---

Intervju - Sanda Rašković-Ivić, komesar za izbeglice republike Srbije >

Ne znam kome smetam

Bilo je jako mnogo aktivnosti koje je komesarijat preduzimao, a koje su prolazile mimo vlade. Ja se stoga ne osećam kao njen član

Moglo bi se zaključiti da je problem izbeglica u ovoj zemlji konačno došao na red, jer su se među odgovornima za taj veliki posao razgoreli politički sukobi. Baš kao i u drugim oblastima javnog života, rezultate koji bi pogodovali običnim smrtnicima pretekle su spletke i optužbe. No, imajući u vidu uobičajenu nezainteresovanost i javnosti i političara za problem 700.000 ljudi, pažnja koju ovakva trvenja izazivaju vrlo je dobrodošla. Komesar za izbeglice republike Srbije Sanda Rašković-Ivić odgovara na niz optužbi koje je na račun rada komesarijata nedavno ("Vreme" br. 608) izneo savetnik republičkog premijera za pitanja izbeglica Branko Radujko, najavljujući pri tome i nova institucionalna rešenja. Razgovor s komesarom bio je i prilika da se razjasne važna pitanja pred usvajanje novog zakona o izbeglicama, koje je najavljeno za prve sednice jesenjeg zasedanja parlamenta. Komesarijat za izbeglice je osnovan po starom zakonu, i govori se da novopripremljenim zakonom nije predviđen, već da će se osnovati ministarstvo za izbeglice.

"Koliko mi je poznato, komesarijat treba i dalje da postoji. Ako ne bude tako, to će značiti da je neko nešto napravio iza naših leđa, da se s nama nije konsultovao. Ne želim da verujem da je dotle došlo", kaže Sanda Rašković. "Sami smo predložili izmenu zakonske regulative za izbeglice. Želimo da se njome jasnije definiše uloga komesarijata. Ta izmena trebalo je da bude obuhvaćena Nacionalnom strategijom za rešenje problema izbeglica i mislim da je napravljena greška što to nije učinjeno. Jer, kako ćemo biti operativni ako nismo zakonski definisali kako treba da izgleda ta operativa. Pokušali smo da reformišemo komesarijat, ne samo iznutra već i da se zahvalimo na saradnji onima koji nisu dorasli zadatku, koji ne umeju ili neće da rade. Bili smo onemogućeni s raznih strana. Zbog zakona o radu, nama su praktično još uvek vezane ruke. Suspendovali smo sedam ljudi, od kojih su neki uhvaćeni i u nečasnim radnjama. Ali smo sa pet od njih u sudskim sporovima, i to su blokirana radna mesta."

"VREME": Iz Vlade Srbije su stigle pritužbe na vaš rad. Šta ste uradili za 18 meseci mandata?

SANDA RAŠKOVIĆ-IVIĆ: Juna prošle godine, zahvaljujući našem zalaganju, u BiH je ukinut dvogodišnji rok obaveznog boravka u stanu pre nego što se dobije pravo otkupa. To je bilo izuzetno važno onima koji su se vraćali u Bosnu a i za one koji su time rešavali pitanja prodaje svoje imovine, što je umnogome olakšalo njihovu lokalnu integraciju u našoj zemlji.

Komesarijat je učinio dosta i kada je imovina vojnih lica u pitanju koja je bila pod embargom. Postigli smo i to da se ljudima koji žive u kolektivnim centrima po hitnom postupku omogući dolaženje u posed imovine. Ta odluka je upravo donesena i verujem da će se početi realizovati već u oktobru. S Bosnom smo, mogu reći sami, napravili i bilateralan sporazum o organizovanom povratku. Time će se izbeglicama omogućiti povratak u kantone gde Srbi imaju većinu. Programi za rekonstrukciju, kredite i zapošljavanje u Bosni ne važe za povratnike, već samo za interno raseljena lica, pa smo sa ASD-om, nemačkom nevladinom organizacijom koja deluje u srednjebosanskom kantonu, napravili ugovor o rekonstrukciji, i to pre nego što je sporazum stupio na snagu.

Komesarijat je u Hrvatskoj uspeo da stavi na sto priču o stanarskim pravima. Dogovoreno je da se počne sa rešavanjem problema stanarskih prava, i to pre svega povratnika na teritoriju Krajine gde stanovi nisu privatizovani, nego su takozvano državno vlasništvo. Dali smo spisak od 65 porodica. To je presedan u dosadašnjoj praksi, prvi korak u rešavanju tog velikog problema. Pomogli smo i osnivanje komiteta za pomoć licima ugroženim ratom. Imamo izuzetno dobru saradnju i s ambasadom Hrvatske u Beogradu i moram da kažem da niko od onih za koje smo urgirali nije odbijen. To je izuzetno važno i čini puno na postizanju međusobnog poverenja s izbeglicama.

Što se trilateralnih sastanaka tiče, mi smo s UNHCR-om i Paktom za stabilnost raspravljali o pitanju penzija i taj je dogovor praktično gotov. U to će biti uključeno i zdravstveno osiguranje, što je jako značajno za naše penzionere. Radimo na popisu ratom porušenih kuća, na problemu nestalih s teritorije Krajine, a isto tako i na revidiranju spiskova optuženih za ratne zločine u Hrvatskoj.

Što se Kosova i Metohije tiče, organizovali smo registraciju, zatim i doregistraciju raseljenih, bili smo tehnički organizatori izbora van Kosova za parlamentarne izbore, verovatno nam isto predstoji i za opštinske izbore, za šta se moramo pripremiti bez obzira na to kakva će biti politička odluka. Predstoji nam jako važan projekt "Idi i vidi", kakav već duže vreme postoji za Hrvatsku, kojim ćemo ljudima omogućiti da posete svoje kuće na Kosovu.

Pokrenuli ste čitav niz projekata lokalne integracije, ali su oni nedavno obustavljeni s obrazloženjem da su u suprotnosti sa strategijom vlade. O čemu se radi?

Prošle godine u oktobru napravili smo sa danskim Savetom za izbeglice konferenciju o lokalnoj integraciji, a 11 novembra ove godine imaćemo njen nastavak da bismo utvrdili šta je do sada urađeno. Spominjem to jer želim da ukažem na to da smo izbegličke probleme počeli rešavati kvalitetnije kad smo se založili za lokalnu integraciju. Motiv je, naravno, bila odluka 64 odsto izbeglica da ostanu ovde. U početku smo svugde nailazili na opstrukciju, i od međunarodne integracije a i na domaćem terenu. Bez obzira na sve to, uspeli smo da uspostavimo odličnu saradnju s opštinama i organizujemo čitav niz projekata koje smo pokrenuli odmah posle pomenute konferencije, računajući na podršku i donatorskih i domaćih sredstava. Dakle, pre nego što je uopšte i počela priča o Nacionalnoj strategiji, mi smo imali projekt lokalne integracije.

Napravli smo projekt otkupa seoskih imanja s opštinama, koja koštaju između pet i deset hiljada eura. To je prekrasna stvar. Pripremili smo za otkup 210 seoskih imanja, kuća s okućnicom, sve dok taj projekt nije stopiran. Nadam se i borim se da je to samo privremeno. U saradnji s Direkcijom za obnovu i izgradnju otkupili smo 58 stanova, a direkcija nam čuva još izvestan broj stanova u Boru, Rumi i Vršcu koje možemo da pokrijemo budžetskim sredstvima koje smo dobili. Uspeli smo da se izborimo i za dodatna sredstva za lokalnu integraciju iz budžeta, za šta su se u skupštini izborili DC, SDU, ND i DSS. Ima još projekata koji su obustavljeni.

Hiljadu paketa građevinskog materijala obustavio je ministar za urbanizam i građevinarstvo Dragoslav Šumarac, s objašnjenjem da je potrebno najpre obaviti legalizaciju. Zbog toga mi je jako žao jer će zbog toga mnogi ljudi ostati bez krova i ove zime. Svi projekti komesarijata su zaustavljeni, osim transformacije kolektivnih centara u gerontološke centre. Nadam se da se radi o jednom nesporazumu, da je posredi želja da se nađu rešenja koja će upodobiti projekte s Nacionalnom strategijom. Iako, verujte mi, ne vidim u čemu je razlika i ne mogu da prihvatim argument koji je dat, da ne možemo da tražimo od donatora brašno, šećer i ulje a da iz budžeta kupujemo stanove i imanja. Namirnica imamo obezbeđenih do polovine sledeće godine. Ali, i pored toga, ne mislim da treba raditi na takvim projektima koji su za preživljavanje, već na projektima koji će omogućiti stvarni život.

Kako je onda moguće da vaše projekte radna grupa ne podržava kad pretežno radi na istom, stambenom problemu izbeglica?

Mi smo te projekte započeli prošle godine. Iz komesarijata je potekla ideja da se napravi pilot projekt o lokalnoj integraciji. Ako u nacionalnoj strategiji piše – nabavka seoskih imanja, budžet nula, da li smo mi onda, pobogu, morali da sedimo skrštenih ruku i čekamo Nacionalnu strategiju, čije se usvajanje odlagalo do u beskonačnost, da bi se to dogodilo tek krajem maja ove godine. Za to vreme mi smo radili na projektima za lokalnu integraciju, i svi projekti su u strategiji i pobrojani. Mislim da bi bio greh da zbog neusaglašenih detalja propadnu budžetska sredstva od 300.000.000 dinara, koliko smo dobili za to, da propadne projekt od 1000 paketa građevinskog materijala, gde svaki paket vredi 2500 eura. Ne želim da patim od manije proganjanja, da etiketiram druge i tvrdim da se to radi namerno. Verujem da je u toku pronalaženje rešenja i da će se brzo omogućiti da ti projekti zažive. Za proteklih godinu i po dana više puta sam tražila prijem kod premijera Đinđića. Poslednji put i pismeno, u avgustu mesecu. Ne znam zašto je to tako. Nisam krila ništa, za sve te projekte se znalo i oni su bili javni. Uradili smo sve što je bilo potrebno i na kraju se projekti nisu usvojili jer nisu u skladu sa Strategijom. Ta strategija nije Ustav. Mi treba da se upodobimo potrebama ljudi.

Ne mislite da je bilo bolje da se usaglasite s programom iza kojeg stoji realna politička moć?

Ako možda mislite na moj lični opstanak, nisam došla na ovo mesto zbog političkih ambicija. Ovaj posao doživljavam i kao ličnu vokaciju, obavljam ga s ljubavlju, časno i pošteno. Ne želim političke poene. Ja sam jedna od retkih za koju su vršeni izbori na DOS-u. Nisam postavljena, izabrana sam tajnim glasanjem. Moj protivkandidat bio je današnji savetnik gospođe Matković, kandidat DS-a Vlada Đukić. Možda je to razlog što nikad nisam prihvaćena. Nadala sam se da to neće biti smetnja. Imala sam ovde jako veliku samostalnost, ali sam držana uvek po strani, nisam nikad pozvana u Vladu da referišem o pitanju izbeglica, a verujem da je to važno. Bilo je jako mnogo aktivnosti koje je komesarijat preduzimao, a koje su prolazile mimo vlade. Ja se stoga ne osećam kao njen član. Znam da nisam ministar i da ne treba tamo da sedim, ali da povremeno nekome nešto treba da kažem – smatram da je neophodno. Umesto toga, optužena sam da vodim samostalne pregovore s bivšim jugoslovenskim republikama. Ta je optužba rezultat neobaveštenosti i neznanja. Sa svih sastanaka koje smo imali uredno smo poslali izveštaje Čoviću, Koraću, Svilanoviću. Štreber sam po prirodi, to je uvek bilo prvo šta sam radila posle putovanja. Meni u vladi niko nije dao smernice, a i ko bi mi ih dao, nisam bila u prilici da o tome razgovaram. Rukovodila sam se svojim instinktom, ali sam i tesno sarađivala s gospodinom Svilanovićem. Shvatila sam da je komesarijat na neki način deo tima u pregovorima s bivšim republikama. Mi imamo sjajnih ljudi koji su pokazali da mogu sjajno da rade. Svojim zalaganjem za trajna rešenja radimo kao da sebe hoćemo da ukinemo što pre. Mislim da stoga treba što pre omogućiti projekte koje smo započeli i kojima možemo zbrinuti nekoliko hiljada ljudi.

Nekoliko hiljada ljudi od 700.000 koliko je izbeglica, ne rešava mnogo problema.

Tačno, ali ako hoćete da pomerite planinu, počnete prvo s odnošenjem malog kamenja. Samo čovek koji ne zna da velike stvari počinju malima, može da kaže da ovo nije važno.

Možete li da objasnite prirodu ekstrahonorara koje su zaposleni u komesarijatu dobili za posao za koji su i inače zaduženi?

Dobili su ekstrahonorar jer je to i bio ekstraposao. Taj posao se nije radio u radno vreme, već uporedo s redovnim poslom. Taj novac nije odvojio niti jedan organ ove države, već nam ga je dao OEBS. To je težak posao. Ako hoće da plate, ja to prihvatam.

Ali honorar od 250.000 dinara, u jednoj, i još toliko u rati koja sledi? Jeste li vi uzeli ekstrahonorar?

Jesam, uzela sam honorar. Nemam nikav komentar o tome. Mi bismo sav posao uradili i da ga niko nije platio, ali niko od nas nema takva primanja da novac može da odbije. Plaćeni su ljudi za rad na terenu. Ta priča s našim honorarom je potpuno nečasna. Oduvek su se davali takvi honorari i to ne samo nama, i to nije nikome do sada smetalo. To nije novac koji je uzet ispod stola, već javno. To je vrlo nizak udarac.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---