Preduzeće

slobodan georgijev

Kažu da je Vermer veliki slikar. Uostalom, ne postoji nijedna istorija umetnosti koja ga ne pominje. Međutim, za njegovog života – druga polovina sedamnaestog veka – Holandija se izvlačila iz dugotrajnih ratova i uspostavljen je društveni sistem zasnovan na tržišnim principima. Za razliku od svog sunarodnika Rembranta, koji je imao elitnu slikarsku školu pa je mogao sebi da priušti lagodan život (do jednog trenutka), Vermer se, kažu knjige, odlučio da svoju ušteđevinu uloži u ugostiteljski posao. Otvorio je kafanu koja mu je donosila stalan prihod, a slikao je ono što je mislio da može da proda srednjoj klasi u Holandiji, čini se bez neke posebne svesti o tome da ima važno mesto u istoriji slikarstva. To je za njega, jednostavno, bio zanat koji može da donese neki prihod, ali je umetnik bio svestan da se od toga stalno ne može živeti. Ipak, pronašao je tu neku svetlost, magijom mešanja boja; njegove slike pravljene za kuhinje prosečnih nizozemskih porodica završile su u najvećim svetskim muzejima.

Rajko sa Bulbuldera nije nikada izučio nijedan zanat. U nenapisanoj hronici njegovog života stoji da je imao pretenzije da nauči da svira gitaru jer, kada su Bregović & Co. počeli da haraju po bivšoj Jugoslaviji, shvatio je, a to je toliko tipično, da je ribe najlakše smuvati ako petljaš na fenderu. Sticaj okolnosti i šareno društvo odveli su ga na drugu stranu, rano je shvatio da se od muzike neće "leba najesti" i da je bolje baviti se poslom koji bi bio unosniji. Svoje kasne tinejdžerske dane, ranih osamdesetih, trošio je gluvareći po kraju s drugarima koji su se predstavljali kao opasni momci. Novi ih je talas preskočio i dane su provodili gluvareći i pokušavajući da počnu neki biznis. Međutim, okolnosti nisu bile takve, tranzicija je postojala samo u smislu da ono što je bilo pod državnom upravom pređe, navodno, u radničke ruke, pa je Rajko, ne okončavši svoje studije prava, kao referent u nekom javnom preduzeću tonuo u susret svom srednjem dobu. Drugari su se poženili, neki su zbrisali napolje u potrazi za većom zaradom, ideali mladosti, kako to već biva, srodili su se sa sugestijama roditelja. Mada je pristao da radi od sedam do tri, da ispija kafe s koleginicama, da izdaje neke potvrde i ide na sastanke, nošen svojim uličnim šarmom i istinskom nezainteresovanošću prema poslu na koji je morao da pristane, Rajko je godinama uspevao da izbegne obaveze, a da mu to niko ne zameri. Jednom je pričao da na poslu nikada nije dočekao kraj radnog vremena jer je uvek postojao način da se ranije izađe i da se s pajtašima popije u lokalnoj kafani.

U jesen 1991. Rajko se oženio i stigao mu je poziv za mobilizaciju. On nije imao želju da izigrava junaka u ratu koji mu nije bio jasan, shvatio je da mora nešto da promeni u životu, pa se uputio u Mađarsku. To je bio prelomni trenutak, pokazaće kasniji događaji. Granicu je prešao na ilegalan način povezavši se s "prijateljima svog prijatelja" koji su se bavili ilegalnim prebacivanjem "ljudi iz ugroženih područja u zapadne zemlje". Stigavši u Budimpeštu brzo se uklopio u šemu s ljudima koji su njega prebacili preko međe i prvi posao je bio da prevozi Kineze iz Segedina u Budimpeštu. Novac je počeo da dolazi, a kineska kolonija se širila po periferiji mađarske prestonice. Rajko nikada nije rekao koliko je zaradio za osam godina, ali je činjenica da je došao u posed dva stana u Pešti. Zavoleo je paprikaš i vino, ali je uvek tražio mogućnost da se vrati nazad jer mu je ovde živela Ana s decom. Ona je znala da se njen ljubljeni bavi trgovinom, znala je da se bokserice i čarape koje je njen muž prodavao mogu naći i na beogradskim pijacama. Rajko nije sve rekao svojoj ženi jer je to bio način da je zaštiti, nije želeo da se dogodi ono što je zadesilo ženu njegovog pajtaša Slavketa, čija je žena pala na aerodromu u Sidneju sa dva kilograma heroina.

Poslednje dve godine Rajko je ponovo u Beogradu. Drugari prate sinove u vojsku, drže neke kioske, roštilje, imaju tezge na buvljaku. Rajko je odlučio da se skrasi kod kuće, doneo je pozamašan suvarak u kešu jer je prodao stanove u Budimpešti. Prvih godinu dana po povratku obilazio je kafiće i restorane po starom kraju, merkao je neki biznis. Par puta je neuspešno pokušavao da "uleti s kintom u neku šljaku", ali to nije išlo lako. Ekipa koja drži poslove u gradu se promenila, prijatelji više nisu bili uticajni. Posvetio se porodici, deca su već u školi, sina je odveo kod jednog starog bluzera da uči gitaru.

Sve vreme bio je opušten i čekao je trenutak. Suvarak je bio pozamašan, pa je mogao sebi da priušti duži period planiranja nekog posla. Shvatio je da mu je potreban neki lokal na dobrom mestu da bi počeo posao. Iznenadio se kolike su cene kada je počeo da se raspituje po gradu. Najbolja šema je bila da se upadne u neko propalo društveno preduzeće na dobroj lokaciji, da se plati poslovođi da sredi papire ne bi li se zakup plaćao Poslovnom prostoru. Od toga, na kraju, nije bilo ništa. Nastavio je da se raspituje i upornost se isplatila.

Pojavio se tip koji je prodavao razrađeni lokal na dobrom mestu i deo Rajkovog novca promenio je slamaricu. Rajko se, konačno, skrasio. Njegova kafana dobija obličje i birana ekipa se polako prikuplja. Skromno je, ali može od toga da se živi. Plan je da u početku rade i on i žena jer je to investicija za budućnost. Mora i deci nešto da se ostavi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST