Političari u Hilandaru >

Vladičica u službi vlasti

tamara skrozza

Manastir Hilandar uspeo je da tokom prvih osam vekova svog postojanja zadrži status "najveće svetinje srpske" i mesta na koje su se srpski vladari povlačili ili ga bogato darivali potvrđujući njegov značaj za narod i otadžbinu. Tokom poslednje decenije, međutim, zadužbina Simeona i Save Nemanjića postala je mesto na koje su i zvani i nezvani pristizali, aktuelni, nepriznati ili potencijalni vladari. Svaki sa svojim ciljem i manje-više jasnom namerom. Uglavnom, sekularne prirode

Koliko god bilo osetljivo na slike političara koji drže sveće, celivaju ikone i pokorno izgovaraju "Oče naš, iže jesi...", ovdašnje biračko telo nije se preterano potreslo posle posete Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića Svetoj gori. Samo dan posle tog 26. avgusta 2002. politički protivnici potpredsednika savezne vlade i predsedničkog kandidata ponovili su već viđene ocene o "angažmanu državnog aparata u predizbornoj kampanji", dok je istomišljenicima i pristalicama preostalo samo da se pitaju da li je Labusu i Dinkiću svetogorska epizoda zaista bila potrebna u ovom trenutku. Reformski orijentisanim pristalicama, Labusova pokora mogla se učiniti kao nepotrebno rasipanje dragocenog predizbornog vremena, dok je onima koji su inače skloni crkvenim ritualima cela stvar morala da izgleda malo preforsirano. Kako god je posmatrali, ova epizoda ipak nije prva koja pokazuje da se Hilandar (bilo to opravdano ili neopravdano) smatra sasvim sigurnim načinom za dobijanje koje desetine hiljada glasova na izborima.

PREDSEDNIČKE VIZITE: Činjenica da su od 1991. do 2000. Hilandar posetila dva predsednika – Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica – možda i ne bi predstavljala neki značajniji podatak da istovremeno nije poznato kako su za skoro osam vekova taj manastir posetila samo tri srpska vladara: car Dušan 1347, kralj Aleksandar Obrenović 1896, i kralj Petar Karađorđević 1910. No, za razliku od nekadašnjih vladara, čija je vlast ipak bila neprikosnovena, vladarima modernog doba poseta Hilandaru bila je neophodna potvrda da rade u skladu s Božjim zapovestima.

Tajming Miloševićeve posete možda je i najbolji dokaz za takvu tezu. Pala je 17. aprila 1991, tek što se oporavio od devetomartovskih demonstracija i pokrenuo ratnu mašineriju – opozicioni front delovao je jedinstvenije nego ikad, dok ostrašćeni nacionalisti još nisu imali priliku da utvrde hoće li vođa opravdati očekivanja. Kada je Grčki državni protokol najavio posetu na najvišem nivou, monaštvo se suočilo sa silnim problemima: smeju li jednom ateisti zvoniti sva manastirska zvona, ko će ga dočekati i smeju li ga uopšte dočekati. Iako je zbog svega toga jasno stavljeno do znanja da je najavljeni gost nepoželjan, posle intervencije grčkih ministarstava spoljnih i unutrašnjih poslova, carigradske i beogradske patrijaršije i više "uglednih srpskih episkopa", predsednik je pristigao na Svetu goru.

Pet helikoptera u kojima su, između ostalih, bili Milošević, njegov sin i tri grčka ministra, sletelo je u manastirsku baštu, a iguman Pajsije (koji se prethodno sklonio u jedan svetogorski metoh ne želeći da dočeka gosta) pod policijskom pratnjom i takođe helikopterom, sproveden je do Hilandara tačno na vreme da dočeka predsednika. Ostatak priče već spada u legendu. Na početku, predsednik je igumanu Pajsiju po jednoj verziji rekao: "Dobar dan", po drugoj: "Zdravo druže igumane", a po trećoj: "Zdravo pope". Kako bilo, tokom obilaska manastira iz kojeg su prethodno pobegli praktično svi monasi, Milošević je "ušao u crkvu, stao nasred nje, gledao malo freske levo-desno, s rukama na leđima prošao pored ikone Bogorodice trojeručice i, nakon nekoliko minuta, izašao". Iguman Pajsije poklonio mu je kožom ukoričeno Sveto pismo, rekao mu da "ako se po ovoj knjizi bude vladao, i po njoj narodom upravljao – biće uspeha", a napomenuo je i da se bratstvo "neprestano moli Zaštitnici da svojom trećom rukom spere krv s Terazija". Predsednik se zahvalio, rekao da se "greške događaju", popio limunadu i otišao. U matici se potom događalo šta se događalo, a monaštvo je uvelo dodatni post, opralo i osvetilo svako mesto na koje je Milošević stao i odustalo od uzgoja paradajza na mestu na koje su sleteli helikopteri.

Hilandarsko bratstvo nije se potom oglašavalo skoro deset godina, sve do jeseni 2000. U trenutku ujedinjavanja antimiloševićevskog fronta, sa Svete gore stiže podrška DOS-u i poziv vernicima da glas daju Vojislavu Koštunici, da bi već 29. septembra stigla i čestitka pobedniku. "Radujemo se Vašoj pobedi, jer je ona znak milosti Božije", pisalo je u saopštenju, uz poruku da će se bratstvo i dalje moliti "za duhovni preporod Srba i da se u zemlji svira naša himna, vrati naš grb, viori naša zastava i u prvi srpski dom vrati njegov domaćin". Ubrzo potom, pristigao je i poziv za posetu, i to baš na dan manastirske slave: Vavedenja. Novi predsednik, predsednik savezne vlade Zoran Žižić, gradonačelnici Beograda i Čačka Milan St. Protić i Velimir Ilić, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i još 16 ministara i zvaničnika dočekani su i ispraćeni onako kako dolikuje. Prvi put posle 55 godina zvonila su sva zvona, bilo je više od 1500 uglednih gostiju, razmenjeni su pokloni (predsednik je dobio pozlaćenu i posrebrenu ikonu Panagije Gerondise, a Hilandar "mnoge darove"), Koštunica i pratnja prisustvovali su celonoćnom bdenju, obostrano je utvrđeno da "valjak globalizacije ruši sve tradicije i ideale", da je "taj valjak delovao i na Kosovu", ali i da će Srbi i Grci "do smaka sveta ostati ujedinjeni". I sve bi bilo u skladu s već promovisanim idealima očuvanja tradicije, duhovnosti i "vlasti koja je od Boga", da nije utvrđeno kako je posetu, prvobitno označenu kao "privatnu", platila Vlada Srbije. Dotičnoj vladi spremali su se republički izbori, Miloševića je trebalo konačno pobediti, a slika pokornog vladara koji obilazi srpske svetinje bila je pravi melem za umorno i osiromašeno biračko telo spremno da se vrati pravoslavlju.

NADAHNUĆA: Osim ove dve posete na najvišem nivou, Hilandar je tokom poslednjih nekoliko decenija ugostio i one koji su se pripremali za vlast ili je potajno priželjkivali. Princ Tomislav Karađorđević boravio je na Svetoj gori čak tri puta: 1964, 1973. i 1994. godine. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević prvi put je posetio Hilandar 2. novembra 1990. i tom prilikom zasadio maslinu, privilegiju koju su pre toga imale samo krunisane glave.

Nekoliko meseci posle Aleksandra, manastir posvećen Vavedenju Bogorodičinom posetio je ni manje ni više nego Blagoje Adžić, tadašnji načelnik Generalštaba JNA. General je stigao nenajavljen, helikopterom i u pratnji nekoliko grčkih generala. U svečanoj manastirskoj sali, pred bratstvom Hilandara, grčkim i jugoslovenskim novinarima i predstavnicima grčke vojske, Adžić je praktično najavio ratove koji su se pripremali: "Ova je Jugoslavija u krvi stvarana, u krvi će se i rušiti". Prema oceni jednog očevica, objavljenoj u "Republici" u decembru 1996, cilj je verovatno bio da se "grčki generali uvere kako će srpski komunistički generali voditi pravoslavni rat u kojem im grčka braća mogu biti samo saveznici". Tri godine kasnije, u srpsku svetinju pristigla je i delegacija Vlade Republike Srbije na čelu s tadašnjim ministrom prosvete Danilom Ž. Markovićem i ministrom kulture Đokom Stojičićem. U knjigu utisaka oni su 20. jula 1993. zapisali: "Na ovom svetom mestu srpske duhovnosti nadahnuli smo se novom snagom za rad na jačanju svega što čini srpstvo. U Hilandaru su temelji svake nove srpske kuće, u Hilandaru su koreni svakog novog srpskog stabla". Sve to u trenutku kada je "sve što čini srpstvo" bilo prokaženo svuda u svetu, kada se u ime srpstva haralo po ratištima širom bivše Jugoslavije i kada se "svakoj novoj srpskoj kući" spremala glad. Cilj je, međutim, ispunjen i ministri su se zaista "nadahnuli novom snagom".

Osim ministara, nadahnuće su u Hilandaru tražili i gosti čije su posete prošle uglavnom nezapaženo. Poseta Vuka Draškovića pala je u vreme žestoke opozicione borbe, a beleži je jedino časopis "Srpsko nasleđe": "Vuk je, suprotno svim pravilima, u Hilandar uneo zabranjenu video kameru, snimio ‘sebe smernog pred Trojeručicom’, a zatim te snimke zloupotrebljavao na svojim političkim turnejama po dijaspori". Početkom 2002. na Svetoj gori borave predsednik i premijer Republike Srpske Mirko Šarović i Mladen Ivanić, a razlozi za njihovu posetu obično su traženi u tezama o tome da će Hilandar pružiti utočište Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Otprilike u isto vreme, Hilandar je obišao i ministar poljoprivrede Dragan Veselinov – tom prilikom on je obećao "brzu tehničku pomoć", što je bilo u vezi s odlukom vlade da manastiru dodeli jedan traktor, prikolicu i nekoliko tanjirača. Samo dan pošto je održan prvi sastanak Savezne komisije za Hilandar, 16. januara 2002, iguman Mojsije zahvalio se ministru inostranih poslova Goranu Svilanoviću "za zalaganje i pomoć" i pozvao ga u posetu "na proleće". Ministar posetu i dalje odlaže tako da nije poznato ko će biti prvi sledeći "gost na nivou". Uz bezbrojne predsedničke kandidate, savezne funkcionere s republičkim pretenzijama, reformiste s manjkom duhovnog imidža i tradicionaliste već iskusne u celivanju ikona, konkurencija će, izgleda, biti žestoka.


 

Pričešćena vojska

Pored političara, Svetoj gori u pohode krenuli su i vojnici. Grupa od 50 oficira Vojske Jugoslavije je od 12. do 17. aprila 2002. obišla Hilandar, isposnicu svetog Save u Kareji i manastir Vatoped, a živopisno svedočanstvo o ovoj poseti dao je pukovnik Borisav Grozdić obraćajući se prisutnima na promociji knjige Hilandarski monasi u upravi crkve od 1200. do 1346: "Mi koji smo tamo bili, dugo nismo verovali da zaista stojimo na najdonjem kamenu naše duhovnosti, na najčvršćem kamenu našeg identiteta, a došli smo da to osetimo. Velika blagodat je bila u toj grupi i ja to moram da svedočim. Četrnaestog su svi u svečanim uniformama bili na jutrenju i na svetoj liturgiji. Više od polovine se pričestilo. Kako bih vam samo dočarao neke momente, reći ću vam dva detalja. Na svetoj liturgiji nekako se među nama proneo glas da će oficiri da pevaju. I dogodilo se, pošto se sve događalo čudom Božjim – nama je bilo čudo i to što je presveta Bogorodica dopustila da mi dođemo na Svetu goru, ali Njoj je verovatno znano zašto... Posle liturgije imali smo zajednički susret s bratijom u manastiru. Bilo je jako potresno, ne zna se za koga više – da li za monahe ili za nas. Ja verujem, više za monahe, jer su oni bili svesniji toga šta se dešava. I kada smo završili taj oficijelni deo, uručili skromne poklone igumanu, onda su oficiri tražili da uruče i neke lične poklone... Jedan kapetan od mene traži: ‘Da li mogu ja da uručim ovaj poklon?’, a to je skromna zastavica jedinice na plastičnom postolju. Nije baš primeren poklon za tako visoku kuću, ali rekoh: ‘Od srca je, izvoli’. Taj kapetan priđe igumanu i kaže: ‘Evo, izvolite poklon od moje jedinice... To je jedinica koja je oborila nevidljivi avion. A sledeći koji bude dolazio, doneće vam deo tog aviona’. Svim monasima su pošle suze".


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA