---

Dragan Gatar, bivši radnik Zastave, biznismen >

Ima nade u čarapi

Gledao sam po Kragujevcu: niko se ne smeje. Postali smo ljudi koji kroz život idu k’o prolaznici. Zato sam rešio da nešto radim za sebe i svoju porodicu. Uzeo sam od države kredit i kupio mašinu za proizvodnju muških čarapa

Zovem se Dragan Gatar, iz Kragujevca sam. Radio sam 20 godina kao tehničar u fabrici Zastava – Namenska. Prvih deset godina je i ličilo na nešto, a zadnjih deset godina tamo sam samo gubio vreme. Praktično, stalno sam uzimao plaćeno odsustvo da bih mogao da izdržavam porodicu jer od plate apsolutno nismo mogli da živimo. Ne znam šta sve nisam radio za ovih deset godina: spuštene plafone"rigips", tovio sam junad, radio na telefoniji, strugao građu, sve samo da bi moja porodica mogla da preživi. Zbog toga što sam često uzimao plaćeno odsustvo, stavljen sam na listu tehnološkog viška od prvog dana transformacije firme, ali i da nisam bio višak, mislim da bih izašao iz Zastave jer u njoj stvarno više nije imalo na šta da se čeka. Zadnjeg dana kada je trebalo da me otpuste, došao je jedan moj drugar i rekao da me nema na spisku za otpuštanje. Neko me je skinuo, valjda zbog toga što sam, mislim, značio nešto toj fabrici. Ostalo je "dole" mnogo mojih radova i konstrukcija, bio sam cenjen i neko se, ni sad ne znam ko, zauzeo za mene da ostanem u Namenskoj. Međutim, nisam više mogao da izdržim, psihički sam bio pripremljen da odem. Sve mi se smučilo, otišao sam i stvarno sam im rekao: "‘Oću svoju sudbinu da uzmem u svoje ruke. U to vreme u Namenskoj sam primao oko 200 maraka, možda i nešto manje." Vreme prolazi, život je jedan, gubiti ga "dole" u Zastavi stvarno je čist promašaj. I samo mi je žao što ova vlast nije došla ranije, da se sve ovo dogodilo pre deset godina, sad bismo verovatno živeli u nekom drugom, boljem svetu. Još živimo teško, shvatam da ne može ništa da se dogodi preko noći i nadam se da će sigurno biti bolje.

Oženio sam se 1987. godine, ovde smo supruga i ja kupili plac, počeli i napravili kuću od svojih para bez ijednog zaduženog dinara. Nismo sve završili, a to što smo napravili, uradili smo za tri i po godine. Posle smo stali i deset godina na kući ništa nismo uradili jer smo bili opterećeni egzistencijom. Gledalo se samo da se preživi. Evo, sad sam izbetonir’o ovo ispred kuće i kupio malo stolarije. Ako razvijem pos’o, kuću ćemo najzad da završimo.

Onog dana kad sam izašao iz Zastave nisam znao šta ću da radim. Dobio sam otpremninu: 200 maraka po godini staža, i za te pare kupio sam dve mašine za krojenje jer sam imao plan da se bavim nekim šnajderajem. Ali, to zasad stoji, videću kasnije, možda nešto bude i od toga.

U međuvremenu, čuo sam za kancelariju Vlade Srbije u Kragujevcu, otišao sam tamo i rekao gospodinu Marinkoviću: "Ostao sam bez posla, supruga mi je 20 godina na Birou za nezaposlene, treba mi pomoć i savet, ako ima neke šanse da živim u ovoj zemlji i izdržavam svoju porodicu, da prosperiram... Ako ne, onda ću da odem u neku od ambasada u Beogradu i da tražim iseljeničku vizu za sebe i porodicu". Tog trenutka sam se stvarno tako osećao.

Dobio sam odgovor da ima nade, poslušao sam tog čoveka. On mi je objasnio šta treba da uradim, podneo sam zahtev za kredit i vladina Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća odobrila mi je 360.000 dinara. Prema važećim uslovima, imam grejs period od godinu dana, znači, sve miruje osim kamate. Kamata je devet odsto godišnje i plaća se kvartalno, a kredit mora da se otplati za četiri godine. Oko 300.000 dinara uložio sam u opremu, a kupio sam i nešto repromaterjala, krenuo s proizvodnjom. Prvih mesec i po dana praktično sam se upoznavao s mašinom, ja sam početnik u tom poslu. Mislio sam da ništa od toga neću napraviti, toliko sam bio uplašen, ali kako je vreme odmicalo, video sam da to može da se radi, da je to lepo. Tražio sam veća sredstva, odobreno mi je upola manje. Da sam odmah u startu imao dve mašine, bilo bi mi mnogo lakše jer jedna može da obezbedi samo pokrivanje rashoda i neku skromnu egzistenciju. Za proširenje proizvodnje jedna mašina nije dovoljna. Moram po svaku cenu da gledam i da se trudim da to uradim jer s jednom mašinom ništa ne mogu da napravim. Nadam se da će se i to desiti, očekujem i još malo pomoći od Vlade ako bude moglo, a trudiću se nešto i sam da odradim i napravim jednu radionicu. Imam u planu da napravim mnogo više: da proširim asortiman na kompletan muški program, kasnije ćemo da radimo i dečje čarape. Videću, možda sledeći kredit uzmem kod neke banke ili možda da nađem ortaka koji je zainteresovan da radi sa mnom i da finansira razvoj naše buduće zajedničke firme, pa da zaposlimo više ljudi. E, to je cilj jer je ovde mnogo naroda bez posla. U stvari, ne bih baš da pričam mnogo o planovima, je l’ kad bude, bolje je o tome pričati onda.

Mnogo sam na početku razmišljao šta da radim, učinilo mi se simpatično da mogu da se bavim proizvodnjom muških čarapa. Mašinu sam kupio u Šapcu od jednog privatnika, a do njega sam došao preko oglasa. Kupio sam "Oglase", tražio i našao. Tako je počeo moj mali biznis. Ako Bog i sreća daju, neće biti samo mali biznis.

Mašina koju sam kupio ima takav kapacitet da u dve smene može da napravi od 100 do 120 pari čarapa. Jednu mašinu mogu sam da opslužim bez problema, a u poslu su se uhodali i supruga i sin. Puno mi pomažu.

Repromaterjal zasad nabavljam u Beogradu u firmi BIM komerc, nešto sam kupovao i ovde u Jumkovoj veleprodaji. Skup je pamuk, negde 14 maraka kilogram, nije to jeftino. Sad sam u fazi da registrujem firmu; kad budem kupovao preko izjave, repromaterjal će biti jeftiniji. Ali, onda dolaze druge obaveze: plaćanje poreza, od koga, normalno ne bežim. Prema ugovoru s Agencijom, imam obavezu da za šest meseci registrujem firmu. Želim da ova naša država ima što više ovakvih privatnika i da se od njih izdržava.

A sad bih apelovao na vladu da donese zakon o nekim olakšicama za nas koji ovako počinjemo, bar u prve dve-tri godine. Znam da su Slovenci imali takav sistem, ne znam sve detalje, ali znam da je bilo, valjda, na četiri godine. I naša vlada bi trebalo da nam pomogne dok stanemo na noge, posle ćemo mi da punimo kasu državi.

Još se u biznisu vodim kao privatno lice, zasad ovo još nije ozbiljna proizvodnja, a to što proizvedem, prodajem u maloprodaji i usput dajem nekim ženama da prodaju na tezgama na Šarenoj pijaci.

Za dva meseca obrnuo sam oko 120.000 dinara, to jest, napravio sam 3500–4000 pari čarapa po 1,1 marku. Po toj računici, mene proizvodnja čarape košta negde oko 17–18 dinara, prodajem je za 33 dinara. To je sasvim pristojno. Ali, proizvodnja s više mašina sigurno je isplativija. Pravio sam kalkulaciju: od jedne mašine samo se pokrivaju troškovi i obezbeđuje skromna egzistenciju.

"Merkam" da kupim još mašina. Jedna za dečje čarape košta oko 6000 eura, a druga za proizvodnju termo i sportskih čarapa košta 5000 eura. To su remontovane mašine italijanskog proizvođača iz San Đakoma i prodaju se kod nas. Sad pokušavam da uđem direktno na veb sajt fabrike u San Đakomu da vidim kakva je njena ponuda i da je uporedim s našim cenama.

Gledao sam i stanje na tržištu: ko šta proizvodi, koliko stiže iz šverca... Ima šverca iz Turske i Kine, ali su to čarape vrlo lošeg kvaliteta. One jesu jeftine, i naš narod prvo kad dođe na pijacu pita kol’ka je cena i ako mu je jeftino, on kupi. Ali, kupi jednom i više nikada, je l’ jednom možeš da se pređeš. Čarapa koju ja radim je kvalitetna, a kvalitet kad-tad mora da pobedi, neće u ovoj zemlji biti stalno tako da narod nema para. Nadam se da će narod vrlo skoro stići do zavidne egzistencije i da će moći da kupuje nešto kvalitetnije. Ne ono što mora, već ono što želi.

Pravio sam malo istraživanje: ljudi su zadovoljni i cenom i kvalitetom moje čarape. Kako i ne bi, u njoj je 85 odsto pamuka. Poslao sam nedavno sina Dušana da ide u grad i rekao mu da kupi najkvalitetnije čarape. Vratio se sa jednim parom; kaže da ga je platio 50 dinara i da su mu rekli da je to najkvalitetnije što može da se nađe u Kragujevcu, a on sav srećan još s vrata kaže: "Tata, to je naša čarapa".

Kad kupim još dve mašine, moraću da zaposlim dvoje-troje radnika jer neko će morati da radi za mašinama, a ja ću da se bavim prodajom i marketingom. Od velike pomoći bi mi bilo, i to smatram najvažnijim, kad bi mi Agencija sad u startu pomogla u istraživanju tržišta i marketingu dok moj biznis ne krene. Tako mi se čini da bi se i taj novac koji su mi dali brže isplatio, a valjda je i državi stalo do toga. To je veoma, veoma važno: ne samo da država odobri kredit i više ništa ne brine. I njoj treba da bude stalo da ja uspem.

Ostao sam u vezi s kolegama iz Zastave, i dalje kukaju i uglavnom švercuju. Teško se ljudi odlučuju da krenu ovako k’o ja u biznis, treba para. A mnogi se i plaše, imaju strah od dugova, od kredita, od prevara. Pa i ja se plašim, nikad nisam bio dužan i sad samo gledam da što pre vratim kredit, sad mi stoji k’o omča oko vrata. Nisam živ dok ne vratim pare. Šta ako se uslovi izmene za noć, kod nas se sve preko noći menjalo. A ima i nešto što se u ljudima stvaralo godinama, treba to promeniti. Gledao sam po Kragujevcu, niko se ne smeje. Postali smo ljudi koji kroz život idu k’o prolaznici.

E, zato sam ja rešio da nešto radim za sebe.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---