, savršenstvu neprestano težio i stalno mu se približavao. A kada ga je dotakao, duša je, nužno, umakla tamo gde je sve savršeno, u spokoj večnosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST