Nuspojave >

Pogled iz Rupe

teofil pančić

Fascinira taj rudimentarni "misaoni obrat" na kojem funkcioniše plemenska svest, uvek i svugde: ono što je loše za mog Arhineprijatelja, mora da je dobro za mene

Pitoreskno seoce "vinskog Srema" Sviloš – otkud znam da je pitoreskno? Pa, kakvo je to seoce koje nije pitoreskno?! – zatureno negde na severnim obroncima Fruške gore, do sada mi je bilo poznato samo po tome što do njega vozi najduža linija novosadskog prigradskog saobraćaja. Mesečna vozna karta za to čudo sigurno obesmišljava svaku ideju zapošljavanja Svilošana (je’l se tako kaže?) u podalekom Novom Sadu: dok platiš markicu, ode plata sa sve "toplim obrokom". Nego, nije to sad važno; zanimljivo je da je ova donedavno savršeno anonimna selendra naprasno doživela zamašnu medijsku slavu, i to ne zbog nečega čega tamo ima – čega bi, uostalom, bilo u Svilošu? Možda dobrog rizlinga ili traminca, ako su meštani okrenuti pravim vrednostima – nego zbog onoga čega tamo nikako nema: vaskolikih domaćih televizijskih programa! Selo se, naime, nalazi u nekakvoj "rupi", pa se u njegovom najvećem delu ne može videti ni jedan (obratite pažnju: NI JEDAN) od brojnih beogradskih i novosadskih televizijskih kanala, koji su inače odavno prodrli i do poslednje pešterske ili staroplaninske čuke. Priču je, ako se ne varam, "provalila" ekipa TV B92 (ili UrbaNS?), da bi potom usledilo još nekoliko televizijskih reportaža (Mreža etc.) i pozamašnih novinskih zapisa preko-cele-strane, sa sve nadahnutim, visprenim opisima rustične prirode i ništa manje rustičnih meštana (mnogi Novosađanin baš nekako onako zamišlja ostvarenje pokliča "pušku pa u Frušku!). Tako je anonimni Sviloš odjednom postao poznat kao novootkrivena Crna Rupa Srbije, i možda ne bi bilo loše – kad je već "tome tako" – da se to "nepodnošljivo" stanje raspinkovanosti, razbraćakarićoidnosti, onepalmljenosti itd. ovog mestašceta iskoristi u izvesne istraživačke svrhe... Velika je, naime, misterija kako (ne)izloženost zračenjima sa ovih i drugih frekvencija utiče na opšte psihofizičko zdravlje, ponašanje, krvnu sliku i ostalo.

No, nije nesrećna, prisilna odsutnost domaćih televizijskih zračenja sa sviloškog parčenceta Otadžbinskog neba ono što je izazvalo ovoliku medijsku pozornost: pažnju je pobudio nezgodan fakat da se u Svilošu odlično vide sva tri programa Hrvatske televizije (HTV), a bogme i nekoliko mađarskih TV-kanala. Očigledno da famozna "sviloška rupa" i sama ima rupu, tj. čistinu prema (severo)zapadu... Zahvaljujući ovoj anomaliji, siroti Svilošani godinama su danonoćno izloženi besomučnoj hrvatskoj propagandi – i mađarskim crtaćima, pošto za "propagandu" iz Pešte ima stanovitih jezičkih zapreka – u vidu latinoameričkih sapunica, filmova B, C i WC produkcije, dens-muzike za razmekšavanje mozga... Hm, pa nije li to sve ono isto što se vrti i po ovdašnjim paratelevizijskim kanalima? Jakako, ali oni Hrvati imaju nezgodnu osobinu da svoje programe emituju na hrvatskom; ovo ima za posledicu – kako govori seoska učiteljica, potvrđuju zabrinuti meštani i svedoče okretni reporteri – strahovito rasrbljivanje sviloškog jezičkog bića, naročito dečjeg, najnedužnijeg: klinci se navodno pozdravljaju sa "Bog, stari", ali bogme i vremešne domaćice prepričavaju epizode omiljenih sapunica sve krčmeći izraze poput "satnik", "ročnik" i "stožer", potpuno nesvesne kakvo svetogrđe čine...

Sve je to Dušmanska Rabota, nema sumnje, sve je to usmereno ka perfidnom Razvodnjavanju Nacionalnog Bića; ipak, nije (ni) to ono što mi je u ovoj veseloj pričici najizazovnije. Rekoh li, Sviloš i njegovu TV-muku trebalo bi, dok se ne sanira, (zlo)upotrebiti u istraživačke svrhe, te bi se tako moglo i iščivijati kako dugotrajna kontinuirana izloženost Dušmaninu – i istovremena odsečenost od Svojih – deluje na nacionalnu, te društveno-političku svest na pravdi Boga rasteleviženih seljana. E, tu su preliminarni (reporterski) rezultati ipak veoma utešni, čak krajnje povoljni, bar kada je politička sitovacija u pitanju. Ne može, pokazalo se, Našem Čoveku niko doakati: on je u stanju da korisno upotrebi, u namenski "iskrivljenom" ogledalu, i informaciju koja mu dolazi s Druge Strane, i na taj način domišljato nadoknadi svoju izolovanost-od-izvora-istine. Evo kako se to radi, pamtite, zapisujte i potom vežbajte po kućama: upitana za koga su Svilošani glasali na onim nepravedno propalim predsedničkim izborima, meštanka Ljubica Krejić spremno odgovara: "Pa, to je bar lako. U prvom krugu za Šešelja, jer njega u Zagrebu najviše po lošem pominju, a u drugom za Koštunicu, i na njega su u Dnevniku nešto ljuti" (Ekspres, 4. 11. 2002). Bogami, jednostavnije nije moglo. Nije li jednostavnost osnovna odlika svake mudrosti?

Uistinu mi nije namera da se "nadmoćno" zevzečim nad nevoljnom TV-apstinencijom nedužnih Svilošana: naprotiv, želim im najiskrenije da što pre u svojim domovima začuju ono karakteristično mrnjaukanje ćao, ovo je Siti... Uostalom, zašto da njima bude bolje nego nama?! Fascinira me, međutim, taj rudimentarni "misaoni obrat" po kojem funkcioniše Plemenska Svest, uvek i svugde: ono što je loše za mog Arhineprijatelja (kao jednom-zauvek-zadanu, suštinski vanistorijsku, gotovo "mitološku" kategoriju) mora da je dobro za mene; ako je taj Šešelj njima loš, meni će sigurno biti dobar! Ovaj prvorazredni mentalni kurcšlus, ovaj banalni metodološki cirkus, razume se, nema nikakve posebne i specifične veze s narečenim sremskim seocetom, posve slučajnom žrtvom jednog eksperimenta: radi se o mentalitetskoj odlici Podneblja, o stereotipu koji se, neupitan i nepotrošiv u svojoj Ušuškanoj Autističnosti, spokojno i rutinski samoreprodukuje do u lošu beskonačnost. To je, naime, najviši "misaoni" vrh do kojeg Pleme kao intelektualno-vrednosno-emotivna kategorija/zajednica – po samoj svojoj prirodi – može da dobaci: čak i kad su njegovi Vračevi formalno veoma "učeni", magijsko mišljenje ostaje ona dorislesingovska "tamnica u kojoj su izabrali da žive", komforni kavez iz kojega nikako ne žele da uteknu na čistinu: sloboda je strašna, ako je pogledaš iz tog ugla. Uzgred, može li neko da zamoli one hrtovce u Zagrebu da, samo za Svilošane, kažu i o Šešelju poneku lepu i nežnu reč?! Bio bi to plemenit dobrosusedski akt par exellence.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST