Kurdi – žrtve geografije >

U potrazi za domovinom

duška anastasijević

"Narod bez prijatelja, osim planina", samosažaljivo sebe vole da opisuju Kurdi, koji u broju od 20 do 25 miliona već skoro ceo vek žive na kompaktnoj teritoriji koja se prostire na četiri države.

Kurdistan, kako se zove planinsko-visoravna oblast jugozapadne Azije naseljena Kurdima, prostire se na blizu 200.000 kvadratnih kilometara, obuhvata istočne delove Turske, severoistočnog Iraka, severozapadnog Irana i manji deo severoistočne Sirije

"Gle, od Arabije do Gruzije sve su kurdske zemlje, ali kad se persijski okean i turska mora uzburkaju, krvlju se natapa samo zemlja Kurda", opisao je kurdski pesnik Ahmed Hani istoriju svog naroda. Činjenica je da su Kurdi, najbrojniji narod na svetu bez matične države, prečesto u XX veku plaćali previsoku cenu za svaki pokušaj prekrajanja mapa.

I danas, u jeku američkih priprema za rat protiv Iraka, sve oči su uperene prema Kurdima jer SAD od njih očekuju da odigraju ključnu ulogu u svrgavanju režima Sadama Huseina. Američka administracija i irački Kurdi bi bili uistinu prirodni saveznici u ovom poduhvatu kada bi na Bliskom istoku važila maksima "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj". Međutim, ako je nekome jasno da ovo pravilo ne važi na tom prostoru, onda su to Kurdi, koje je istorija bezmalo čitavog prošlog veka naučila da s oprezom stupaju u savezništva i da ne veruju previše Zapadu.

BEZ PRIJATELJA: Poslednji put su se opekli zbog savezništva sa SAD pre samo deset godina, kada ih je tokom rata u Zalivu ohrabrio na ustanak Džordž Buš, otac aktuelnog predsednika SAD.

"Narod bez prijatelja, osim planina", samosažaljivo sebe vole da opisuju Kurdi, koji u broju od 20 do 25 miliona već skoro ceo vek žive na kompaktnoj teritoriji koja se prostire na četiri države.

Kurdistan, kako se zove planinsko-visoravna oblast jugozapadne Azije naseljena Kurdima, prostire se na blizu 200.000 kvadratnih kilometara, obuhvata istočne delove Turske, severoistočnog Iraka, severozapadnog Irana i manji deo severoistočne Sirije.

Kurdi najverovatnije potiču od jednog persijskog naroda, a tragovi njihovog postojanja stari su više od 4000 godina. Sve do XX veka bili su nomadska i ratnička plemena, a Arapi su ih pokorili u VII veku. Zatim su oblast koju naseljavaju osvajali seldžučki Turci (XI vek), pa Mongoli (od XIII-XV veka), nakon čega su mahom bili u sastavu Otomanskog carstva. Državu su nakratko imali pod svojim najčuvenijim vođom u Srednjem veku, Saladinom, zakletim neprijateljem engleskog kralja Ričarda Lavljeg Srca u vreme krstaških pohoda. Saladin je osvojio Jerusalim i hrišćane držao podalje od tog mesta, a njegovo carstvo prostiralo se na mestu današnjeg Egipta i Sirije.

No, bilo je kratkog daha, jer su se nakon njegove smrti za vlast počeli otimati njegovi sinovi, nećaci i brat. Ubrzo je teritorija koju su naseljavali Kurdi pala u ruke drugih osvajača i prilika da ostvare san o sopstvenoj državi ukazala im se tek nakon Prvog svetskog rata, kada je američki predsednik Vudrou Vilson podržao njihove zahteve za samoopredeljenje i u Sporazumu iz Sevra 1920. (kojim je raspadajuće Otomansko carstvo bilo izdeljeno i kojim su nastale države Irak, Sirija i Kuvajt) predvideo stvaranje nezavisnog Kurdistana na uštrb raspadajuće Otomanske imperije. No, prvi turski lider nakon Prvog svetskog rata Kemal Ataturk uspeo je da izigra obećanje i Kurdi su se zatekli podeljeni u četiri države. To je bio poslednji put da su se Kurdi našli na korak od sopstvene države.

NEPOSTOJEĆA ZEMLJA: Planinsko-visoravna oblast Kurdistana podeljena je između četiri države

BOGATI I NESLOŽNI: Kurdistan obuhvata oblast sa raznim prirodnim bogatstvima, kao što su nafta, hrom, bakar, gvožđe i ugalj. Najbogatija naftna oblast je u okolini Kirkurka, grada u iračkom Kurdistanu koji je u poslednjoj deceniji više puta padao u ruke Sadama Huseina i Kurda. Irački Kurdi ga smatraju svojom prestonicom, ali se danas nalazi pod kontrolom režima Sadama Huseina.

Od ostalih područja naseljenih Kurdima, nafta se u izobilju nalazi i u Hanakiniju u Iraku, Batmanu i Silvanu u Turskoj i Rumeglanu u Siriji. Ova činjenica svakako nije pomogla težnjama Kurda za samoopredeljenjem u prošlosti, jer bi u tom slučaju Bagdad, Damask i Ankara izgubili preimućstvo nad važnim resursima. Etnolozi koji su proučavali običaje Kurda kažu da su, budući nomadski narod, Kurdi prevashodno odani sopstvenoj porodici, a tek potom plemenu ili klanu. Šira savezništva mahom zavise od teritorije na kojoj se kreću i otuda toliko nejedinstvo među njima, uprkos tome što imaju zajednički cilj – osamostaljenje od vlada država u kojima žive.

Iako muslimani, religija praktično nema ulogu katalizatora i činioca jačanja kurdskog identiteta. Oni se pre svega osećaju Kurdima, a islamski identitet nije naročito razvijen. Uostalom, PKK u Turskoj, budući zasnovan na marksističko-lenjinističkoj ideologiji, oduvek je bio sekularni pokret. Takođe, zajednička religija nije im pomogla u boljem suživotu sa njihovim nekurdskim sunarodnicima. Postoji teorija da je "desakralizacija" Kurda nastala na ruševinama carstva koje je za sobom ostavio njihov slavni osvajač Saladin. Kurdi će se često požaliti da je Saladin delovao u ime islama, a ne u ime Kurda, da je stvarao islamsku, a ne kurdsku državu. Istina je, međutim, da je pre gotovo osam vekova Saladin carstvo ostavio Kurdima, ali da ga oni nisu sačuvali.


 

Dva dijalekta

Između 20 i 25 miliona Kurda živi u planinsko-visoravnoj oblasti koja obuhvata delove Turske, Iraka, Irana i Sirije. U Siriji ih je najmanje, a najviše ih živi u Turskoj. U nekoliko navrata u proteklom veku pokušali su da obrazuju nezavisnu državu, ali je svaki pokušaj ugušen krvlju.

Iako nisu nikakva izmišljena zajednica, identitet Kurda ne zasniva si ni na zajedničkom jeziku ni na religiji. Često govore međusobno nerazumljivim jezicima, od kojih najrasprostanjeniji vodi poreklo od severozapadne varijante persijskog. Ovaj jezik ima dva glavna dijalekta – kurmandž i soranski (ili kurdski), a svaki ima brojne lokalne varijante. Postoji i više verzija ovih dijalekata, kao što su kirmanšahski, guranski, i dijalekti zaza i lek. Pretežno su muslimani suniti.

Turska

U Turskoj živi između 10 i 15 miliona Kurda, što čini 23 odsto ukupnog stanovništva Turske.

1920: Nakon Prvog svetskog rata, kada su se prekrajale teritorije raspadnutog Otomanskog carstva, Kurdima je obećana nezavisnost Sporazumom iz Sevra.

1923: Turski predsednik Kemal Ataturk odbacio je obećanje iz Sporazuma; Kurdi su se više puta dizali na ustanak tokom dvadesetih i tridesetih godina, ali su svi pokušaji da dobiju nezavisnost ugušeni u krvi, i kurdski pokret je zamro sve do pred kraj sedamdesetih. Turska ne priznaje Kurdima status manjine i oni nemaju ni kulturna ni jezička prava u zemlji.

1978: Abdulah Odžalan, sin siromašne seljačke porodice u kojoj je bilo sedmoro dece, osniva Radničku partiju Kurda (PKK) koja se zalaže za nezavisnost. Partija je pretežno marksističko-lenjinističke ideologije.

1979: Odžalan iz Turske beži u Siriju.

1984: Odžalanov PKK počinje oružane sukobe s turskim vlastima i regrutuje na hiljade Kurda. Turske vlasti se nemilosrdno obračuavaju s pobunjenicima, a organizacije za ljudska prava upozoravaju na brojne slučajeve mučenja Kurda u turskim zatvorima. PKK cveta jer se sve više mladih, suočenih s bedom, beznađem i turskom represijom, priključuje PKK-u. Istovremeno se pripadnici PKK-a surovo obračunavaju s političkim neistomišljenicima u svojim redovima, ubijajući one koje označe kao "saradnike s okupatorom". Turske vlasti danas troše oko osam milijardi dolara godišnje na borbu sa gerilcima koji obrazuju baze duž granice s Irakom. U tursko-kurdskim sukobima, kao i kurdko-kurdskim, život je izgubilo više od 30.000 ljudi. Odžalan postoje državni neprijatelj broj jedan.

1998: Odžalanu Sirija, iz koje bezmalo deset godina upravlja gerilskim pokretom na jugositoku Turske, otkazuje gostoprimstvo. Tada počinje njegova odiseja kroz razne države koja se završava u Keniji.

1999: Predstavnici turskih vlasti hapse ga početkom godine u Najrobiju i odvode u Tursku gde je osuđen na smrt. Širom evropskih prestonica fanatični kurdski gastarbajteri samospaljuju se u znak protesta. U neredima je zapaljeno više turskih ambasada.

2002: PKK (koji se nalazi na listi EU-a zabranjenih organizacija) formalno se raspustio, a Turska je, pod snažnim pritiskom EU-a na čije članstvo pretenduje, ukinula vanredno stanje u većini oblasti u kojima je gerilski pokret bio rasprostranjen. Takođe, oktobra ove godine turski parlament i zvanično je ukinuo smrtnu presudu lideru PKK-a Odžalanu.

Iran

Kurdi čine oko deset odsto stanovništva u Iranu.

1946: Kurdi, potpomognuti SSSR, na kratko obrazuju Republiku Mahabad. Godinu dana kasnije iranski šah silom ukida tek začetu državicu.

1979: Revolucija u Iranu omogućava Kurdima da obrazuju oslobođenu pograničnu oblast; iranske vlasti ubrzo preuzimaju kontrolu nad oblasti.

1991: Više od milion Kurda beži iz iračkog Kurdistana u Iran pred naletima Sadamove osvetničke ofanzive nakon rata u Zalivu. Sledeće godine u Irak se vraća više stotina hiljada Kurda.

2002: Iranske vlasti ponovo duž granice pripremaju prihvatne centre za izbeglice, pripremajući se za eventualni rat SAD protiv Iraka.

Irak

Kurdi u Iraku čine oko 23 odsto stanovništva (oko četiri miliona), a žive mahom u okolini Mosula, Kirkuka i Sulejmanije.

Kurdi sa severa Iraka (u vreme britanskog protektorata) organizuju seriju ustanaka 1919, 1923. i 1932. godine – svi su okončani neuspehom i brojnim žrtvama.

1958-60: S nestankom iračke monarhije Kurdi se nadaju da će im nove iračke vlasti, na čijem je čelu partija BAAS dati veća prava i autonomiju. No, njihove su nade izneverene i rat se nastavlja između novih vlasti i kurdskog pokreta predvođenog Mustafom Barzanijem.

1970: Irak napokon obećava Kurdima pravo na određeni stepen autonomije iračkog Kurdistana, sa prestonicom u gradu Erbil. Vlasti u Bagdadu im nude pravo na upotrebu maternjeg jezika, ali Kurdi odbijaju predlog, zahtevajući da dobiju vlast nad Kirkukom u čijoj se okolini nalazi bogato naftno nalazište. Kurdi se ponovo sukobljavaju sa vlastima u Bagdadu, pod vođstvom Barzanija.

1974: Izbijaju novi sukobi; iračke vlasti proteruju preko 130.000 Kurda u Iran.

1975: Sadam Husein i iranski šah (na nagovr SAD) u jeku iransko-iračkog rata iznenada sklapaju mirovni sporazum i Teheran ostavlja na cedilu iračke Kurde koje je do tada iz interesa podržavao. Iste godine Džalal Talabani jedan od lidera Barzanijeve Kurdske demokratske partije (KDP), otcepljuje se od KDP-a i osniva sopstvenu partiju – Patriotsku uniju Kurdistana (PUK). Od tada pa do danas dve frakcije iračkih Kurda zavađene su na krv i nož.

1979: U Vašingtonu, i izgnanstvu umire legendarni vođa Kurda Mustafa Barzani. Navodno je ležeći na samrtničkoj postelji još jednom zažalio što je verovao Amerikancima.

1988: U predvečerje iračko-iranskog rata Sadam Husein naređuje odmazdu nad neposlušnim Kurdima. Napadom otrovnim gasom, kojim je predvodio Sadamov rođak Ali Hasan Madžid, život je izgubilo blizu 8000 ljudi. Sadamov rođak dobija nadimak "hemijski Ali".

1990: Prvi put nakon 15 godina američki zvaničnici obnavljaju kontakte sa iračkim Kurdima.

1991: Nakon poraza Iraka u ratu protiv Kuvajta, šiiti muslimani sa juga Iraka, ohrabreni američkom pomoći, pokreću ofanzivu protiv Sadamovog režima. Na ustanak se dižu i Kurdi sa severa. U roku od samo nekoliko nedelja, 15 od 18 iračkih oblasti je van Sadamove kontrole. Međutim, kada je uvideo da pobunjenici nemaju ozbiljnu podršku SAD, uzvraća snažnom kontraofanzivom u kojoj je život izgubilo na hiljade ljudi. Suočeni s izbegličkom dramom, nad iračkim Kurdistanom SAD obrazuju zonu zabrane letenja. Kurdi ovde i danas žive slobodni od režima Sadama Huseina, ali podeljeni između sebe na dve frakcije – KDP na čijem je čelu Barzanijev sin Masud i PUK koji predvodi Talabani. Između njih je dve godine trajao i oružani sukob koji je obustavljen 1994. Obojica su u više navrata u međuvremenu pregovarali sa Sadamom Huseinom o ozvaničenju autonomije, čime su izazvali gnev i prezir vođe Kurda u Turskoj, Odžalana.

1998: Dvojica kurdskih rivala sklapaju sporazum o podeli vlasti s ciljem – "demokratski Kurdistan u demokratskom Iraku" – ali ih svađe oko podele vlasti i kontrole tokova novca ponovo teraju u sukobe.

oktobar 2002: Barzani i Talabani, pod pritiskom SAD, konačno sklapaju dogovor o ponovnom uspostavljanju Skupštine Kurdistana koja zbog njihovih svađa nije zasedala više od četiri godine. Turska je uznemirena ovim razvojem, strahujući od nastanka nezavisne države Kurdistan. Obojica kurdskih vođa s iračke strane granice, da bi umirili Ankaru, zarekli su se da će njihova vlast raditi na uspostavljanju autonomije u okviru Iraka i da će poštovati teritorijalni integritet iračke države.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST