---

Intervju - Dragan Maršićanin >

Šta DSS nudi umesto DOS-a

"Ne možete rešavati ekonomske probleme ukoliko ne uspostavite pravnu državu, to je početak od koga morate krenuti da biste omogućili rešavanje svih drugih pitanja"

Iako štampa svakodnevno donosi "pouzdane" informacije da je Vojislav Koštunica odlučio da se kandiduje na predsedničkim izborima i da je njegov štab već smislio izborne slogane ("Koštunica, zakon za sve", "Koštunica, sigurno"), Dragan Maršićanin, predsedik deesesove vlade u senci, kaže (u ponedeljak, kada je razgovor vođen) da će odluka biti doneta za sedam dana, što je i "pravo vreme" za eventualni početak kampanje.

"Ukoliko do kandidature dođe, biće to kratka kampanja. Koštunica će nastaviti da nosi političku koncepciju s kojom su građani Srbije najvećim delom dobro upoznati", kaže Maršićanin ističući da DSS nikad nije smatrao da kandidate treba promovisati kao robu za široku potrošnju.

"VREME": Da li vas brinu ankete koje pokazuju pad popularnosti DSS-a i Koštunice?

MARŠIĆANIN: Rejting DSS-a i Koštunice i svih drugih stranaka opada od oktobra 2000, potpuno očekivano. U zimu 2000. godine popularnost i DOS-a i svih lidera stranaka bila je nerealno visoka, što je bio rezultat prenaduvanog očekivanja. Kako su stvari postajale jasnije i kako su nastajali nesporazumi u koaliciji, kako stranke između sebe dugo vode negativnu kampanju, rejting DOS-a je logično počeo da opada. Osnovni uzrok je u razočaranosti građana u tu grupaciju, za koju smatraju da je proćerdala energiju koja je bila sakupljena u oktobru 2000. Ponovo jača uverenje iz Miloševićevog vremena, da su svi isti kada dođu na vlast i da zato vlast i ne treba menjati. To je posebna opasnost za ono što nam predstoji.

U istraživanju Centra za proučavanje alternativa, kaže se da su građani ocenili da je DSS sposoban da se bavi ostvarenjem nacionalnog interesa, uspostavljanjem pravne države i socijalne pravde. Zašto mislite da vas građani ne prepoznaju kao stranku koja je sposobna da reši problem koji ih najviše tišti, a on je ekonomske prirode?

Ako su prepoznali ovo što ste rekli, onda su prepoznali sve. Ne možete rešavati ekonomske probleme ukoliko ne uspostavite pravnu državu, to je početak od koga morate krenuti da biste omogućili rešavanje svih drugih pitanja. Ako su ta istraživanja tačna, onda smo učinili prvi, najvažniji korak da nas građani prepoznaju kao stranku koja se zalaže za vladavinu prava. Naravno, postoji medijski problem, nedostatak prostora i ove okolnosti vođenja negativne kampanje kada je stranka ubačena u veoma ružnu priču koja se vrti svakodnevno. Iz nje ne možete da iskočite jer ste obavezni da odgovarate. Onda se uplićete u prljavu političku igru, a gubite prostor za pozitivnu kampanju, za obrazlaganje svojih ideja vezanih upravo za način rešavanja problema s kojima se građani suočavaju.

Evo vam onda prilike da objasnite u čemu se sastoji vaš reformski koncept, s obzirom na to da uporno tvrdite kako reforme nisu ni počele, za razliku od, recimo, Kristijana Portmana, direktora odeljenja Svetske banke za Jugoistočnu Evropu, koji je juče rekao da su Svetska banka i MMF vrlo zadovoljni brzinom reformi, prvenstveno na makroekonomskom planu.

To je nešto u čemu se možemo slagati s predstavnicima Svetske banke i u čemu se slažemo sa saveznom i republičkom vladom. Znači, monetarna reforma je izvršena, i učinjeno je, ne sve što je bilo potrebno, ali veoma mnogo u oblasti fiskalne politike. Ali ne više od toga. Reforme nisu stabilizacija dinara i obaranje inflacije. To je učinio Avramović, recimo, ali, da li je to značilo da smo u vreme Miloševića imali reforme? Nismo. Da ne govorimo o reformama u svim drugim oblastima: u zdravstvu, prosveti, sportu, kulturi...

Dakle, stvoren je ambijent, stvorena je mogućnost da se započnu reforme, rezultatima ostvarenim uz pomoć međunarodne zajednice. Ogromni krediti, ogromne donacije date su da reforme započnu, a one nisu započele. Ako pogledamo, recimo, privredu koju građani neposredno vezuju za svoj životni standard – tu je donet zakon o privatizaciji. Upozoravali smo svojevremeno na manjkavosti tog zakona i pokazalo se posle godinu i po dana da privatizacije zapravo nema. Za godinu i nešto prodate su tri fabrike cementa i desetak malih društvenih preduzeća, za pet do pedeset hiljada maraka. Obećano je da će do kraja godine taj proces biti znatno ubrzan, ali se donose uredbe da bi se taj proces ubrzao tako što će se olabaviti uslovi prodaje. Pozivaju se domaći investitori da, bez obzira na poreklo novca – tu opet postoji sporni momenat - ulažu u privatizaciju, zbog toga što inostranih investitora i kupaca nema. Zašto ih nema? Oni neće da ulažu u nestabilnu državu. U pravno nestabilnu, ne u politički nestabilnu državu. Ništa stranom kapitalu ne smeta to što se ovde vodi politička borba. Njih ne interesuje ko će biti na vlasti i ko će formirati vladu. Njih interesuje da kapital bude bezbedan, da ima sudsku zaštitu – a tu smo ponovo na terenu pravne države, institucija. Ako niste reformisali pravosuđe, ako niste izmenili zakone koji garantuju sigurnost kapitala i investicija, ukoliko niste doneli zakon o denacionalizaciji, ukoliko niste omogućili zaštitu investitora, odnosno poverioca u odnosu na dužnika, onda niste učinili ništa da privučete inostrani kapital. Bez toga nema ozbiljne, dobre privatizacije, društveni kapital se topi, bez toga nema pokretanja privrede, bez toga nema porasta standarda. Kad kažemo da reforme nisu započele u privredi, opet govorimo o tome da je neophodno krenuti od uspostavljanja pravne države i institucija.

U čemu se vaš koncept privatizacije razlikuje od aktuelnog?

Vlada u senci predložila je, konstatujući nepovoljno stanje u toj oblasti, da se izmeni zakon o privatizaciji i da se utvrdi kombinovani metod. Predložili smo da se proširi krug učesnika u kupovini preduzeća, pre svega, zaposlenih, da se uključe poverioci države, devizne štediše, da se može kupovati obveznicama i da se na taj način ubrza privatizacija. Potpuno je izvesno da se nameran ili nenameran pad vrednosti preduzeća za godinu i po dana (a ja bih pre rekao nameran), neće zaustaviti, da će se prodati stotinak velikih preduzeća u prilično netransparentnom procesu privatizacije, a kada se taj posao završi, onda će se zakon morati promeniti i ići na široku podelu akcija. Zbog toga, predlažemo da se to učini sada, da se sačuva od društvene vrednosti ono što je još moguće sačuvati, da se promeni vlasnička struktura i da se onda u slobodnoj tržišnoj utakmici vrednuje šta može opstati na tržištu, a šta ne. U ovom momentu, zapravo, tog tržišta nema i jedna od osnovnih zamerki republičkoj vladi je u tome što sve drži pod svojom kontrolom i ne pušta tržište i privredu da dišu slobodno. Posledica tog slobodnog disanja bilo bi propadanje dela postojećih preduzeća, ali i pokretanje onoga što vredi privlačenjem inostranog kapitala.

Često imate primedbu koja se odnosi na nepostojanje socijalnog programa, što može da zvuči sasvim demagoški.

Kad govorimo o socijalnom programu, ne mislimo samo na one koji će ostati bez posla, tu je vlada našla određeno rešenje. Naravno, ja ne mogu da govorim o iznosima jer ne znam čime država raspolaže, niti imamo socijalnu kartu, ali prema onom što je okvirno poznato, ogroman broj zaposlenih spada u kategoriju socijalno nezbrinutih lica. U tu kategoriju spada 90 procenata penzionera i, naravno, oni koji su od ranije ili od skora bez posla. Dakle, država prvo mora da ima sliku o tome kome je socijalna pomoć neophodna, i da zna kojim sredstvima raspolaže da te socijalne tenzije smanji. Ako ni zbog čega drugog, onda da bi se omogućio nesmetan proces tranzicije. Jer, ukoliko toga ne bude, onda ćete naići na socijalni bunt i nećete moći da sprovodite reforme koje i inače ostavljaju nepovoljne socijalne posledice kroz privatizaciju, gubitak posla itd.. Stranka koja se nalazi u poziciji DSS-a ne može da ima precizno izražen socijalni program zbog toga što ne raspolaže podacima.

Niste uvek bili u ovoj situaciji. Nešto se ne sećam da ste, dok ste bili i u skupštini i u vladi, insistirali na tom putu koji ste naveli, koji kreće od izrade socijalne karte.

Jesmo, samo što toga nije bilo toliko u javnosti. Sećam se brojnih razgovora i o zakonu o privatizaciji i o zakonu o radu i o zakonu o ekstraprofitu. S ministrom Đelićem provodio sam sate uveravajući ga da će taj zakon onako kako je koncipiran završiti ovako kako je završio – potpunim voluntarizmom u primeni nekoliko meseci, a zatim odustajanjem od njega. Izneli smo te razloge, a oni nisu uvaženi kada smo se još nalazili u periodu iznuđene lojalnosti u odnosu na koaliciju u leto prošle godine. U tom momentu javno otvarati sve ovo nije bilo moguće, ali verujte mi, o ovome se razgovaralo i na sve ono na šta sada nailazimo upozoravali smo i onda, što učešćem u vlasti, što u skupštini. Naša sadašnja pozicija omogućava nam slobodu da otvoreno govorimo o tome.

Vlada u senci postoji dva meseca. Kad ste je formirali, najavili ste donošenje konkretnih zakonskih predloga. Šta ste na tom planu uradili?

Jedan od predloga – zakon o koncesijama – prezentiran je. Sasvim pri kraju je predlog zakona o izmeni i dopuni zakona o privatizaciji i pet paketa zakona iz oblasti socijalne politike i radnih odnosa. To može da se završi u septembru. Predstavljanje zakona je finale, to je vrhunac rada u nekoj oblasti. Ceo rad i vlade u senci i njenih ministarstava bazira se prvo na analizi stanja, zatim na uočavanju problema i na predlogu rešenja. Bih bio veoma zadovoljan da do kraja avgusta ili do sredine septembra dobijemo predloge iz svake oblasti, iza kojih onda treba da slede odgovarajući zakonski predlozi koji će ih normirati. Uzgred budi rečeno, mi smo se pre Ministarstva prosvete opredelili za rešenje blisko onom koje je usvojeno. Ako znamo šta u kojoj oblasti treba uraditi i imamo popis rešenja, onda ostaje pravnim tehničarima da to pretoče u zakonske projekte. Sada ne mogu da kažem da smo nezadovoljni. Želimo da program za koji smo obećali da će biti brže gotov, okončamo do početka septembra, da on ne bi ostao na nivou opštih mesta i načelnih stavova, već upravo da za svaku oblast sadrži sasvim konkretne predloge. U međuvremenu, svake nedelje, oblast po oblast je prezentirana i do sada smo identifikovali šest ministarstava izašlih sa sasvim konkretnim programskim dokumentima.

Ustav koji ste predložili početkom godine napravili ste za 15 dana, pa se očekivalo da će i program vlade i zakoni biti gotovi mnogo brže.

Imate desetine i desetine zakona. Biću sasvim zadovoljan ako za mesec dana budemo imali razrađen program u svim oblastima. Znači, u osnovi, a to smo više puta istakli, program DOS-a, program Vlade Republike Srbije je dobar i mi u najvećem delu iza njega možemo da stanemo. Prva tačka tog programa je pravna država, predviđene su jake institucije, borba protiv kriminala, decentralizacija vlasti, odgovorna vlada, transparentna vlast. To su načela iza kojih stojimo. To je nešto što želimo da razradimo, da se pomaknemo od opštih mesta i da to bude program koji će po konkretnosti i obimnosti nadmašiti program DOS-a.

Taman pred izbore.

Pravo vreme.

Zašto Obren Joksimović nije u vladi u senci?

Zbog toga što vlada u senci nije isto što i vlada u aktivi. Ako pitate da li smo zadovoljni njegovim učešćem u vladi – jesmo. Ono što je bio osnovni zadatak u vreme kad je on učestvovao u vladi bio je pokušaj, a mislim da je u najvećoj meri uspeo, da se zadrži kontrola nad tokovima novca u zdravstvu. Za reformu u zdravstvu potrebno je mnogo više. On je bio ministar.

Kratko i skandalozno...

Skandalozno za jedan deo ljudi koji je tako doživeo njegov nastup u medijima. Ali nije to opšti stav. U unutrašnjosti i među našim članovima kada organizujemo tribine često se čuje – dovedite nam Obrena - zbog toga što nema dlake na jeziku. I ako stoji činjenica, a sad moram da uđem u negativnu priču jer je vezana za ovo pitanje – ako je Svetska banka procenila da se u Srbiju uvoze lekovi 20 procenata skuplji od uobičajenih cena, onda u vladi treba da imate nekoga ko je spreman da potpuno otvoreno vidi šta se radi. Toga danas nemate. Novi ministar zdravlja je medijski vrlo simpatičan, ali videćemo na koji način će se sredstvima u zdravstvu raspolagati i da li će on uopšte biti ovlašćen da kontroliše tokove novca ili će to nastaviti da se radi preko manje eksponiranih a vladi i predsedniku vlade neposredno lojalnijih ljudi.

Kažete, dakle, da ste tada u vladu postavili kontrolora, ali zar u okviru DSS-a nije bilo moguće naći nekoga ko bi mogao biti i kontrolor a i mnogo više od toga?

U vladi u senci akcenat stavljate na zakonodavnu i programsku aktivnost...

Zar nije trebalo da se i vlada, ne Zorana Đinđića, nego Srbije, time bavi?

Jeste, ali tamo imate tim, a ovde nemate tim. Vlada u senci ima stranačke volontere, nema sredstva, nema donacije, nema institucije iza sebe i ona radi u okolnostima koje su radikalno drugačije nego one u kojima radi vlada. Kada ste u vladi, možete kupiti koga god hoćete stručnjaka ili instituciju da vam uradi program. Ali vam treba neko ko će imati hrabrosti da kaže da u Srbiji postoji bela mafija i ko će biti spreman da s njom ratuje. To je bio Obren Joksimović. On je izazvao različite reakcije, ali suština njegovog sukoba sa drugim članovima vlade je u ovome o čemu sam govorio.

Da ne pričamo više o Obrenu, da pričamo o Nadi Kostć – prema nekim procenama, njena kandidatura treba da oduzme deo glasova koje bi inače dobio Koštunica ako bi se kandidovao.

Stvarno je teško špekulisati o razlozima nekoga ko objektivno ne može imati izgleda da postigne ozbiljniji uspeh. S druge strane, pravilo je da manje stranke kandiduju svoje kandidate za predsednika da bi se zadržale na političkoj sceni.

Ta kandidatura ne može da utiče na rezultat izbora ukoliko se Koštunica bude kandidovao jer je nesumnjivo da će se stvar završiti u drugom krugu, kad te računice postaju besmislene. A zašto je Nada, koju pamtim iz njenih boljih dana, prihvatila tu ulogu, to samo ona zna.

Kad se DSS preselio u Parisku ulicu?

Pre dva meseca.

Zašto se onda na veb sajtu DSS-a još nalazi stara adresa i brojevi telefona na koje se niko ne javlja, tačno u skladu s raširenim mišljenjem da ste stranka za koju vreme nije naročito važno, a razni praktični problemi su sitni i beznačajni.

Oni su posledica krupnih problema, kad rešite krupne probleme, sitni se rešavaju sami po sebi i drugi ljudi se tim sitnim problemima bave. Stranka ne može da zaposli nekoga ko je bez posla, ali može da promeni sistem, unapredi privredu, pokrene ekonomiju, ne odmah, ali postavljanjem države na svoje noge, koja će tog čoveka zaposliti.

A zar ne bi trebalo da stranka da primer efikasnosti u radu? Stranka vam je posle 5. oktobra jako narasla, neverovatno je da, kada je, recimo, ovaj jednostavan primer u pitanju, nema kompjuterski pismenih ljudi koji bi ažurirali sajt.

Zavisi kako gledate na to. Efikasnost se mogla pokazivati u radu skupštine. Rad naših poslanika bio je efikasan, to možete pogledati iz onoga što je rezultat njihovog rada, to su zakonski projekti, amandmani kojima je radikalno promenjen veliki broj zakona, upravo onih koji se smatraju sistemskim – i zakon o lokalnoj samoupravi koji smo mi promenili dramatično u odnosu na početni predlog, i zakon o radu, čuven po onome što se tada dešavalo, i zakon o ekstraprofitu... Tako da se ne može reći da smo neefikasni, ali tačno je da razlikujemo bitno od nebitnog i da možda grešimo u tome što u prvi plan postavljamo neke krupne stvari zanemarujemo kao beznačajne one sitne.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---