Strategija i taktika

stojan cerović

Ako je sprovođenje ekonomskih reformi plaćeno raspadom političkog sistema, to je kao da kažemo da je približavanje Evropi plaćeno udaljavanjem

Ove nedelje moji favoriti su DOS i Đinđićeva vlada. Oni se inače smenjuju sa DSS-om i Koštunicom gotovo svake nedelje, to jest kad god pokušam da odgovorim na pitanje ko trenutno najviše ugrožava ovu zemlju. Znam da na to pitanje mnogi daju uvek isti odgovor i priznajem da me ta doslednost ispunjava zavišću, ali bojim se da sam trajno isteran iz raja u kojem je sve tako jasno i zauvek rešeno.

Dakle, ove nedelje možda će DSS definitivno ostati bez mandata u Skupštini Srbije, ako tako odluči Ustavni sud Srbije. Pre toga, suprotno je odlučio Savezni ustavni sud, pa bi se dve strane mogle pozivati svaka na svoj sud, što bi značilo da možemo smatrati da zemlja zapravo nema najvišu sudsku vlast. A ni predsednika nismo izabrali. A skupština pati od velikog viška poslanika, pa kao da ni nje nema. Nema, najzad, ni rešenja spora s Crnom Gorom oko Povelje, tako da ta buduća unija već liči na mrtvorođenče.

Sad, dobro, još ne znam šta će reći Ustavni sud Srbije, koji bi uostalom morao biti nezavisan. Isto tako, nije Vlada kriva što izbori nisu uspeli niti što Đukanović hoće svoju državu. Međutim, prema svemu ovome premijer Đinđić je aktivno nezainteresovan, a za nevolju s mandatima je direktno odgovoran.

Uzmimo da je tačno da njegova vlada ima najbolje namere da modernizuje zemlju i uvede je u Evropu najkraćim putem. Uzmimo da su priče o korupciji jako preterane i da mnogo sposobnih i čestitih ljudi u toj vladi svakodnevno izgara na poslu. Neka bude tačno i to da su njihovi protivnici iz DSS-a em nesposobni, em zatucani, em neće u Evropu. A glupi narod to ne vidi, ili nije previše oduševljen reformama, ili ne ume da trči ka Evropi brzo kao Đinđić. U toj situaciji premijer zaključuje da njega zanimaju jedino reforme, a ako ga usporavaju Crna Gora, DSS, Skupština, Koštunica, sudovi ili narod, utoliko gore po sve njih. Neću da kažem da je Đinđić potencijalni tiranin i verujem da su totalno neumesne priče njegovih sve brojnijih protivnika da u njemu čuči Milošević. On je, recimo, samo suviše pragmatičan, suviše polaže na efikasnost ili misli da ako već treba da ga zaustave, onda neka to bude što kasnije.

Ne verujem da je Đinđić u stanju da pribegne krajnjim sredstvima, nasilju i teroru, niti je moguće Srbiju silom ili na prevaru odvesti u Evropu. Ali, njegovo taktičko opredeljenje postaje neproduktivno i opasno po njegove vlastite strateške ciljeve. Za Srbiju je u ovom trenutku jednako važno da usvoji demokratska pravila igre, kao i da se reformiše i prilagodi Evropi. Ako reforme nemaju dovoljnu podršku građana, nije rešenje u rušenju svih institucija, da bi na sceni ostala samo gola volja izvršne vlasti.

Nije teško biti demokrata kad ste u većini i poštovati pravila kad vam idu u prilog. Ako premijer odbija da prizna da uopšte postoji parlamentarna kriza, ako ga ne zanima da li će uopšte biti predsedničkih izbora, ako kaže da je pitanje načina izbora za buduću saveznu skupštinu (oko kojeg je zapela Povelja) tehničko i nevažno, onda on sam proizvodi krizu i na duži rok diskredituje sve te reforme na kojima onoliko radi.

Ako, naime, Vlada bez dovoljno podrške naroda, raznim pravnim smicalicama i manipulacijama opstaje na vlasti i to s veoma ambicioznim planom brzog uvođenja zemlje u svet kapitalizma, onda zemlja manje liči na Evropu a više na neke loše primere iz Južne Amerike. Nepopularni, nedovoljno demokratski kapitalizam je divalj, neregulisan, obično duboko nepravičan i socijalno brutalan, idealan za strane investitore-avanturiste i domaće revolucionare-ekstremiste.

Ako je sprovođenje ekonomskih reformi plaćeno raspadom političkog sistema, to je kao da kažemo da je približavanje Evropi plaćeno udaljavanjem. Trebalo bi da Srbija, ako teži Evropi, najpre pokaže da ume sama da se dovede u pristojan red, pa da se odrekne dela suvereniteta u korist Unije znajući čega se odriče i zašto, umesto što deluje kao neko ko pristaje na sve, ko bi da pregovara s nekim evropskim mangupima, podmiti ih ako može i uskoči kroz prozor, a posle ćemo da vidimo.

Ulazak u Evropu podrazumeva takođe preuzimanje mnogih novih odgovornosti, a ne znači da će Skupština, Vlada, sudovi i sve ostalo biti prodato nekome ko najviše ponudi, pa neka taj upravlja zemljom kako mu bude zgodno. Ne velim da Vlada to radi, ali rekao bih da Đinđić u ratu protiv Koštunice ne samo ruši državne ustanove nego proba da iskoristi nasleđeno međunarodno podozrenje i okrene ga protiv rivala, pri čemu celo društvo može da postane kolateralna žrtva. Ako ćemo snositi neke posledice zbog afere oko vojne saradnje s Irakom, onda to nije samo Koštuničin problem nego i moj, a pogotovu Đinđićev. Besmisleno je da neko nekog iz ove zemlje tužaka Amerikancima zbog bilo čega. To je prosto loša politika koju građani po pravilu kažnjavaju. Ako je zemlja uveliko zavisna od spoljnih faktora, to ne znači da svakog stranca treba stalno zvati da presuđuje u lokalnim sporovima.

Đukanovićeva pobeda u Crnoj Gori trebalo bi da rastereti Beograd. Ne treba reći da način izbora za zajedničku skupštinu nije važan jer se tu krije odgovor na pitanje ima li ili nema ikakve stvarne zajednice. Ali, Beograd sad može da se povuče i pregovore prepusti Solani. Ako i Evropa odustane i prihvati crnogorsku ponudu, Srbija bi trebalo da odbije taj državni privid. Pa makar svi morali da priznamo Batiću da je najpametniji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST