Pun kufer marketinga >

Stoti majmun

nadežda milenković

I kod nas je vreme novac – samo nije naš novac

Počelo je, počelo. Pedantnim Nemcima je dojadilo što filmovi u bioskopima počinju sve kasnije. Da bi izbegli polusatno gledanje reklama, kasnili su na projekcije ali, pošto ni distributeri nisu mutavi, i filmovi su počeli da kasne još više (za svaki slučaj, da bi i najokasneliji gledalac ugrabio barem poslednjih nekoliko spotova). A kada su posetioci shvatili da će zbog toga propustiti noćni prevoz, prekipelo im je i zasuli su bioskopsko platno kokicama i konzervama. Revolt se preneo i u druge bioskope, pa su distributeri sad na velikim mukama kako da dobiju i jare i pare.

Tako vam je to na Zapadu gde je vreme novac. A kod nas? Pa i kod nas je vreme novac – samo nije naš novac. Televizije svoje vreme troše za pare, a naše za džabe. Njihova sekunda košta par stotina eura, a naša je bagatela. BK emituje višeminutnu reklamu same sebe u kojoj nam natenane objašnjava da ako hoćemo da saznamo vrednost jednog dana, sata, minuta, sekunde, delića sekunde... treba da pitamo razne zaposlene u toj TV kući. I nikome to nije čudno – neštedimice potrošiše naše vreme samo da bi nam ispričali koliko je njihovo dragoceno. A dok mi to pričaju, ja izgubih i vreme i novac i živce. Ako mene pitaju, više sam naučila o značaju svakog delića sekunde iz aktuelne reklame za Džoni Voker (Keep Walking), koja nam očiglednom nastavom pokazuje kako igrani film može da stane u trideset sekundi. Bez ijednog suvišnog kadra, bez suvišne reči, saznali smo i da mladić upravo prodaje svoju ideju nekim poslovnim ljudima, i da u tome verovatno uspeva, i da je u tu svrhu od gostiju sa okolnih stolova pozajmio kompjuter, sat, sako, i da trenutno radi kao konobar, i da ima divnu prijateljicu koja ga podržava, i da je jedino važno ići dalje i da niko nije pomenuo ni piće ni kupovinu. Dobro, reklamiranje alkohola je zabranjeno na razvijenim tržištima pa se, prirodno, očekuje dovitljivost, ali zar ne bi i ostali mogli malo da uče iz takvih primera? Da nauče da poštuju naše vreme i inteligenciju i da, kad nam već banu u kuću nepozvani, probaju da budu lepo vaspitani i zanimljivi? Nije ipak reklama naš kršteni kum, pa da moramo da je pustimo u čelo stola i da je ne prekidamo dok priča isti dosadni slavski vic koji moramo da slušamo svake godine jer kum nije dugme. Zar stvarno misle da nemamo daljinski ili pametnija posla? Šta treba – da, po ugledu na Nemce, gađam televizor kokicama? Možda bi i bilo relaksirajuće da ne moram posle da čistim. Ali, ko zna, možda je za početak važna sama ideja protesta? Možda se to onda pretvori u evolutivni skok? Kao što se desilo majmunima, i to ne onim koji su ispali majmuni što su evoluirali u ljude, nego ovim sada. Tokom naučnog eksperimenta brodovima su dovozili krompir i bacali ga u more oko ostrva na kojem žive majmuni. Majmuni, koji su i inače jeli krompir, ubrzo su shvatili da im se više sviđa ovaj iz mora, opran i čist, nego onaj koji su uzimali iz zemlje. A onda je jedan majmun ukapirao da može da pere i onaj svoj prašnjavi krompir. Drugi su videli od njega i počeli takođe da donose krompir do mora i da ga peru. Kada je i stoti majmun to ukapirao – desilo se čudo. Majmuni sa udaljenog susednog ostrva kojima niko nije bacao krompir u more najednom su počeli da peru svoj krompir! Eh, majmunska posla. Njima je za evoluciju dosta i sto majmuna, a nama to nije ni za kvorum.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST