---

"Koštunići u Srbiji, Srbija u Koštunićima" >

Mi imamo svoga tića

Na vidovdanskoj proslavi Jugoimporta – koji vrši jedinstvenu konverziju: umesto naoružanja, proizvodi i izvozi kajmak – bio savezni premijer, republički ofarban u Šumarac boju, i bio domaćin i general Jovo koji je znao, verovao, i naučio druge da veruju

Kako je pisalo u saopštenju za novinare, po tradiciji, već šesti put za redom, kolektiv Jugoimport – SDPR JP dan osnivanja slavi sa svojim poslovnim partnerima i prijateljima iz zemlje i inostranstva u Koštunićima. Tom prilikom, na Vidovdan, biće svečano otvorena vila Suvoborka sa savremenom bankom, poštom i prodavnicom. O Jugoimportu piše da je javno preduzeće u državnom vlasništvu, da mu je osnovna delatnost promet naoružanja i vojne opreme, da je do sada ostvario spoljnotrgovinski promet od preko 22 milijarde dolara. Još piše da se od ’95. uspešno sprovodi program interne konverzije, čime se potencijali firme usmeravaju na alternativne programe, proizvodnju i promet civilnih proizvoda, posebno zdrave hrane. Tako se u zavisnim preduzećima, okupljenim u Jutri d.o.o., proizvode slatko, džem, voćne rakije, turšija, sušeno povrće, pečurke, čips, suši lekovito bilje, ali i ekskluzivni modeli odeće, razvija turizam...

Kako se to desilo, piše u časopisu slavljenika. "Do pre sedam godina, retkom putniku namerniku s puno truda trebalo je objasniti kako da stigne u šumadijsku pitominu. Preko Rajca i Suvobora, podno Ravne gore, u blizini Milanovca. I tu negde, ušuškano planinskim vencem, u žuboru potočića, među njivama i vodenicama, lepo i malo, čisto i nevino. Decenijama zaobiđeno od ljudi i događaja, živelo je svoj mali, skromni život. S nebom iznad i poljima ispred, čekalo je svoje vreme i plakalo za mnogim mladim što su ga, iako s uzdahom, ostavljali." I šta je onda bilo? Piše: "Jedan čovek je znao, i verovao, i pokazao, i naučio druge da veruju". Koji čovek, i to piše: "Ono što nikada niko pre nije uradio, pošlo je za rukom generalu Čekoviću, vrednim srpskim seljacima; za svaki kilogram šljiva, platio je odmah i u kešu". Tako u Koštunićima, to ne piše, niknuše pogoni za proizvodnju zdrave hrane, reprezentativni objekti, treba da niknu nezavršen hotel s četiri zvezdice, tereni za male sportove i golf... A piše: "Idejni tvorac projekta u Koštunićima je general Jovan Čeković. Neobičnom snagom, vedrinom, optimizmom, ponekad autoritetom i strogošću, ali uvek s ljubavlju, uspeo je – nemoguće. Nošen snažnom vojničkom voljom, u usnuli kraj uneo je život. Koliko god rasla postrojenja, fabrike, koliko god se orile mašine, mnogo više od toga raste i cveta vera u lepše i bolje. To sutra koje je pre sedam godina obećao, postalo je stvarnost".

‘AJDE JEDAN KALAŠNJIKOV: I, eto nas na licu mesta. Kapija kompleksa, levo nova crkva, desno Dom Anđelije Mišić, regulisano korito potoka, fontana, vodoskoci, nov i crn asfalt, tabla "Etno kompleks Koštunići", dobrodošli, sve taze podrljano, samo trava da nikne. Srpsko–grčka kapija, odasvud neke dvojnice, Etno kuća, budući hotel, pod imenom Dom Srpsko-grčkog prijateljstva Milica i Panajota, restoran Ravna gora, Prodanovića magaza, apartmansko naselje Norveški vajati, sve reprezentativno, sve u materijalu. Predstavismo se u pres prostoriji, dobismo kesu sa znakom firme, jedan uze da objašnjava poduhvate, sve bila ledina, iz onog zaseoka general Čeković, generalni direktor Jugoimporta, iz onog general Momčilo Perišić, odavde, po dedi, i predsednik Koštunica.

Siđosmo, pa poniže, do mesta proslave, bina, pano, "Koštunići na Vidovdan", iz njega izašle zastave, govornica, znak firme, okolo šatre, ispred bine, pod šatrom, svečana tribina. Upoznasmo domaćina, direktora, idejnog tvorca, generala u penziji Jovana Čekovića. Dvoredo teget odelo, pripadajuća kravata, fotogrej naočare, saznajemo, manifestaciju otvara savezni premijer Dragiša Pešić, republički ministar Šumarac, kao i predsednik Upravnog odbora, ministar Mihajlović, neće doći, na Vidovdan čuvaju poredak, ali zato stigli Crnogorci, sami ministar Đukanović.

Sunce upeklo, biju svirale, maknusmo se, pomerismo pod šatru. General dočekuje goste, prima pod šatru, predstavlja trubače, kaže da je orkestar njegove ćerke, na dobošu piše: "Mali duvački orkestar Etno art, menadžer Milica Čeković". Pa general stane sa strane, pa kaže: "Ajde jedan Kalašnjikov za ministra finansija", pa bude dumba-dumba. A gostiju još, direktor jedne banke, direktor druge banke, to bi rukovanja, to bi poljubaca, to bi čestitanja. Kad eto ti, pa tačno na vreme, u 11 h, premijera Pešića, odelo, cipele, pa i kravata, sve u tonu, sve u nijansi, naočare za sunce, farban li je, nije, jeste, nekako u Šumarac boju. Sede gde mu je mesto, s desne strane Čekovića, levu zauzeo v.d, ministar finansija Veroljub Dugalić.

Voditelj programa, pa ko nego Orlović Mića, objavi da Grci kasne, da sve kasni. Čeković, kako nego u poverenju, informiše Miću da umesto najavljenog predsednika Milanovca, govori Velja Ilić, ali, ništa politika, ništa partije. Stigoše Grci, samo što nije počelo, preko veze javiše popu da pusti zvona, jedan informiše da zvona biju, žamor, ne čuju se. Mića dohvati bežični mikrofon, stade za govornicu s mikrofonom, reče o jubileju, da su šesti put ovde, reče i da sunce greje nemilosrdno ali prija, pozva domaćina. Čeković ustade, prikopča sako, odmah dobi aplauz, izađe, pozdravi se s Mićom, dobi aplauz, otvori plavu fasciklu, aplauz, reče da je u Srbiji običaj da se s prijateljima podeli sve što se ima, aplauz, da je srećan što deli radost nove pobede firme Jugoimport, aplauz, pa uze da pozdravlja, Pešića, pa redom, pa uz aplauze, naglasi da je konverzija za koju su se odlučili jedinstvena u svetu. I pozva Dragišu, da se Dragiša kaže. Izađe Dragiša, otvori fasciklu, obema rukama stisnu govornicu, uze da se drži teksta, čestita Vidovdan, čestita visoki jubilej, požele još mnogo uspeha u radu i poslovanju. Pa uze dalje da se drži teksta o radu i uspjehu, putokazima, izazovima, opšti žamor, Dragiša se ne čuje, pokušaše da smire šatre, jok, ne čuje se Dragiša, ali on nastavlja k’o da se naglas preslišava o resursima, konvencionalnom naoružanju, potvrdi ispravnosti političkog opredeljenja, jedino ispravnom rešenju, Ustavnoj povelji Srbije i Crne Gore, da je Jugoslavija snažan i nezaobilazan faktor mira, da je najvažniji politički zadatak pisanje Povelje, i, kad su već svi digli ruke od njega, još jedanput sve pozdravi.

ZA MASLINU ZNAMO: Pa izađe Ilić Velja, sa znakom Nove Srbije na strani srceta, pozdravi se, pa s Mićom, pozdravi braću i sestre, čestita praznik, bi aplauz na otvorenoj sceni, pa još jedared, biše ovacije. Velja strča i ode, pa dalje u kampanju. Onda bi Nićifor Nik Aničić, predsednik Društva srpskih domaćina, koji izjavi da je ponosan na sebe što je upoznao Čeković Jovu, pa, sve s prevodilicom, bi Grk k’o dva Grka, Vlasis Kamburoglu, pa Orlović Mića uze da bude nadahnut, pa Orlović Mića uze da bude inspirisan, pa se dade u priču o Odiseju, koji je tako po svetu hodio pa se u neko doba vratio na rodnu Itaku. Pa Orlović Mića udari paralelu, i Koštunići su dali svetskog putnika, svoga Odiseja, i general Jovo po svetu ‘odio dok ga zvezdano nebo nije vratilo u zavičaj, tako poznao on Koštuniće, a Koštunići njega, i 3300 godina posle Odiseja vratio se Jovo. U to ime i na licu mesta bratimiše se Itaka i Koštunići, predstavnici potpisaše i razmeniše ‘artije, poklone, ključeve, gradonačelnik Itake dobi topuz od ključa. Uz ostalo, gost domaćinu predade sadnicu masline, reče da je maslina tradicionalno drvo mira i Grčke, domaćin otpozdravi, "za maslinu znamo".

Pa bi još svega po programu, folklor iz Grčke, domaći folklor, general Jovo primi još poklona, bi i modna revija s modelima iz Koštunića, i Orlović Mićo pozva ministra finansija da krene da otvori vilu Suvoborku. Krenuše domaćin i visoki gosti, za njima trubači, za njima ostali narod, gore sitan folklor, uđoše u odeljenje banke, uđoše u prodavnicu s proizvodima iz Koštunića, general dohvati kačicu s kajmakom, podiže kačicu sa sirom, otvori, nema laži, nema prevare, u kačici i sir i surutka, premijer Pešić pozdravi radnju sa bravo, bravo. Ima i čipsa, opet se iskaza premijer, ima, čips "čix", bravo, bravo. Šta će, pođoše dalje, pa u početnom rasporedu, napred general i savezni funkcioneri, domaćin poverava da onima koji dođu da otvore objekat ništa ne zaboravlja. Kad eto ti ga opet kolce, mala a letnja pozornica, ženska grupa pevača razvezla, "Oj Moravo", general utišava, pod velikim suncobranom đakonija red, zdravičar s buklijom, izreče se: "Dižem ovu čašu za našu Srbiju i Crnu Goru, da se u zajedničkoj državi slože, da se množe, i da im niko ništa ne može". Iz buklije nazdraviše i visoke zvanice, grupa pevača prešla na, "Mesečina Jovo, mesečina Jovane".

Onda udariše nizbrdo, na svakom koraku sitno kolce, visoki gosti u visoki Dom Anđelije Mišić, manje visoki gosti u restoran Ravna gora, policija, učesnici programa, drugi gosti, novinari, u betonsku halu. Ručak. U sali redovi stolova, redovi klupa, muzika čisto srpska, dve harmonike, bas, začudo gitara, kad se stiže do pečenja bi: "Oj vojvodo Sinđeliću", gosti iz Grčke skočiše, pravoslavno se dohvatiše s domaćinima, to oplete, gošće raspustiše kose i ekstremitete... Osobe iz protokola pitaju što ne ostanemo, sutra stiže 40 ambasadora, šta da kažu, čovek sve preporodio. Bi i dobronamernih saveta, a što cene "Vreme", a što cene autora...

Napolju se i šatre probudile, svuda usitnilo, pred Domom Anđelije Mišić, gde su najviše zvanice obedovale, kordon obezbeđenja, unutra muzika, ne čusmo generalovu omiljenu, "Oj sokole sivi tiću, generale Čekoviću"... Zato sutradan, pa preko televizije, videsmo da je proslava nastavljena, bilo diplomata, bila smotra folklora, sivi tić u’vaćen kako duva u trubu, kako dolikuje, na bini.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---