---

Carl Bethke >

Selektivno i falsifikovano

"Juriš novih istina!"; "Vreme" br. 622

Tekst "Juriš novih istina" u "Vremenu" od 5. decembra prošle godine o pojavljivanju novih udžbenika za nastavu istorije u Srbiji vrlo iskrivljeno prenosi moje analize i stavove koje sam kao nastavnik Slobodnog univerziteta u Berlinu izneo na seminaru koji je tim povodom u novembru održan u Institutu za proučavanje udžbenika "Georg Ekert" u Braunšvajgu u Nemačkoj. Na seminaru sam izneo ekspertsku analizu o novom udžbeniku za četvrti razred gimnazije koja je u gore navedenom tekstu ne samo selektivno predstavljena nego i očigledno krivotvorena, što me je navelo da se obratim sa ovim protestnim pismom i izložim stručnoj i opštoj javnosti svoje stavove.

1. U antrfileu pomenutog članka pod naslovom "Revizija istorije" profesor doktor Dragoljub Živojinović ističe da je Institut za proučavanje udžbenika "Georg Ekert" došao do zaključka da je pomenuti udžbenik "apsolutno najbolje prikazao istoriju XX veka". Ovakav zaključak nije iznesen od strane Instituta niti je ikad rađeno uspoređivanje sa udžbenicima u upotrebi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji kako sugeriše Živojinović. Takvo uspoređivanje bi, po mojoj proceni, dovelo do sasvim drugačije ocene.

2. Profesor Živojinović citira moj stav da je zaposedanje Kosova od strane NATO-a okupacija, a ne akt UN-a i da se tako u udžbeniku mora karakterisati i objasniti. Naglašavam da je ovaj "citat" u potpunosti izmišljen. Takvu "izjavu" nisam na ovom seminaru izneo ni javno ni "privatno". Jedino što sam rekao u vezi s problematikom rata iz 1999. godine jeste to da ona u ovom udžbeniku odslikava srpsku verziju događaja zašta nisam smatrao da je potreban poseban komentar.

3. Saglasan sam sa autorima novog udžbenika da istorija Drugog svetskog rata, kao i vremena nakon 1945. i pre 1941. godine u udžbenicima iz komunističkog doba nije obrađena na zadovoljavajući način. Smatram da je istorija dvadesetog veka u prethodnim udžbenicima u Srbiji predstavljana jednostrano, u frazama, nekritički i mitologizirajuće uz mnogobrojne tehničke i pedagoške nedostatke. Opravdavam i javno sam izneo da podržavam nastojanje da se rat u Jugoslaviji od 1941. do 1945. prikaže i oceni svestrano i izdiferencirano. Takođe ne verujem da kritička javnost u Srbiji treba da se zadovolji načinom na koji je Miloševićev režim instrumentalizovao prikaz komunističke diktature u Jugoslaviji i tako hranio srpski nacionalizam. Ali, ovo ne znači da se slažem sa načinom na koji je u pomenutom udžbeniku predstavljen Drugi svetski rat niti je iko prisutan na konferenciji, u suprotnosti sa onim što iznosi profesor Živojinović, stekao taj utisak. Upravo je u obradi ovog perioda novi udžbenik izuzetno problematičan. Iz moje analize navodim samo tri važne stavke:

a) Srbi su pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata predstavljeni isključivo kao žrtve. Nasilje i zločini koji su Srbi činili prema drugim narodima (bosanskim Muslimanima na primer) uopšte se ne pominje. Ovakav pristup ne smatram "patriotskim", već nepoštenim.

b) U udžbeniku se gotovo ne pominje holokaust prema Jevrejima koji je i u komunističko vreme minimalno obrađivan.

c) Kao istoričar moram oštro da kritikujem stav po kome su AVNOJ-ske granice iscrtane baš "onako kako je to odgovaralo Hrvatima i Slovencima", iako je Baranja bila naseljena "pretežno Srbima". Ovakav stav u udžbeniku za gimnaziju nije samo fakt.

4) Kao dobru stranu udžbenika – u svom izlaganju – istakao sam vrlo kritički obojeno poglavlje o socijalističkoj Jugoslaviji, koje iznosi mnoge momente iz društvenog i privrednog života i pregršt slika i ilustracija. Pozdravio sam način na koji je srpski "kult" oko Aleksandra Rankovića opisan kao "lažna mitologija". Ipak, izneo sam i slabosti tog poglavlja, a to je jednostranost u prikazivanju događaja iz 1971. i 1981. godine (i nacionalistička terminologija u čitavom udžbeniku po kojoj se između ostalog Albanci nazivaju "Šiptarima", bosanski Muslimani predstavljaju kao islamizirani Srbi itd.). Takođe sam istakao da u udžbeniku Vojvodini nije posvećeno dovoljno pažnje.

Smatram kao vrlo važan zadatak pisanja istorije u demokratskim društvima podjednako distanciranje prema političkim ideologijama, bile one komunističke i nacionalističke. Poznato je da odgovarajuće suočavanje sa "obe" prošlosti nije jednostavno nigde u Istočnoj i Srednjoj Evropi i da se lako iz jednog ekstrema upada(lo) u drugi. Ipak mislim da je srpski primer izuzetno specifičan jer je više puta na delu dolazilo do saveza oba "tabora". Držim da je upravo savez radikalnih nacionalista i Miloševićevog komunističkog aparata velikim delom odgovoran za sadašnju katastrofalnu situaciju na Balkanu. Srpski demokrati ne bi trebalo da zanemare ovu činjenicu u svojim promišljanjima o prošlosti.

PS. Samo da istaknem da su zapadni eksperti uglavnom saglasni da je broj žrtava logora Jasenovac koji se iznosi i u ovom udžbeniku višestruko preteran. Vidi Holm Sundhaussen, Kroatische Kriegsverbrechen: Das Konzentrationslager Jasenovac. Konstruktion und Dekonstruktion eines Weltkriegsmythos "Hrvatski ratni zločini: Koncentracioni logor u Jasenovcu. Konstrukcija i dekonstrukcija jednog mita iz Drugog svetskog rata" u Gerd Ueberschär ur., Kriegsverbrechen im 20. Jh. "Ratni zločini 20. veka" (Festschrift für Manfred Messerschmidt zum 75. Geburtstag), Darmstadt, 2001.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---