TV manijak >

Suživot dva oka

dragan ilić

Poplave su za nama, bedemi su izdržali, ali problem je nastao s vodom za piće. Strašno su delovale slike građana Topole, koji trovanjem plaćaju ceh propalog vodovoda. Godinama sam se po inostranstvu hvalio kako je naša česmovača čista i ukusna poput planinskog izvora, ali stiglo je vreme tranzicije, pa ćemo izgleda uskoro preći na flaširanu vodu. Novo vreme, novi običaji.

Predsednički kandidati već redovno postaju centralna televizijska tema. Prvo je u emisiji BK televizije koju vodi gospodin Marić kandidat Drašković izneo svoju viziju buduće Srbije. U visprenim i naizgled mutavim pitanjima gospodina Marića krila se ironija prema svemu što nije DOS, a osobeni znak ovog novinara je stalno bacanje pogleda negde iza kamere. Čovek ima osećaj da ga neko neprestano požuruje, a emisija obično traje k’o gladna godina. Na kraju sledi ceremonijalno opraštanje, po srpski, ajde ćao, vidimo se opet, pa javi se kad stigneš…

Nešto određeniji bio je Bata Živojinović u emisiji "Nije srpski ćutati". Tek je u ovoj emisiji Bata konačno progovorio, ali na žalost svih nas, ne replikama iz filmova, već političkim parajezikom. Nije čovek siguran šta mu je program, nije naročito oduševljen opcijama koje mu mesto predsednika pruža, nije oduševljen ni stavom Predsednika u Hagu, sve u svemu – dosta jalovog truda već na početku.

U jutarnjem programu RTS-a gledao sam jednu od omiljenih rubrika, a ona se zove "U zdravom telu, zdrav duh!". Dotičnog jutra s Kopaonika su nam devojčice u trikoima prikazivale vežbe koje možemo raditi u stolici (kao kad kupujemo na Pinku – iz fotelje). Dok se sunčate, malo mlatite nogicama, malo mašete ručicama i onda se opet zavalite, jer ste se zamorili. Pošto se ovih dana odmaram u Crnoj Gori (kao i Džeremi Ajrons), primetio sam da je ovaj vid vežbanja opšteprihvaćen kod lokalnog stanovništva, vidno zamorenog od psihički napete sezone. Televizija Crne Gore takođe emituje svoj jutarnji program pod nazivom "Dobro jutro, Crna Goro!". Pošto je televizija svuda ogledalo duha naroda, i ovde se mogu videti osobine mentaliteta. Televizijsko vreme – kao činjenica o kojoj se vodi računa – ne postoji. Posle pitanja voditelja uvek sledi opširan i elaboriran odgovor, a glavari imaju sve TV vreme ovog sveta. Oduševio me montipajtonovski pokušaj jednog mladog novinara koji je među građanima Podgorice proveo anketu s pitanjem – Da li se nečega bojite? Tema jutarnjeg programa bile su – fobije. Prema jednodušnom stavu anketiranih, strah ne stanuje ovdje, jok bogumi!

Tokom vaterpolo kupa u Beogradu, primetio sam blagi porast duha zajedništva i suživota dva oka u glavi. Navijalo se junački, a komentatori RTS-a dodatno su zračili patriotizmom. Prosto je nemoguće zamisliti sportski komentar koji neće biti obojen politikom. Bilo je toplih reči i dugih zumiranja upućenih Borisu Tadiću (u savremenom srpskom to se zove – uvlačenje), a histerija je počinjala pre svakog meča kada se intonirala medli numera, tačnije, kombinacija "Oj svijetla majska zoro" i "Marš na Drinu". Voditelj kaže da svakom Crnogorcu zaigra srce kad ovo čuje, a ja sam se setio da je to još davno Bregović pokušao, ali nije išlo. Kup je bio super organizovan, Beograd je delovao kao svetska metropola, i to je dovoljno.

Na kraju, osvrnuću se na lepote satelitskog programa televizije Pink pod nazivom "Pink plus". Tu vam je koncentrisano ludilo običnog Pinka, začinjeno reklamama za dijasporu. Ukoliko ste se pitali šta je s vašim turbo-folk ljubimcima, koje sve ređe viđate – živi su i zdravi, raspevani i razgolićeni pevaju za dijasporu. Ukoliko želite, možete da platite i na Pinku putem satelita objavite pozdrav, čestitku i muzičku želju. Tako izvesna Vojkica iz Ljubljane pozdravlja roditelje u Timočkoj krajini, brata u Švedskoj i jednog Sašu iz Sarajeva. E, jesmo se rasuli, svuda nas ima, šta bi narod bez Pinka.

Pravo poselo, samo na satelitu. Lepo je Đogani rek’o – "Idemo na Mars!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST