Reagovanja >

Neprijatelj u Srbiji - otvorenost, snaga i integritet nekoliko žena

nataša kandić

"Dehelsinkizacija gđe Biserko"; "Vreme" br. 604
"Moj odgovor njima"; "Vreme" br. 606

Tekst urednika "Vremena" Dragoljuba Žarkovića protiv Sonje Biserko, u broju od 1. avgusta 2002. godine, i dosoljavanje u istom smislu iz pera njegovog saradnika u broju od 15. avgusta – ne dopuštaju mi da i dalje trpeljivo prećutkujem bezobrazluke koji se svakodnevno čuju po Srbiji, daleko jače posle oslobađanja od Slobodana Miloševića. Sa ulice i iz "zavisnih" medija omalovažavanje, nipodaštavanje, ponižavanje, pretnje i napadi na nekoliko žena u Srbiji prelivaju se u "nezavisne" medije i zvuče kao hajka protiv neprijatelja. Ton toj modi ne daju više Radio-televizija Srbije i "Politika", kao u nedavna ratna vremena, nego ulica i "slobodni" mislioci rodoljubive provinijencije, koji se diče nezavisnošću sebe i svojih medija, sada i oduvek.

Nisu najmučnije redovne anonimne pretnje bombama, paljevinom ili bejzbol palicama, jer njihovi autori pripadaju "tamnom vilajetu" u kojem raspadajuće vojske i paravojske u samrtnom ropcu pokušavaju da uz svoja grupna i lična imena zadrže barem atribut rodoljubivosti, svodeći svoj današnji rat na napor da prikriju svoj i državni zločin. Pravu ozbiljnost modi ruženja nekolikih žena daje lavež iz medija koji su važili za nezavisne od politike Slobodana Miloševića.

Smatrajući se najzaslužnijima za svrgavanje cara (koji je već uveliko, svima vidljivo, bio go, ali se malo njih usudilo da to prošapuće), ti mediji polažu pravo, a ulažu i vidljivo velik napor da ga odbrane, na isključivo tumačenje prošlosti i budućnosti. Najviše zbog toga im toliko smeta svako zalaganje za suočavanje s prošlošću i za preuzimanje odgovornosti za nedela prethodne vlasti. Zanimljivo je da im ne smeta oštro i nezavisno pero u sopstvenim redovima, kakvo je, recimo, Teofil Pančić ili Ljubomir Živkov. Zasmeta im, mnogo ih zapeče, jedino kad se neko usudi da prozove njih same, njihov sveti Medij, uređivačku politiku sada i tada i, ponajviše, njihovu profesionalnu i ljudsku savest. Na kritiku koja im se ne dopada, kakva je mišljenje Sonje Biserko o uređivačkoj politici radija B92 i magazina "Vreme" izrečeno u hrvatskom nedeljniku "Feral Tribune", reaguju poput vlastodržaca ili pomenutih anonimnih pretilaca, koji će u ime navodnog javnog interesa da se obračunaju sa tom ženom i sa svima "njima". Ako treba, u ime javnog interesa kako ga oni vide, lagaće, a i jesu, svesno. U ruženju Sonje Biserko otišli su tako daleko da su napali sve koji se usuđuju da kažu da u vreme NATO intervencije nije bilo razlike u izveštavanju B92 (do zatvaranja), lista "Vreme" i RTS-a. Jedini izuzetak bili su list "Republika" i Radio Pančevo, što se lako utvrđuje već sasvim površnom analizom sadržaja. Laž i težak falsifikat činjenica je tvrdnja, bez obzira na to koliko glasno i često izricana, da su se "Vreme" i Anem borili protiv cenzure u vreme intervencije NATO-a. U vezi sa tom borbom kojom su "korak po korak otvarali vrata istine i otpora", urednik lista "Vreme" Dragoljub Žarković je na skupu novinara u Miločeru u Crnoj Gori u septembru 1999. godine rekao: Javljali smo se (cenzorima, prim. autora) svakog jutra, da se dogovorimo o tekstovima koje ćemo objaviti. U početku smo im nosili tesktove, a kasnije smo se dogovarali i sve rešavali telefonom. Živela nezavisnost medija!

Iako ovo pitanje preosetljivosti na istinu ima i važnije aspekte, nije beznačajno da je nekoliko žena u Srbiji stalno izloženo vređanju, ponižavanju i pretnjama upravo zbog toga što pokušava da pokrene proces pomirenja preko utvrđivanja istine, priznanja i preuzimanja odgovornosti. Da ponovim, ne mislim na pretnje onih koji se plaše da pokažu lice na svetlosti dana. Njihove pretnje su očekivane i svedene na puko nasilje, bez velikog potencijala da zbune i zavedu. Najviše me brinu promene u Srbiji do kojih je došlo posle pada Miloševića. Želela sam da budem svedok otrežnjenja i da naiđem na opšte razumevanje da prioritet nove vlade i nas građana mora da bude da svako preuzme svoj deo odgovornosti za nedela prethodne vlasti prema drugima, te da time stvorimo osnovu da započne proces pomirenja. Mediji su, naprotiv, zdušno krenuli, a u tome su veoma aktivni nekadašnji "nezavisni", da oblikuju javno mnjenje na način Miloševića i njegovih medija, a, bogami, i u istom pravcu. Haško suđenje predstavljaju kao utakmicu jednako časnih i nepristrasnih timova, ne skrivajući da su Miloševićevi navijači. Milošević cinično i bezobrazno koristi sudski postupak da žrtvama u lice govori da lažu, što je sitna ogavna farsa za lokalnu upotrebu u ovoj sve užoj Srbiji i nema nikakve pravne posledice po činjeničnu snagu tih svedočanstava, a naši novinari hrabro i nezavisno izveštavaju kako je Milošević po ko zna koji put dokazao da albanski svedoci lažu. Za razliku od takvih novinara i otprilike jednako takve političke javnosti u Srbiji, nekoliko žena odbija da navijački učestvuje u poturenoj utakmici Milošević–Albanci, već traži vraćanje ljudskog dostojanstva žrtvama i objavljivanje nedela izvršenih nad njima, od ubijanja, spaljivanja tela i uklanjanja dokaza o počinjenom zločinu, do odbijanja da se istina prizna i da žrtve budu obeštećene, moralno i materijalno. To se ne uklapa u priču koju nude naši novinari, te im zato mnogo smeta to nekoliko žena koje godinama ponavljaju iste reči o pravdi, odgovornosti i pomirenju.

Među tim ženama na meti je i žena koja nije potpisala famozno pismo 27 intelektualaca koji su od međunarodne zajednice zahtevali da prestane sa zločinom bombardovanja SR Jugoslavije. Nekoliko pozvanih da potpišu pismo, Ivan Čolović, Filip David i ja, na primer, odbili smo jer smo smatrali da to pismo ima smisla samo ukoliko bude adresovano na Slobodana Miloševića, jer on je i prvenstveno odgovoran za izazivanje i ima moć da zaustavi bombardovanje zemlje, jednako lako kao što je potpisao, a zatim raspotpisao sporazum u Rambujeu. Međutim, potpisnici tog pisma, među kojima su urednici radija B92 i lista "Vreme", smatrali su da bombardovanje zemlje prejudicira osudu Miloševića, ili već tako nešto, nejasno i netačno. Tako su naši nezavisni mediji de facto podržali Miloševića i ušli sa njim u đavolji savez, još uvek neraskinut.

Nije raskinut ni 5. oktobra 2000. godine, a ni danas. Milošević nije svrgnut zbog odgovornosti za bombardovanje zemlje i ratnih zločina počinjenih u ime ujedinjenja "srpskih prostora". Svi njegovi prononsirani protivnici i kritičari bili su saglasni da ratni zločini ne smeju da budu pominjani u vreme izborne kampanje za promenu vlasti, navodno zbog toga što obični građani ne mogu da podnesu istinu o zločinima. Nove vlasti su samo jednom prilikom suđenje u Hagu i privođenje optuženih međunarodnoj pravdi dovele u vezu sa odgovornošću za zločine. Bilo je to uoči predavanja Miloševića Haškom tribunalu, 28. juna 2001. godine. Ministar policije je za tu priliku obznanio postojanje tajnih masovnih grobnica u Srbiji i, u prilog odgovornosti Miloševića, pomenuo neke sastanke kod bivšeg predsednika SRJ na kojima je doneta odluka o uklanjanju dokaza o počinjenim zločinima na Kosovu ("asanacija"). Ta priča je trajala samo koliko je bilo potrebno da Milošević bude isporučen u Hag. Ni godinu dana kasnije, kada je pred međunarodnim tribunalom svedočio visoki policijski inspektor Karleuša, nije iznet nijedan nov podatak koji bi opovrgao rašireno uverenje javnog mnjenja u Srbiji da su tajne grobnice izmišljotina koja je poslužila novim vlastima da savladaju strah od predaje Miloševića Hagu. Na pitanje Miloševića "kako je moguće da ni posle godinu dana nadležni organi u Srbiji nisu utvrdili ko su ti ljudi čiji su ostaci nađeni u ekshumiranim grobnicama u Srbiji", Karleuša je odgovorio da "on ne zna i to nije posao policije".

O đavoljem savezu "antimiloševićevaca" sa Miloševićem jasno govore izveštaji medija o svedočenju bivšeg načelnika Državne bezbednosti Srbije Radeta Markovića krajem jula 2002. godine. Svi su klicali "Rade Marković nije priznao", što treba da znači da nije izdao svog šefa. Bivši načelnik DB-a fascinirao je izveštače lista "Vreme" i radija B92, a i brojnih drugih medija, svojom odanošću Miloševiću. Nikoga od njih, a ni druge, Markovićevo svedočenje nije podstaklo da upita o tim malo poznatim sastancima na kojima je doneta odluka o premeštanju tela ubijenih kosovskih Albanaca ili da konstatuje da je Rade Marković lagao pred sudom kad je rekao da nije znao da su ostaci ubijenih sakriveni u grobnicama na terenu SAJ čiji je on šef. Desetine imena policajaca, oficira i predstavnika srpske vlasti pomenute su na sudu, a to nije dalo povoda novinarima da te ljude javno upitaju o njihovoj ulozi u zločinima na Kosovu. Svi ti na sudu pomenuti nalaze se u Srbiji ili u Crnoj Gori (bivši komandanti Crvenih beretki, bivši gradonačelnik Đakovice, komandanti više garnizona, generali Pavković i Lazarević, i mnogi drugi). Niko nije zatražio od generala Lazarevića, bivšeg komandanta Prištinskog korpusa, da objasni likvidaciju 250 albanskih civila u selu Meje 27. aprila 1999. godine i prebacivanje njihovih tela na policijski teren u Batajnici. Svedok, bivši oficir Vojske Jugoslavije, Albanac po nacionalnosti, izneo je i druge užasne stvari o događajima u Đakovici, ali je to ostalo bez odjeka u medijima koji tvrde da se bave "istinom i odgovornošću".

Omražene žene traže javnu raspravu i utvrđivanje odgovornosti počinilaca i naredbodavaca zlodela zbog kojih je Srbija postala sklonište za ubice i grobnica za njihove žrtve. To strpljivo i istrajno angažovanje na uspostavljanju vrednosti na kojima treba da počiva demokratsko društvo u Srbiji i Crnoj Gori izaziva povike "spalite veštice" i prezir, a i gnev, autora raznih zlobnih tekstova. Izdržale su te žene punu meru Miloševićevog adeta i nijedna od njih nije smatrala da joj pripadaju posebne zasluge za njegovo svrgavanje. Ostale su na istim poslovima, između nove vlasti koja traži blanko podršku za sve što kaže i radi i civilnog društva zaglibljenog u močvaru političkih partija, obuzetog sujetom koja se hrani sitnim dobitima koje proističu iz bezopasnog angažovanja u novom političkom miljeu.

Mislim da je ružni i primitivni odnos prema ženama, svim, posebno prema ovim nekolikim različitim, u vezi sa klimom u Srbiji gde je zavladao govor zla kao prirodan oblik kimuniciranja. U takvoj klimi integritet, doslednost i hrabrost nisu vrednosti na ceni. Proizvodnja laži i falsifikata, pojava univerzalnih mudraca koji svima drže lekcije, blate i ruže sve što nije po volji njihovih mentora i opsežna hajka na neprijatelje iz kruga žena koje se bave ljudskim pravima snažno obeležavaju medije u Srbiji posle Miloševića.

Na brojne ružne komentare, poput javnog protesta profesora Nikole Miloševića protiv lista "Politika" zbog toga što je mojim rečima dato više prostora nego ostalim učesnicima ankete o njihovom viđenju Srbije pod novom vlašću, nemam šta da kažem jer oni govore o autorima više nego o nama napadnutima. Međutim, imam nekoliko pitanja za sve te koji se ne obaziru na tuđe ljudsko dostojanstvo:

Gde ste Vi lično bili kada su Vojvodinom harali radikali uz blagoslov vlasti, primoravajući lokalne Hrvate da napuste svoje kuće, kako bi u njih bile smeštene srpske izbeglice iz Hrvatske? Ja sam svakodnevno bila u Hrtkovcima, Golubincima, Baču ili Platičevu. Ako ste bili protiv tog očiglednog fašizma, zašto ste ćutali?

Gde ste, recimo, bili kada su Srbi iz zapadne Slavonije i Krajine stizali u kolonama na granicu Srbije? Nikoga od vas nisam videla ni na granici ni u Sremskoj Mitrovici dok je policija izdvajala muškarce i vraćala ih natrag. Još jedna žena (Branka Novaković) i ja donele smo mleko i hleb i bespomoćno smo plakale zbog demonstrativne bezosećajnosti Beograda i Srbije. "Jedinstven bratski narod na svim našim prostorima", sećate se?

Da li ste za vreme rata u Bosni ikad probali da pređete iz Srbije u Republiku Srpsku u društvu sa Muslimanom, da mu pomognete da stigne do svoje kuće u Bijeljini ili Janji? Radila sam to i najteže mi je padalo što je u Beogradu bilo malo ljudi koji su bili u stanju da shvate zašto se ponižavam i izlažem opasnosti zbog nekog čije ime govori da nije baš sasvim čovek kao mi, nego nešto manje vredno i manje važno. Ako mislite da ti ljudi nisu (više) manje vredni od Vas, zašto to ne kažete barem sada, ako već niste smeli/umeli onda?

Da li me je neko od vas tada pitao šta radim na Kosovu za vreme bombardovanja i šta se tamo događa? Pisala sam o tome više puta, ali niko od vas to nije hteo/smeo da objavi. Jedan od vas mi je tada rekao da je plakao dok je čitao moj izveštaj, ali da ne sme da ga objavi jer će cenzor da mu zabrani novine. Može li možda sada nešto od toga da bude objavljeno? Samo nemojte opet da se rasplačete, molim Vas.

Na kraju, ne tražim da žene o kojima je reč, uključujući mene, odjednom počnete da cenite, poštujete i hvalite. Molim vas samo da prekinete sa kaljanjem našeg ljudskog dostojanstva. Ne samo zbog nas nego i zbog vas samih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST