Saundtrek vojničkih dana >
Muzika u kasarnama
Apsolutni hitovi septembarske klase 2002. su 187, Esma i Magazin, kompilacije himni City i Croatia Recordsa sve sa Leontinom, Harijem Mata Harijem, Severinom i sličnima. Urbaniji segment vojnika našao je u pesmama Beogradskog sindikata i V.I.P.-a dovoljno podrške za učinjene im sitne nepravde nad nepravdama
Muzika ima specifičan značaj za život vojnika, ona je jedna od retkih veza sa spoljašnjim svetom (civilstvom), razbija klaustrofobiju kasarne i filtrira nagomilana osećanja prema voljenima, nostalgiju za kućom i večito navikavanje na nepromenjen režim u kasarni koji pojedini oficiri od milja nazivaju – pravilima službe.
Nije mi poznato kako je muzički život bio organizovan u doba JNA i pre, ali je nesumnjivo bio u funkciji osokoljavanja mladića na još veće žrtve za otadžbinu. Danas, sasvim sigurno, muzika i njeno prisustvo nisu više podložni nikakvoj cenzuri. Jedino što se diskretno moli (naređuje) jeste da se uši ne paraju. Otuda je realno pretpostaviti da je opus Direktora i dalje anarholiteratura. Muzika na engleskom (i drugim NATO jezicima) prisutna je dok god dežurni na razglasu potiče iz naselja sa više od 10.000 stanovnika. YU-nostalgija nema gde drugde nego da se sa vojskom seća kako je nekada bilo, dok turbofolk dive i divovi, barem u najsevernijim delovima Srbije, ne nalaze mnogo prostora u etru kasarne.
Srpska kasarna danas u razglasnoj sobi uglavnom ima sačuvane ostatke nekadašnjih čuda tehnike. Sa njih se emituju himna i raznorazni zvučni fragmenti. Ostatak muzičkog programa pokriven je šetnjom po radio-stanicama lokala. Plesni letnji hitići na minus Košavi, splet regea, BiH nirvane od Merlina do Harija Mata Harija nesebično od nedeljnih popodneva prave studije o samosažaljenju.
Korak unapred odigrao se na planu spavaoničkog vojničkog života gde je najnepoželjnija vojnička inicijativa – uradi sam ipak dovela do stanovite emancipacije. Vojnicima je dopušteno da u spavaonama drže muzičke uređaje (ne znam da li je i pre bilo tako). Zajedničkim samodoprinosom nabavlja se portabl uređaj marke "sonashi" (recimo...), koji ima CD, kasetofon i radio. E, tu je već svaki vojnik prepušten sopstvenoj grlatosti, fizičkoj snazi, sposobnosti da ujedini mase oko svog predloga, kao i opštepopularnosti svoje kolekcije nosača zvuka. Oni koji su iz doma poneli bisere opskurne gitarske alternative ostaju zatvoreni u kabini svog discmana.
Apsolutni hitovi septembarske klase 2002. su 187, Esma i Magazin, kompilacije himni City i Croatia Recordsa sve sa Leontinom, Harijem Mata Harijem, Severinom i sličnima. Urbaniji segment vojnika našao je u pesmama Beogradskog sindikata i V.I.P.-a dovoljno podrške za učinjene im sitne nepravde nad nepravdama. Nije toliko maliciozno zaključiti da gro perifernih zona Srbije i dalje ostaje veran Sinanu (caru!) Sakiću i sličnoj ibarskomagistralnoj aristokratiji, unutar koje Ceca i Dragana s pravom izgledaju kao prvoligašice Sanrema. Momenti otadžbine naše sačuvani su za dane brigada i sličnih prigodnih manifestacija.
Investiranjem u skromnu, ali modernu tehniku, formiranje kasarnog radija s malim, ali odabranim programom, s promišljenom funkcijom informisanja i zabavljanja sasvim sigurno bi doprinelo aklimatizaciji na vojnički život i unelo malo živosti u kasarnu. Do tada, nastavljamo da precrtavamo dane.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI | ODŠTAMPAJ TEKST | ||||
|
IZ ISTOG BROJA
-
Intervju - Raša Todosijević >
Nismo videli ni dinara
-
42. Međunarodni teatarski festival MESS, Sarajevo >
Neophodnost suočavanja
Ivan Medenica -
Srpsko-engleski i englesko-srpski frazeološki rečnici >
Dugo putovanje kroz jezik
Duška Anastasijević -
TV manijak >
Plavuše il' garavuše
Dragan Ilić -
Koncert >
Obojeni program
D. Konjikušić -
Knjige >
Petrovgradska prašina, Vojislav Despotov
Teofil Pančić -
Scena >