---

Koštunići >

Konverzija zavičaja

Ono što je za nekoliko godina general Čeković napravio u Koštunićima je za stati pa gledati. Sad kad je general zglaznuo, razgovor o tome se izbegava, možda sve bude bolje kad se njegova "zadužbina" od državnih para privatizuje

Koliko do juče, generalni direktor JP Jugoimport – SDPR Jovan Ćeković je, koliko danas, zbog umešanosti firme u poslove s Irakom, smenjen. Koliko je znano, naravno, javno, Jovo se nije mnogo suprotstavljao, sem što je rekao da Jugoimport s tim nema veze, što će reći, ni on. Zvanično, i donekle posredno, s njim se složio i predsednik Upravnog odbora Jugoimporta Dušan Mihajlović rekavši da spočitavani poslovi s Irakom nisu "viđeni" na odboru kojim on predsedava. Bilo kako bilo, penzionisani general-potpukovnik je smenjen, ovo je odgovorna država, a da li će biti jopet penzionisan, sad kao službenik savezne firme, kao što se zna reći, ostaje da se vidi, jer mi smo, jel’te, odgovorna država.

JUTRA ZA SUTRA: Da li će Čeković biti odstranjen iz Jugoimporta nije beznačajno pitanje. Naime, pored toga što je jedan od retkih koji je funkcijom napravio kontinuitet s prethodnim režimom, Čeković je čovek koji je uveliko, što bi se reklo, personalizovao firmu – kad kažeš Čeković, zna se na šta misliš, kad kažeš Jugoimport, zna se ko je to. Tako je sve vezano za Jugoimport, ne bez razloga, i opet ne bez razloga, vezivano za generala Jovu. Naravno, i ponajpre, Projekat "Koštunići", gde, stručno rečeno, Jugoimport već više godina sprovodi program interne konverzije, što će reći, potencijale firme usmerava u alternativne programe proizvodnje i prometa civilnih proizvoda, posebno zdrave hrane. Tako se u Jovi rodnim Koštunićima, u zavisnim preduzećima, okupljenim u Jutra d.o.o., prerađuje voće, proizvodi rakija, čips "čix", izrađuju ekskluzivni modeli ženske i muške obuće, razvija turizam, i zida, zida, uređuje i oplemenjuje prostor. Kako saznajemo, u toku je privatizacija Jutra d.o.o. i kako saznajemo, sve će ići po zakonu. Ostaje da se vidi kako će u svemu tome zakon tretirati "zadužbinara" Jovu, odnosno da li će mu ostati šta u nasledstvo. Jer, kao što upućeni znaju da prokomentarišu nameravanu privatizaciju – ako se zna ko je većinski, zna li se i ko je manjinski vlasnik. Jerbo, ko što biva, papiri mogu svašta da pokažu.

MILICA I PANAJOTA: Ali, da vidimo kako je došlo do čuda u Koštunićima, i šta tu ima. Sve je počelo ’96. kada je podignuta fabrika za proizvodnju rakije. Sledeće godine je podignuta etno kuća od oko 800 kvadrata, "koja na najlepši način i od zaborava čuva stare srpske zanate i naše nasleđe", zatim su došli, sušara za voće i šumske plodove, hladnjača od 3000 kvadrata, fabrika za proizvodnju čipsa, Dom kulture "Anđelija Mišić""od 450 kvadrata, kafana "Ravna gora"od 250 kvadrata, pa se prešlo na hotelski kompleks za odmor i rekreaciju pod imenom Dom srpsko-grčkog prijateljstva "Milica i Panajota". Kako piše u koričenim raportima, da ne kažemo izveštajima, kompleks je počet na površini od 6600 kvadratnih metara i uveliko raste. U sklopu hotela, i to piše, a može i da se vidi, nalazi se nekoliko luksuznih apartmana, tu su još, pa podrazumevajuće, sobe, konferencijske sale, sve sama množina, restorani i barovi, u sklopu hotela je, kao jednina, i olimpijski bazen. Umalo da se ogrešimo, ne kažemo, zašto Milica i Panajota, zato što Jovo ima ćerku Milicu, a grčki partner Vlasis Kamburoglu, Panajotu.

A kako je došlo do ‘vake konverzije, to piše, i to s merom, u junskom broju Jugoimportove publikacije "Jureport". Pa šta kaže – "Do pre sedam godina, retkom putniku namerniku, s puno truda trebalo je objasniti šumadijsku pitominu. Preko Rajca i Suvobora, podno Ravne gore, u blizini Milanovca. I tu negde, ušuškano planinskim vencem, u žuboru potočića, među njivama i vodenicama, smešteno je selo, lepo i malo, čisto i nevino. Decenijama zaobiđeno od ljudi i događaja, živelo je svoj mali i skromni život. S nebom iznad i poljima ispred, čekalo je svoje vreme i plakalo za mnogim mladima što su ga, iako s uzdahom, ostavljali". I šta je onda bilo, onda ide kurziv, – "Jedan čovek je znao. I verovao. I pokazao i naučio druge da veruju". Ko, šta, kako? "Ono što nikada niko pre nije uradio, pošlo je za rukom generalu Čekoviću. Vrednim srpskim seljacima, za svaki kilogram šljiva, platio je odmah i u kešu. U otkupnu stanicu slivali su se potoci najsočnije srpske voćke. S osmehom zadovoljstva, seljaci su nudili svoj, višegodišnjim trudom zalivan plod". E, evo mu dođe ko komentar, nije čudo što je s promenama smenjen glavni urednik citirane publikacije Miroslav Lazanski, ni on ne bi mog’o ovako sve i da je bio na Šarcu. Ali, ‘ajmo dalje, šteta je ne umnožiti – "Idejni tvorac projekta u Koštunićima je general Jovan Čeković. Neobičnom snagom, vedrinom, optimizmom, ponekad autoritetom i strogošću, ali uvek s ljubavlju, uspeo je – nemoguće. Nošen snažnom vojničkom voljom, u usnuli kraj uneo je život. Koliko god rasla postrojenja, fabrike, koliko god se orile mašine, mnogo više od toga raste i cveta vera u lepše i bolje. To sutra koje je pre sedam godina obećao, postalo je stvarnost..." Nije kraj, tome nema kraja, konverzija je to.

KOŠTUNIĆI I BRAJIĆI: Ali, ‘ajde malo na lice mesta. Kako se dođe Dom "Anđelija Mišić", kako se zove i firma za ručno tkanje, turizam, ugostiteljstvo... tu i, levo, Dom Živojina Mišića, kome je, vidi se da je konsultovana vojno-istorijska literatura, Anđelija majka. Sve stati pa gledati. Sve drvo i kamen. Kamene staze, drvene korpe za otpatke. Pravo etno kuća, ona od 800 kvadrata, gore vila Suvoborka, svaka čast. Nigde nikog. Uđemo u etno kuću, nazovemo dan, kojim poslom, da vidimo, izvol’te. Jedna žena nas pope na sprat, da vidimo postavku, ženski modeli izašli odavde, pokazuje model koji je dobio Zlatnu košutu, uvodi nas u prostoriju gde nekoliko žena tka za razbojima. Pitamo vodiča kako se komentariše generalova smena, da li su to primili srcu, ne bi komentarisala, ona ima ko joj je na srcu. Siđemo u prizemlje, sednemo, vidimo izložene knjige, šta knjige, šta je to, "Koštunići i Brajići", to veliko, to opremljeno, dve knjige, prva i druga, isti naslov. Na prvoj vojvoda Mišić, Koštunica, generali Momčilo Perišić i Jovan Čeković, u uniformama. Šteta što nema i generala Ace Tomića, načelnika vojne bezbednosti, koji je tu, od Milanovca, ko zna zašto bi to bilo dobro. Otvorimo, izdavač Mesna kancelarija Koštunići, štampa Vojna štamparija, što ti je konverzija. Na početku predgovor, slika generala Jove, u civilu, leva ruka u levom džepu, legenda ispod fotografije, general-potpukovnik Jovan Čeković, generalani direktor SDPR – Jugoimporta. Predgovor potpisao Živorad Čeković, piše: dopisni član SANU. U svom slovu autor Mihajlo Kole Milovanović zahvaljuje g. Jovanu Čekoviću, zaslužnom građaninu Koštunića, što ga je angažovao da napiše knjigu o Koštunićima i Brajićima (susedno selo). Listamo, kad eto i biografije generala Jove, pa sa slikom. "Životni put Jovana Čekovića, od osnovca do generala, nije išao preko ratnih poprišta, odbrana, ofanziva, neprijateljskih obruča i nastupanja do pobede. Jovan Čeković je od početka svoje vojničke karijere bio predodređen da stiče teorijska i praktična znanja i iskustva i da ih na najbolji način primenjuje u praksi, u raznim oblastima svoga delovanja." Naravno, ima još, rođen 11. septembra 1946. u Koštunićima, završio Tehničku školu u Milanovcu, radio u kruševačkom "14. oktobru", nastavio na Vojno-tehničkoj akademiji u Zagrebu, kao oficir radio u raznim mestima, posle drugog stepena Vojno-tehničke akademije raspoređen u Generalštab, 1983. odlazi u diplomatiju, pomoćnik vojnog izaslanika u Kairu, za njegovog mandata s Egiptom sklopljeni izvozni poslovi od 400.000.000 dolara. Vraća se u zemlju, u Saveznu direkciju za promet proizvoda posebne namene, sadašnji Jugoimport, pomoćnik pa načelnik Odeljenja za zemlje u razvoju. Za generalnog direktora imenovan 15. septembra 1994, 1996. dobija čin general-majora, 2000. dobija čin general-potpukovnika, ne piše da li penzionerski, produžavaju mu mandat generalnog direktora. I na kraju, pa završno – "On spada među direktore koji su uspeli da povežu interes preduzeća s mogućnostima zavičaja. Generala Čekovića dočekuju u Koštunićima s osmehom, toplinom i zahvalnošću".

Pređosmo na drugu knjigu "Koštunići i Brajići", koju knjigu, monografiju, isti autor, isti izdavač, ista štamparija, konverzija je to. Kad, domaćica etno kuće, ili će biti neka šefica, upita šta to prepisujemo, ako ćemo lepo da pišemo može, ako ćemo o aferama, ništa, lepo, donosi "Ilustrovanu Politiku", pokazuje tekst na modnim stranama. Izađemo napolje, preko puta "Milica i Panajota", to veeeliko, još raste. Nekoliko radnika na krovu, kako ide, na kolac da ih nabiješ reč neće izustiti.

Poviše kafana "Ravna gora", drvo, sve etno, unutra, drvo, grede, na zidovima natege, suvo cveće, kotarice i sepeti, posuđe od pečene gline, sve svaka čast, a naročito sir ko kajmak. Konobar mlad, da zapodenemo priču, odavde je, i pored svega devojke ne ostaju, zabačeno, ima li gostiju, bude, pomenusmo generala Jovu, poče da rasprema sto.

Nekoliko kilometara dalje proizvodni pogoni Etno-arta, sve novo, ograda, na kapiji portir, predstavimo se, počekamo, nema nikog za informacije, nastavljamo, zatvara prozor. Popnemo se iznad, kad ispade jedan visok, radi tu, pitamo o generalu, kako se komentariše smena, šta će biti, ljudi ćute, odgovara, šta da kaše, valj’o je ovom narodu, više neće ništa da priča, kako se zarađuje, ko svuda u Srbiji, ima posla, radi se čips, rakija, dobar je bio čovek, što bio bio, pitamo, vidiš da su ga smenili, završava.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---