Festival elektronske muzike - Dis-patch >

Žudnja za novim

zoran penevski

Bez obzira na to da li je tačka od koje će se promeniti recepcija nove muzike u domaćoj kulturi incident koji će pratiti mali krug poklonika ili još jedna oktobarska svečanost, Dis-patch je kao festival elektronske muzike konačno na velika vrata uveo dah digitalne

Pitanje izbora učesnika inicijator i domaćin festivala Dis-patch (održan u Beogradu od 22. do 26. oktobra) Belgradeyard Sound System rešio je tako što je ponudio presek različitih ličnih koncepcija, možda preambiciozno smešten u pet dana, ali dovoljno intrigantan.

Na polju izraza pak, ako se posmatra onaj deo savremene elektronike koji muzičko iskustvo posmatra kao proces, moguće je zaboraviti ono što nije ni ponudilo dovoljno materijala da se to iskustvo uopšte i oformi (neprekidne detonacije austrijskog dua Rehberg & Bauer, improvizacije Šveđanina Andreasa Berthlinga, minimalizam Norvežanina Alexandera Rishauga), čak i u slučajevima kada se radi o veštim manipulatorima deformisanog zvuka s prosevcima muzike (Austrijanac Pita) ili dosezanju elektroakustične ambijentalne muzike koja nije isključivo domen onoga što se u muzici promenilo od sredine devedesetih godina prošlog veka (švedski trio Tape koji koristi gitaru, melodiku i trubu). Dakle, ako se zanemare infantilna fascinacija bukom i ravnodušnost koju izaziva smesa bruma, šištanja i pucketanja (softverski propusti poznati kao glitch), te očekivani i sjajni DJ nastupi (drugi opet ove godine Kanađanin Manitoba kao izuzetni kombinator laptopa i gramofona, te Englez Tony Morley – koji su podgrejali Barutanu), ostaje nam da istaknemo divne nastupe uživo.

Iz ritualne atmosfere u Atrijumu Etnografskog muzeja izdvojila se Japanka Tujiko Noriko. Njen dečji glas, uz neobične melodije praćene rastrzanim semplovima iz laptopa, zvučao je istovremeno patetično i oporo, ali radikalnije od smera kojim se svojevremeno uputila Björk. Drugi vredan nastup pripada Meksikancu Murcofu, koji je predstavio svoj debi album Martes: kombinovanje udaraca i isečaka (clicks'n'cuts) klasičnih kompozitora stvorilo je jedan očuđeni kinetički horizont iz kojeg su prosto iskrsavali muzički objekti; uz galopirajući ritam, koloritne sekvence izazvale su uznemirenost, trajno iščekivanje, baš kao što se neprimetno sporo odvijalo pretapanje lika i krajolika na videobimu iza Murcofa.

Temeljno opravdanje Dis-patcha i verovatno najznačajniji datum u predstavljanju elektronike kod nas bilo je veče u Domu omladine u kojem su se predstavili autori nemačke etikete Kitty Yo. Na samom početku, AGF je (Antye Greie-Fuchs) svojim neurotičnim, intimnim vinjetama iz urbanog haosa i tamne strane ženstvenosti, recitativima i pokretima na granici digitalnog performansa pokazala kako se jedna poetika vezuje s rečnikom www tehnologija. Svojim laptopom njoj se zatim pridružio Jotka, čime je sastav Laub počeo svoju potragu za savršenom cerebralnom pop pesmom; Laub je promišljena plovidba po digitalnom okeanu, to su pulsirajuće poeme, snažne i mehaničke, ujedno grube i suptilne. Najpoznatiji gost iz Berlina, Tarwater, osvojio je publiku mešanjem new wavea i nove elektronike, magičnim svetovima tople melodije i hladnog, skoro luridovskog vokala, egzotično i romantično isklizavanje u čarobnoi ples slika iz nemih filmova u pozadini. Videomikser Lilleavan ostao je na sceni i u ulozi drugog člana Rechenzentruma. Uz čitav spektar crnog i teškog zvuka, inteligentne plesne muzike i dekonstruktivnog tehna, radovi Marca Weisera su se u lejerima slagali s pratećim slikovnim teksturama i zajedno sugerisali dominantnost kibernetičke estetike – to je biodigitalna magma informacija koja nadilazi čoveka, to je apstraktna i slojevita reka oznaka i odnosa na koju smo priključeni. "Muzika Rechenzentruma je kao Golem – reč je o glinenom biću koje je kabalista oživeo kada mu je u usta stavio papir na kome je bilo napisano ime Boga", kaže Weiser za "Vreme".

Konačno, poslednjeg dana u Muzeju savremene umetnosti publiku je obradovao norveški dvojac Information. Uz smenu mirnih pasaža i onih sa zaraznim ritmom, čisto i precizno, uz dramatične momente, Information pokazuje kako je vreme klubova mrtvo (disko kugla ispod stola), a sve što pri jednoj muzičkoj operaciji ostaje da se vidi je na ekranu; ruke i mašine, titranje dioda.

Iz pomenutog se vidi da je Dis-patch dotakao i pitanje prostora (REX je, na primer, pretvoren u intimni amfiteatar), ali i pitanje publike. Od sto do trista posetilaca ovakvih festivala, po rečima samih izvođača, predstavlja prilično veliki odaziv. Osim zadovoljstva organizacijom i oblikom festivala, muzičari su posebno istakli da ih je auditorijum sjajno primio. "Reakcije koje osećamo, želja za nečim novim, otvorenost ka ovakvoj muzici liči na energiju koju je imao Berlin 1991. godine, a koja je danas iščilela", složili su se u razgovoru za "Vreme" i Jotka i Weiser, koji je izostao s prvobitno najavljenim nastupom u sredu jer je priveden na berlinskom aerodromu zbog sumnje da je terorista. Naime, pošto je promenio stan, njegov laptop je poprimio miris novog prostora, a carinici su posumnjali da je u pitanju hemikalija od koje se može napraviti bomba. Ipak, Weiserov ponovni nastup kojim je završen Dis-patch više je nego simbolične sadržine: silazeći u dubinu Zemlje, uz paklenu jeku, Marc je svoj laptop pretvorio u Pandorinu kutiju; ostala je samo nada da će ovakvim festivalom domaća kultura prestati da šepa i probati da se osavremeni.

Bez obzira na to da li je tačka od koje će se promeniti recepcija nove muzike u domaćoj kulturi incident koji će pratiti mali krug poklonika ili još jedna oktobarska svečanost, Dis-patch je kao festival elektronske muzike konačno na velika vrata uveo dah digitalne estetike i postavio brojna pitanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST