---

Ex-Yu bardovi u Srbiji - Šerbedžija, Rundek, Džinović >

Duša izvan mašine

Sam kraj pop muzičke koncertne godine obeležen je gusto nanizanim nastupima zvezda iz Hrvatske i/ili ex-Yu dijaspore u Beogradu, ali i po unutrašnjosti. Dakle, s primetnim širenjem iz prestonice. Najpre je već redovni posetilac iz Splita Magazin rasprodavanje Centra "Sava" nadogradio koncertima po Srbiji, dospevši južno sve do Kruševca grada. Darko Rundek je od razgrabljenih termina u Beogradu jedva stigao da makne drugde, no Rade Šerbedžija je sa svojom trupom posetio mnogo više srbijanskih mesta, prevazišavši metropolski elitizam.

Magazin na stranu (mada ni on nije imun na takozvane narodnjačke momente). Neizbežno je primetiti kako i Rundek i Šerbedžija i Haris Džinović na razne načine u svoj rad unose ono isto što bi sofisticirani podveli pod "ovdašnji splin", šire poznat kao "balkanska/slovenska duša". Nazivali to tako, ili ga čak delili na dert, sevdah, merak, ovi eksteritorijalni bardovi pogađaju "najtanje žice" većeg dela ljudi ovde nego, na primer, u Hrvatskoj.

KOSTARIKANSKI ŽGANCI: Kod Rundeka taj osećaj je stilizovan najefektnije u melanholičnim linijama limenih duvača, koje se kao zlatne žile provlače kroz tromo valjajuće ritmove i Haustora i Darkovih solo ostvarenja, dodajući im uvek oreol moći. Šerbedžija to, naravno, sprovodi najpre govorno/glumački, vešto baratajući patetikom, a Džinović gazi frontalno i kafanski, samo malo modernizujući isporuku u skladu s onim što novokomponovane elite vole da smatraju "klubovima" (kao puno finijim od "birtija"). Zašto, dakle, pop publiku u Srbiji koncertno najbolje zabave i razgale izvođači koji nisu odavde, nego iz najbližeg susedstva, a uglavnom žive još dalje, neretko u "pravom" inostranstvu/Evropi? Jesu li oni bolje očuvali "ovo malo duše" ili je bar upotrebljavaju spretnije nego naši svakodnevni zapomagači "koje narod voli"?

Istim završnim rezultatima, po svoj prilici, vode i razlozi koji s tom mitskom dušom nemaju mnogo zajedničkog. Rundek je i dalje masovno privlačan svom/novotalasnom naraštaju, ali i novim generacijama upravo zato jer je nastavio da se menja: kao što je Haustor napredovao u deceniji svog postojanja, tako je Darko u dekadi potom nadrastao i generacijska određenja i rock’n’roll i sada već izvikane osamdesete. Haustor je prvo zahvatio u folklore Trećeg sveta da bi još bolje asimilovao sopstveno muzičko zaleđe (od Južne Amerike do Zagorja, vidi i o Kostariki i žgancima), a Rundek se u novi milenijum otisnuo albumom Ruke prevazišavši uobičajeni model rada rok grupe. Les Guids je oblikovao prema novim proizvodima sopstvenog stvaralaštva, slično kao što predvodnici u džezu okupljaju postave u svakoj fazi svog rada. Zato u narednom pojavljivanju Darko Rundek može biti i kao Tom Vejts, uz puno svojih prekaljenih kvaliteta; već meša velike svetske jezike s međimurskim narečjem, i opet je odličan.

ISTARSKI VALOVI: Šerbedžija biva holivudski meganegativac (i to može slovenski, znamo) pa Šekspirov na daskama eda bi nam onda ovde ubedljivo kao i uvek lično servirao sopstveni estradni koktel. On je ovog puta bio više muzički nego dosad, uostalom kao i novi album Orihi, orihi (2002, Nika/Mascom) urađen s bendom Livija Morosina. Boraveći duže u Istri, gde sa suprugom Lenkom Udovički, rediteljkom, vodi novo pozorište, Rade se upoznao s Liviom (osamdesetih je bio član zanimljivog vodnjanskog/pulskog sastava Gustaph y njegovi dobri duhovi) i upustio u istarski melos, jedan od retkih zaista izvornih folklora na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Morosin je vodeći predstavnik ča-vala (nema veze s Čačkom, nego s čakavskim) i autor hita Gušti su gušti koji peva Alan Vitasović i koji je sredinom prošle decenije "naša" Zana tako glatko prisvojila.

Ovom Šerbedžijinom turnejom po Srbiji ča-val prvi put zapljuskuje ovdašnju publiku, i dobro ga je primila. Prethodno su uži krugovi bili izloženi istarskim uticajima preko žestokih rokera Let 3 i KUD Idijoti, odnosno pomoću kulta Francija Blaškovića (Arinka & Tingl tangl u vreme zaboravljenih Melodija Istre i Kvarnera, potom Gori uši Winnetou), a sada se Rade prilagodio i etno muzikološkom pristupu Darija Marušića i tutnjavi celog benda. Nimalo slučajno, jedan od brojnih gostiju/saradnika je sve uspešniji slovenački kantautor dugoprugaš Vlado Kreslin, koga se malo ko ovde seća kao pevača/vođe sastava Martin Krpan posle novog talasa, ali je svejedno izazvao tople rekcije sa svojih nekoliko akustičnih solo tačaka: "Ima neke Bosne u Slovencu", rekao bi sveprisutni Arsen.

Sposobnost da tako različite, neretko neobične uticaje podsticajno uklopi u sopstveni program – balansirajući uglazbljenog Krležu/Kerempuha govornim Miljkovićem i Disom, razneživši sve još jednom sa "Ines" – Šerbedžija ga je krunisao revijskim bluz-aranžmanom Štulićeve/Azrine pesme Teško vrijeme (za matore), zavijajući kao sivi kurjak koji napušta čopor. Štulić se može ponositi, a sve je delovalo puno prirodnije nego kad, na primer, Emir Kusturica nastupa s bendom No Smoking unca-unca.

Drugim rečima, ni Darko ni Rade ne "pucaju" na "ono naše" koje većina njihovih vajnih kolega u Srbiji smatra jemstvom komercijalnosti.

Takođe, oni su u miru s prethodnom i, uopšte, svakom Jugoslavijom, sve su "legli" na prava mesta, pa i sopstvenu (ne)zavisnost od aktuelnih domovina. Koliko god su u stanju da racionalno obrazlože svoje stavove o tim pitanjima, nikakvu nostalgiju i bolećivost neće ni slučajno pustiti kao isključivi ili najjači adut, naprotiv.

A za kafanski/virtuelni zavičaj, Haris bi bolje učinio da umesto odvežbavanja uvek primetne Zajdi, zajdi svoju dobru vokalnu kondiciju uposli, recimo, preuzimajući baklju Pijem da je zaboravim, jer je poginuo poslednji Veliki Jugosloven popa, poglavica Hašim Kučuk Hawk Eye.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---