Ko stvara javno mnjenje u Srbiji >

Uticaj bez autoriteta

jelena vukotić, mirjana mirosavljević, zoran savić

Ako uzmemo u obzir nestanak jednog korpusa kreatora javnog mnjenja, još neformirane nove centre koji bi imali znatniji uticaj, gubitak poverenja u tradicionalne institucije, aktivni politički angažman ličnosti koje bi ispunjavale sve uslove za pripadnost intelektualnoj eliti, kao i nekadašnji politički angažman ličnosti koje su toj eliti svakako pripadale, neminovno se nameće pesimistički zaključak o budućnosti u kojoj bar još izvesno vreme neće biti grupe ličnosti čijim bi rečima javno mnjenje moglo bespogovorno verovati. Ko su u stvari ljudi koji utiču na stavove svih nas. Odgovor nije jednostavan

U okviru kursa istraživačkog novinarstva u organizaciji redakcije "Vreme", troje polaznika napisalo je tekst o kreatorima javnog mnjenja u Srbiji pokušavajući pre svega da odgovore na pitanje ima li kod nas ličnosti koje bi mogle da utiču na stavove većeg broja ljudi. Koordinatori teme: Dragoslav Grujić i Tamara Skrozza

Kada je posle 5. oktobra na TV ekranu prvi put ugledala urednika jednog nezavisnog prestoničkog lista, tek penzionisana službenica, dotadašnja pristalica teorije o stranim plaćenicima, oduševljeno je izjavila kako je dotični "jako pametan čovek". Tokom sledeća dva dana, ceo komšiluk je preobraćen, urednik je u bloku od nekoliko zgrada postao nešto poput gurua, a njegove novine mesto kome se treba obratiti u slučaju bilo kakve političke dileme.

Iako svakodnevna praksa pokazuje da su u poslednje dve godine mnogi (do tada široj javnosti nepoznati) stručnjaci, teoretičari, političari ili novinari zahvaljujući medijskoj promociji dobili nezvanični status "jako pametnih ljudi", zvanična ispitivanja javnog mnjenja ne pokazuju bitnije pomeranje u rejtingu autoriteta. Čelna mesta na listi najomiljenijih političara/javnih ličnosti zauzimaju predsednik Jugoslavije, ekonomisti, premijer, bivši predsednik, uz povremena pojavljivanja većih estradnih zvezda i tek ponekog novootkrivenog stručnjaka. Kome, dakle, veruje ovdašnje javno mnjenje?

PROPAGANDNI VAKUUM: "Rezultati poslednjeg istraživanja javnog mnjenja o institucijama pokazuju opšte opadanje poverenja u njih i političku elitu. Razlog za to možda je negativna kampanja iz najmanje dva centra i koja je proizvela vrlo veliki stepen političke apatije i moguće apstinencije na izborima. Ona je, uz to, razorna za društvo i dovodi do toga da građani gube veru u reforme i novu političku elitu", kaže za "Vreme" Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. Ističući da kod nas trenutno ne postoje klasični public opinion leaders (ljudi čije javno izraženo mišljenje deluje na formiranje stavova opšte populacije), Nikolić napominje da postojanje takvih ličnosti pretpostavlja stabilno društvo u kome nema dramatičnih promena: "Mi smo prošli nešto što se može nazvati demokratskom revolucijom gde su svi prethodni kreatori javnog mnjenja nestali sa scene, a i oni koji su ostali potpuno su marginalizovani. Da bi se etablirali novi, potrebno je dosta vremena".

Nestanak prethodnih kreatora javnog mnjenja ne odnosi se, naravno, samo na portparole, ministre ili sekretare koji su uspevali da ubede građanstvo u najneverovatnije teorije međunarodne zavere već i na naučnike i predstavnike crkve koji su uspešno plasirali egzotične teorije o poreklu određenih nacija ili istoriji Balkana.

Prema rečima Srđana Bogosavljevića iz agencije Stratedžik marketing, u vreme Slobodana Miloševića postojala je upravo takva elita, koja nije bila neposredno zainteresovana za lično učešće u vlasti, ali je promovisala ideje koje su pomogle rađanju i održanju određenog političkog sistema. "Takvi centri moći, kao SANU i Srpska pravoslavna crkva jako dobrom promocijom mogu ozbiljno da utiču na javno mnjenje, bez obzira na to da li će promovisati istinu ili propagandu. Trenutno je, međutim, tu nastao vakuum jer su nestali stari propagandni centri moći, nisu stvoreni novi, a povukli su se i centri kao što su vojska i policija. To je uzrokovano situacijom potpuno atipičnom u istorijskim i geografskim razmerama: postoje široke koalicije i mnoštvo lidera. Radi se o šizoidnoj nesrazmeri uticaja i opšte konfuzije, gde ni vlada ne može da ima komunikacionu strategiju jer je svaki lider stranke akcija za sebe", kaže Bogosavljević.

Činjenica koju potvrđuju aktuelne sondaže javnog mnjenja - da ne postoje ličnosti čija bi reč zaista nešto značila van strogo političkog konteksta - nikako ne znači da građanstvu nema ko da se obrati povodom najrazličitijih problema i tema. Naprotiv, u javnosti se pored političara pojavljuju analitičari, teoretičari i eksperti.

Ono što je karakteristično za domaću političku scenu jeste izuzetno visok rejting političara s ekspertskim imidžom, kod kojih su politička opcija koju protežiraju ili partijska pripadnost gotovo nevidljivi. To se odnosi na političare uglavnom iz G17. Da je tu ključ uspeha i poverenja velikog broja gradjana, pokazuje izdvajanje Miroljuba Labusa kao ozbiljnog predsedničkog kandidata, ali i Dinkićev pad popularnosti nakon što je pokazao da je de facto izvršna vlast, jer je zatvorio veliki broj sumnjivih banaka. Dok je većina njih za Miloševićevog vakta bila prognana u neku vrstu ilegale i rezervata, danas su oni vladari javne reči.

Međutim, skoro u svim medijima kao po pravilu o nekoj temi govore uvek isti sagovornici i komentatori, kojih ima "i u rerni i u pegli". Sagovornici "Vremena" kažu da je reč o neprofesionalnosti samih medija i inercija pri odabiru uvek istih sagovornika. Iskustvo pokazuje da mediji ne znaju da koriste javne ličnosti ili ne koriste uopšte ili ih raubuju do kraja. Prema rečima sociologa Stjepana Gredelja, takva situacija je, s jedne strane, uslovljena inertnošću medija, a s druge, isključivošću nekih intelektualaca: "Zašto bi ljudi iz medija tražili mišljenje od nekog novog kad već postoji neki Pera Petrović koji to uvek komentariše i koji će se uvek odazvati - mobilni telefon je korisna spravica. Nečiji broj telefona non-stop kruži gradom i onda je lakše kontaktirati s tim osobama, jer znamo da ćemo ih u svakom trenutku naći. S druge strane, evidentna je averzija pojedinih intelektualaca prema nekim najgledanijim medijima, kao što su TV Pink ili RTS. To nije dobro jer isključivost nije odlika intelektualaca, a lišavanje javnosti njihovog mišljenja jeste greška". Ako se sve ovo ima u vidu, postavlja se logično pitanje da li su eksperti, čije stavove svakodnevno prenose mediji, elita u nastajanju, samozvana elita ili elita koju šira javnost još ne može da se prepozna kao takvu. Nepostojanje jasno definisanih kreatora javnog mnjenja i gubitak poverenja u akademske institucije nameće i pitanje ima li kod nas uopšte bilo kakve elite.

SKRIVENA ELITA: U sociološkom smislu, nju čine ljudi koji zauzimaju hijerarhijski visoke položaje unutar različith društvenih oblasti, a u svakodnevnom, zdravorazumskom pogledu to su najizvrsniji ljudi, bez obzira na položaj i na stvarnu društvenu moć ili uticaj. U oblasti medija to bi bili poznati novinari, kao i glavni urednici i vlasnici medija koji odlučuju koje će novinare izabrati i kolika im je sloboda delovanja. "Onaj ko se ne vidi pravi je pripadnik elite, dok onaj koji nastupa na njoj nije elita, on je podelita", objašnjava Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Strogo stučno tumačenje pruža dovoljno osnova za zaključak da domaća elita postoji – i u sociološkom i u zdravorazumskom smislu.

Međutim, kako je praksa na ovim prostorima ipak specifična, možda bi trebalo imati u vidu i neke druge elemente, pre svega, povezanost intelektualne elite s određenim političkim krugovima. Poznato je, naime, da je zavidan broj ovdašnjih intelektualaca posle 5. oktobra 2000. ušao u institucije sistema i da je zavidan broj njih bio angažovan u institucijama prethodne vlasti, a ta činjenica, osim logičnog podozrenja u objektivnost njihovih stavova, dovodi u sumnju i mogućnost da uopšte budu smatrani elitom u intelektualnom smislu. Prema rečima Zorice Tomić, profesora Filološkog i Fakulteta političkih nauka, obaveza intelektualca i njegova društvena funkcija je - da uvek bude u opoziciji. "Intelektualna elita ne bi trebalo da uđe u vlast, već bi intelektualci trebalo da su oni koji kritički rezonuju i služe kao neka metakontrolna instanca svakoj vlasti. Stav koji je izrekao Gručo, jedan od braće Marks, 'Ne želim da budem član kluba koji me hoće za člana', na genijalan način potvrđuje tezu da intelektualci ne bi trebalo da ulaze u vlast, već da kritikuju pogrešno ili nedovoljno dobro", kaže Zorica Tomić.

I ostali sagovornici "Vremena" skreću pažnju na politički bekgraund ličnosti koje su na ovaj ili onaj način u vezi s neslavnim epohama. Profesor Jovica Trkulja iz Centra za unapređivanje pravnih studija smatra da bi u našem slučaju mogla da se napravi čak i klasifikacija, pri čemu bi u prvoj grupi bili intelektualci koji snažno utiču i na javno mnjenje i na ključne političke odluke, u drugoj "intelektualni vazali koji su prihvatili da po narudžbini političkih moćnika i po potrebi određenog političkog trentuka donose najviše zakonske akte u državi", dok bi u treću ušli "intelektualci s margina koji su sačuvali dostojanstvo i ostali dosledni svojoj struci" i koji u kontaktu s vlašću nisu stigli ni do petinga. Ukoliko prihvatimo ovakvu klasifikaciju, nameće se zaključak da će se i pri formiranju jasno prepoznatljive intelektualne elite kojoj će se moći verovati, pre ili kasnije, potegnuti pitanje pročišćavanja javne scene ili, rečeno jezikom aktuelne politike, neke vrste lustracije. Kako se, međutim, pokazalo da je lustraciju nemoguće sprovesti i u mnogo jasnijim kategorijama, izgleda da će poverenje ovom ili onom intelektualcu ili intelektualnom krugu na kraju ipak biti prepušteno svakom građaninu ponaosob. A takva situacija vraća nas na početak, odnosno, na nepostojanje opšteprihvaćenih institucija i ličnosti.

"Svaki segment političke javnosti koja je kod nas već strukturirana ima svoje kreatore javnog mnjenja. Svaka od tih grupacija traži svog lidera, što znači da ne formiraju samo lideri mnjenje, već i da ono formira lidere. Na primer, grupacija s nacionalističkim opredeljenjem će za lidere, odnosno kreatore mnjenja, imati intelektualce koji na stvari gledaju iz te perspektive. Ljudi koji se kod nas smatraju kreatorima javnog mnjenja preduboko su ukorenjeni u šančeve. Ne postoji produktivni dijalog, i to sve skupa liči na igru gluvih telefona. Godinama ti ljudi ponavljaju iste refrene, koji se onda horski ponavljaju, ali mi ih kao plebejska javnost stalno tražimo. To samo dokazuje da naše društvo nije doraslo demokratskim promenama", objašnjava Srbobran Branković, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja "Medijum".

Ono što je u celoj priči donekle utešno jeste činjenica da ni na nekim drugim mestima ne može da se nađe nezavisno polje javnog mnjenja u kojem deluju nezavisni pojedinci, institucije i mediji. Prema rečima profesora Lazića, javno mnjenje u takozvanom slobodnom svetu okupirale su vrlo etablirane, dugo postojeće društvene grupe koje predstavljaju određene političke interese. Bitna razlika izmedju tih dugo postojećih etabliranih struktura uticaja na Zapadu i našeg društva je u tome što kod nas postoji zasićenje celokupnog javnog polja politikom. Agresivan upliv politike u gotovo sve sfere društvenog života posledica je zaostatka kolektivističkih ideologija, komunističkog nasledja i tekuće tranzicije kao dominantno političkog procesa, što je u velikoj meri dovelo do zasićenja i političke apatije gradjana. "Tranzicija je jedan dominantno politički proces u kome se iz sfere politike interveniše u društvenu sferu, pre svega ekonomsku i kulturnu, a to zasićenje politikom trajaće sve dok se ne završi proces političkog dozrevanja i uspostavljanja pet-šest najjačih političkih stranaka."

Ocenjujući da kod nas nema ličnosti koje uživaju opšti kredibilitet, niti grupacija, institucija, organizacija koje imaju nepodeljeno poverenje javnosti, Mladen Lazić ističe i da je to na neki način dobro. "Ima prividno takvih institucija. Na primer, patrijarh Pavle je ličnost u koju poverenje ima mnogo ljudi, ali taj broj je mnogo veći od broja onih koji su orijentisani prema crkvi. Nije, dakle, u pitanju delujući autoritet, koji bi uticao na ponašanje, mišljenje, delovanje". Lazić navodi i primere Bogoljuba Karića i Dobrice Ćosića. Prvi nastoje da se nametnu kao uticajni u javnom mnjenju jer imaju medijska sredstva, ali to ne uspevaju. Primer Dobrice Ćosića ilustruje položaj pripadnika stare kulturne elite "čiji je uticaj sada bliži njegovom stvarnom kulturnom značaju".

NEZAVISNI I(LI) NEVLADINI: U svemu onome što se naziva javnom mnjenjem u Srbiji, od koga neki strepe, neki mu se dodvoravaju, a neki ga jednostavno preziru, teško je izdvojiti ličnost koja bi mogla biti nazvana nezavisnim intelektualcem u pravom smislu reči. U normalnim društvima u kojima postoji nezavisna javna sfera to bi trebalo da budu etablirane institucije, u koje javnost tradicionalno ima poverenje. Naravno, takve institucije i kod nas postoje, ali njihova pozicija je ambivalentna. Crkva ili SANU se u istraživanjima i dalje prepoznaju kao institucije od poverenja, ali je istovremeno u velikom delu javnosti njihova pozicija uzdrmana odnosima s prethodnim režimom. S druge strane, vojska i policija kao državne institucije koje imaju određenu tradiciju, još više su kompromitovane svojim servilnim stavom prema bivšoj vlasti. Uprkos tome, vojska se kotira kao institucija od poverenja, što je možda i normalno u tradicionalno konzervativnom društvu Srbije.

Nasuprot tome, politički život u Srbiji i decenijsko porađanje građanskog društva iznedrilo je nove, uslovno rečeno, institucije. Tu se pre svega misli na mnogobrojne nevladine organizacije (NVO) koje su autonomno nastale prvenstveno da bi se artikulisalo nezadovoljstvo građana Srbije zbog većeg, organizovanijeg i efikasnijeg pritiska na prethodni režim. Tako nastale, NVO su istovremeno otvorile i mnogo šire teme nego što je problem smene režima. Iako čine jako heterogenu skupinu, većem delu nevladinih organizacija zajednički imenitelj jeste zalaganje za ljudska prava, a na čelu su im obično ljudi visokog obrazovanja. Postpetooktobarsko prestrukturiranje i opadanje poverenja u neke zvanične institucije dovelo je u međuvremenu do toga da su mnoge organizacije iz nevladinog sektora, koje su pre 5. oktobra bile nezavisne do marginalizovanosti, sada postale vidljive i zauzele uticajne pozicije u javnosti, a uporedo s tim, njihovi osnivači i istaknuti predstavnici počeli su da bivaju ubrajani u intelektualnu elitu koja značajno utiče na formiranje političkih stavova građana.

Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava objašnjava da su nevladine organizacije potpuno svesne svoje pozicije u javnosti i da je uticaj na javno mnjenje u krajnjoj liniji njihova osnovna uloga. "Mi smo svesni svoje pozicije i uticaja, a naša uloga bi, pre svega, trebalo da bude prosvetiteljska. Nevladine organizacije imaju neprijatan zadatak da kažu ono što političarima nije zgodno da kažu i na čemu gube birače, a mi nemamo tu vrstu opterećenja. Zato nam je važan uticaj na javno mnjenje jer je ono jedno od sredstava pritiska na vlast". Biljana Kovačević-Vučo još napominje da to podrazumeva i razvijanje svesti građanja da "oni imaju određena prava i da nisu obveznici, već pre poverioci države, što podrazumeva raskid s podaničkim mentalitetom". Za razliku od nje, Ivan Janković, predsednik Centra za antiratnu akciju, odbacuje mogućnost tumačenja nevladinog sektora kao neke nove intelektualne elite. "Nevladine organizacije su po pravilu udruženja građana koja se bave nekim određenim problemom, od side do boljeg gradskog saobraćaja. Kod nas se dogodilo da je jedan broj organizacija koje su sve vreme održavale ideju zaštite ljudskih prava, a za vreme Miloševića predstavljale kritiku s margina, posle pada došle u centar pažnje zato što su imale odgovarajuće znanje i odgovarajuću prošlost".

Javno mnjenje na koje bi nevladine organizacije trebalo da utiču takođe je podeljeno u pogledu njihovog uticaja, ali ne u smislu intelektualnog tumačenja njihove uloge. Prema poslednjim istraživanjima, one se nalaze u stanju kliničke smrti (tj., procentualno je izjednačen pozitivan i negativan stav prema njima), što je verovatno posledica raznih spekulacija i mistifikacija tradicionalno sumnjičave sredine kakva je naša. S vidljivim pozicioniranjem NVO sektora, pojačavaju se, naime, i agresivne kontrakampanje s već izlizanim parolama o izdajništvu, stranom novcu i manjku patriotizma. Uzroke i posledice te kontrakampanje objašnjava Borka Pavičević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju: "Mislim da je mehanizam javnog mnjenja do te mere propusan da fašizam prolazi kroz oblik demokratije kakav mi danas imamo kao kroz sir. To je društvena atmosfera koja je izrazito antikomunistička i militantna, a karakteriše je pad ideja o progresu, nedostatak internacionalnih ili ozbiljnijih ideja o društvu u kome čovek može da živi zajedno s drugima u nekom svetu, koje vrednosti treba da deli i šta treba da radi. I onda dobijamo javnost preplavljenu babastom čežnjom za dvorskim damama kraljice Natalije, celom tom ikonografijom, raspravom o grbovima i himnama".

Međutim, koliko god javno mnjenje bilo skeptično spram nevladinog sektora, običaj međunarodnih institucija da komuniciraju s njim garantuje njegovo sve veće prisustvo i u našoj javnosti. Ono što bi u našem slučaju ipak bilo sporno jeste status samih nevladinih organizacija. Značaj NVO-a kao što su Otpor ili G17 Plus za kreiranje javnog mnjenja već odavno ne treba naglašavati. Ali ono što treba naglasiti jeste da su te organizacije već odavno izašle van okvira standardnih nevladinih organizacija i teškom mukom pokušavaju da sačuvaju poziciju "nezaintersovane strane" (primer je predsednička kandidatura Miroljuba Labusa i istorijat G17 plus).

Koliko god nesporna bila stručnost predstavnika ovih dveju organizacija, zahvaljujući aktivnom učešću u vlasti i te kako sporno postaje njihovo nastupanje kao "nezavisnih" intelektualaca, eksperata, analitičara.

Ako uzmemo u obzir nestanak jednog korpusa kreatora javnog mnjenja, još neformirane nove centre koji bi imali znatniji uticaj, gubitak poverenja u tradicionalne institucije, aktivni politički angažman ličnosti koje bi ispunjavale sve uslove za pripadnost intelektualnoj eliti, kao i nekadašnji politički angažman ličnosti koje su toj eliti svakako pripadale, nameće se neminovno pesimistički zaključak o budućnosti u kojoj bar još izvesno vreme neće biti grupe ličnosti čijim bi rečima javno mnjenje moglo bespogovorno verovati. Kada "razgovor gluvih telefona" zameni javni dijalog, a "snagu" poganog jezika snaga argumenta, kada intelektualac veran svojoj dužnosti bude kritikovao državu, a ova ga ne primora da zbog toga "popije kukutu", već ga časti pivom, i kad konačno prođe "bolan period tranzicije" (na šta bismo se inače vadili), najzad, kad i ako uspostavimo stabilno, demokratsko društvo, e tek onda će Srbija imati pravu intelektualnu elitu, a njen uticaj na javno mnjenje će biti saglediv.

Kreatori javnog mnjenja koji jesu nužno zlo, ali istovremeno i simptom stabilnog društva, fenomen su o kome je teško govoriti u trenutku svakojakih tranzicija koje su u toku. Međutim, za razliku od amorfne pojave kakva je javno mnjenje, prosečni građanin je ipak živ, zabrinut kako će platiti račun za struju i umoran od bezbrojnih informacija, medija, opcija, eksperata, znanih i neznanih analitičara. Ukoliko pripada onom malom broju sa već čvrsto usađenim stavovima i opredeljenjima, bogata medijska i politička ponuda omogućava mu da lako izabere odgovarajućeg pulena s kojim će se identifikovati i kojeg će slušati. Ostalima preostaje da se oslone na smatranja i ukazivanja "jako pametnih ljudi" - ma šta to značilo.


 

Kreatori ili ne?

Nebojša Popov, sociolog i glavni i odgovorni urednik "Republike": "Ja jesam javna ličnost jer relativno dugo istupam u javnosti, ali pri tom razlikujem javnost od javnog mnjenja. Javno mnjenje je, pre svega, proizvod ideolosko-propagandnih aparata i centara političke i ekonomske moći. Javnost je, međutim, sasvim drugačija. To je institucija koja postoji u prostoru između društva, s jedne, i države, s druge strane. Usmeren sam ka instituciji javnosti i moja uloga je u formiranju javnog mišljenja i analizi tema koje su od javnog interesa.To podrazumeva bavljenje javnim poslovima, a ne opredeljivanje na primer za neku ličnost na vlasti ili protiv nje."

Ljubomir Madžar, rektor Univerziteta BK: "Zaista nisam primetio svoj veliki uticaj na javno mnjenje. Doduše, u poslednjih godinu i po dana, istupajući u medijima, intenzivno sam govorio o tome da je tranzicija težak posao i da se ne može preko noći obaviti, da nema dovoljno ljudi koji njome mogu da se bave. Može biti da je koincidencija, a može biti da je bilo malo uticaja s moje strane, tek Vlada Srbije je zasukala rukave i učinjene su krupne promene na tom planu".

Jovica Trkulja, Centar za unapređivanje pravnih studija: "Ukoliko uporedim svoj uticaj na javno mnjenje kao nekadašnji kolumnista dnevnog lista "Danas" ili kao nekadašnji profesor Pravnog fakulteta, zaključujem da je samo jedna moja kolumna imala veći uticaj nego pet mojih knjiga. To govori u prilog ogromnoj moći medija."

Nebojša Medojević, Podgorički centar za tranziciju: "Naravno, veoma sam prisutan u javnosti, i to uglavnom kad kritikujem određene poteze vlade Srbije i Crne Gore u domenu reformi i tranzicije. Prvih pet-šest godina, imao sam utisak da je moj javni angažman potpuno bez efekta, ali u poslednjih nekoliko godina, veoma sam zadovoljan uticajem koji imam. Naime, moja odlična saradnja s medijima i atraktivnost i životnost tema kojima se bavim, ali i nedostatk konkurencije, učinili su da gradjani Crne Gore i Srbije kao i predstavnici relevantnih medjunarodnih institucija sve snažnije podržavaju moj rad. Tako se desilo da su vlasti u Beogradu i Podgorici prestale da ignorišu moje kritike. Sada s pažnjom prate moj rad i sve češće pokušavaju da reaguju, čime se u stvari i formira neophodna sprega vlasti i javnog mnjenja, uz pomoć nezavisnih stručnjaka i nezavisnih i profesionalnih medija."

Biljana Kovačević Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: "Ne osećam se kao osoba koja formira javno mnjenje, mada bih volela da budem zbog toga što mislim da ovde ima puno neznanja, nekompetentnosti i činovničkog rasuđivanja u zaista oblasti kakvo je pravo, koja treba da predstavlja temelj u uredjenju novog društva. Mi kao organizacija i ja koja je zvanično predstavljam, još uvek predstavljamo ljude koji u u javnom mnjenju prikazuju u negativnom svetlu. Bez obzira na to što je pravo naša profesionalna delatnost, i dalje zbog politikantskih reakcija političara, bilo u vlasti, bilo u opoziciji, izazivamo negativnu rekciju u javnosti."

Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju: "Osećam se kao javna ličnost i mislim da u tom smislu imam i odgovornost, odnosno, da mnoge nevolje kod nas proističu iz toga što je javnost nekakva privilegija, naročito u politici. U stvari, to je jedan veliki posao i strašna obaveza".

Zoran Stojiljković, politikolog: "Verujte, ni sopstvenoj ženi ni ćerkama nisam bog zna kakav autoritet, a kamoli da od mene zavisi mišljenje ili stav većeg broja ljudi".

Uticaj merača

Pitanje koje se najčešće pominje pred izbore, a potom lako biva zaboravljeno jeste koliko ispitivanje javnog mnjenja može da utiče na to da se ono promeni. Sagovornici "Vremena" uglavnom se slažu u tome da objavljivanje rezultata istraživanja po pravilu učvršćuje pozicije onih koji su u neku ruku već "pobednici". Po rečima Milana Nikolića iz Centra za proučavanje alternativa, ljudi jednostavno vole da su na strani pobednika i da ga svojim glasovima dodatno ojačaju. U nekim zemljama to je i razlog za zabranu objavljivanja rezultata istraživanja mesec dana pre izbora, iako kvalitetna, poštena i objektivna istraživanja ne bi trebalo da sugerišu, već isključivo da odraze ono što se zaista pokazalo kao mnjenje.

Međutim, i nezavisni analitičar Srbobran Branković ističe da uvek postoji deo javnosti "bez stava", i pri tom navodi primer koji je u političkom marketingu poznat kao "efekat otvorenog vagona": neopredeljeni se opredeljuju na osnovu mišljenja većine, "uskaču u vagon okićen cvećem i prepun ljudima". Upravnica Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Ljiljana Baćević takođe potvrđuje tezu da objavljivanje rezultata istraživanja utiče na javnost, ali u smislu pomoći pri snalaženju u šarolikom političkom prostoru zarad donošenja ispravne političke odluke ili izbora. Simptom priklanjanja pobedniku po njoj je zanemarljiv i ne iznosi više od jedan odsto. Sličan stav zastupa i Srđan Bogosavljević iz agencije Stratedžik marketing: "Istraživač je onaj čiji je uticaj na neku promenu jednak uticaju merača vremena na postavljanje nekog svetskog rekorda. Neko drugi trči, ne trče istrazivači, vec političari, a istraživači mere prolazno vreme. To je objektivno u meri u kojoj je sam instrument objektivan."

Sociolog Zoran Marković, koji sprovodi telefonske ankete za nedeljnik NIN, smatra da predizborna istraživanja utiču na javno mnjenje tako što "smanjuju tenziju jer delimično unapred otkrivaju kakvi nas rezultati očekuju". Ipak, on ističe da bi ispitivanje trebalo da bude i edukativno i da bi izborom pitanja trebalo da otvori neku novu temu "ili pokuša da artikuliše odnos javnog mnjenja prema nekoj pojavi koju ono tek počinje da prepoznaje u javnom mnjenju".

Ultimativni Rambo

Novinari istraživači su među svojim vršnjacima potražili odgovor na pitanje kome najviše veruju i ko su lideri mnjenja. U grupi od tridesetak vršnjaka između 20 i 30 godina višeg ili visokog obrazovanja, ova mini anketa pokazala je da, kada su u pitanju politika, ekonomija, pravo i kultura, rejting lista lidera izgleda ovako: Zoran Đinđić, Miroljub Labus, Vojislav Koštunica, Božidar Đelić, Mlađan Dinkić, Slobodan Vučetić, Vladan Batić, Duško Kovačević...

Interesantno je da je i u ovom slučaju očigledna izvesna zbunjenost, naime, Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić pojavljuju se na spisku ekonomskih i političkih eksperata.

Kao ultimativni autoritet, to jest, osoba čijem se mišljenju pridaje značaj o bilo kojem pitanju, najčešće se navodi Rambo Amadeus.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA