---

Slobodan Anastasijević >

Zar je državna imovina zaista poklonjena

"Dedinjski zlatni majdan"; "Vreme" br. 632

Zahvaljujući pre svega javnim glasilima, TV B92 i nedeljniku "Vreme", a manje pozvanim državnim institucijama, pokrenuta je najzad sa mrtve tačke afera oko kupovine luksuznih stanova i vila koji su pripadali državi, a koje su bivši, a bogami i poneki sadašnji funkcioneri otkupili po smešno niskim cenama, ponekad ni za stoti, čak ni hiljaditi deo njihove prave vrednosti.

Zna se i koji su to stanovi i vile, površine od po 200, 300, pa i preko 400 kvadratnih metara, čija se ukupna vrednost meri devetocifrenim iznosom u evrima.

Dobro je što ta afera, tako ogromnih razmera, najzad izbija na videlo i što se konačno znaju imena onih koji su se na račun osiromašenog naroda tako enormno obogatili. Ali neće biti dobro ako se dogodi ono što je kod nas inače često – poneseno pa upušteno, ako se ostane samo na tome. Uznemirujuće zvuči nedavna izjava premijera Đinđića – da se ne treba više baviti prošlošću, kao – što je bilo, bilo je, treba se pozabaviti budućnošću. U redu je to za budućnost, ali zar treba oprostiti zloupotrebe svima onima koji su se obogatili na takav način?

Uznemirava i to što imamo i više nego dovoljno nadležnih ustanova, a i sasvim jasnih zakonskih propisa koji takve stvari sankcionišu. Imamo Savezno javno praavobranilaštvo, koje je pozvano, obavezno da štiti državne interese, svojevremeno je bila osnovana komisija za stambenu imovinu federacije, a njen je predsednik, ministar unutrašnjih poslova doskorašnje SRJ obećao energične mere za raščišćavanje te afere. I šta se dogodilo za protekle dve godine? Još malo pa ništa! Imamo i javno tužilaštvo, koje bi moralo odmah pošto se pojavila sumnja u krivično delo (ne mora to uvek da bude službena policijska prijava) da naloži pokretanje istrage. "Procesuirano" je svega nekoliko slučajeva, a do toga da se povrati državi nezakonito stečen novac ima da protekne još podosta vode mutnom Moravom. Te nadležne ustanove dobacuju jedna drugoj "nadležnost" kao vreo krompir.

Ako se već zna spisak kupaca tih stanova i vila, ako se zna pošto su oni to platili, a lako je proceniti i sadašnju tržišnu vrednost tih objekata, onda ne bi smelo biti ništa lakše od pokretanja postupka da se tako nezakonito stečena imovina vrati državi. Za to postoji više načina – svi po zakonu. Prvo, može se takav čovek obavezati da namiri razliku od kupovne do tržišne cene – a to bi bila pozamašna suma. Zatim, da plati porez na imovinu po njenoj stvarnoj vrednosti za sve proteklo vreme baškarenja u tih 200 i 300 kvadrata. A onda da odgovara pred sudom i za sticanje nesrazmerne imovinske dobiti, jer se u zakonu i to predviđa. Posle toga, ako on to sve i namiri, mogao bi – opet neki službeni organ – da ga priupita: odakle ti, brajko, tolike pare, nije valjda samo od direktorske ili ministarske plate? A ako nije u stanju da namiri sve te obaveze, stan može da mu se oduzme i proda a on od ostatka para može da kupi manji stan, recimo od 50 kvadrata negde na Julinom ili Petlovom brdu, na desetom ili petnaestom spratu. Tamo su, kažu, stanovi prilično jevtini.

Nije nikakvo mešanje ili pritisak na rad organa gonjenja i pravosuđa ako neki običan građanin (zašto, na primer, ne bih i ja!) priupitao načelnika, tužioca, sudiju: zašto neki predmet godinama sakuplja prašinu umesto da se stavi u postupak? Zašto neko, taj i taj po imenu i prezimenu, nije preduzeo sve potrebno da se iz švajcarske banke vrate oni milioni Milovana Bojića. Pa sad, pošto su protekli svi rokovi za dostavljanje dokumenata, Bojić može mirno da krcka svoje bogatstvo. Ko je dao pravo nadležnom činovniku, ili svejedno kome nadležnom, da zanemari pravo države na povraćaj opljačkane imovine? Zar ne bi i on morao da bude kažnjen, ili bar suspendovan zbog nesavesnog obavljanja dužnosti? Zar je bivši premijer Marjanović tako nedodirljiv i zar je kod njega sve baš do krajnje mere čisto kad je reč o onih 1.200.000 švajcarskih franaka za koje on, naivan kako ga je bog dao, nije imao pojma odakle mu?

Svojevremeno je bilo dosta priče i o luksuznoj vili bivšeg premijera Kontića, koja je, između ostalog, imala ništa manje nego sedam kupatila, opremljenih uvozom iz Italije. Koliko se sećam, zbog neisplaćenih računa zemunsko preduzeće Central pretrpelo je teške gubitke. Da li Kontić i dalje stanuje u toj vili, pa ima svakog dana po pola tuceta gostiju kojima je potrebno toliko kupatila, ili je možda nekome prodao? Ako je s tim bilo sve u redu, onda molim lepo, nikom ništa. A da li je baš bilo? Kad smo već kod toga – šta bi sa Bratislavom Morinom, bivšim komesarom za izbeglice i damom iz tzv. bundes lige? Govorilo se da i tamo sa fondovima namenjenim izbeglicama nisu baš čista posla, da je dobar deo otišao u nečije privatne džepove. Zar je trebalo da protekne toliko vremena da se ispita ispravnost poslovanja komesarijata?

Pa onda, pojavilo se među novopečenim vlasnicima stanova, posle dužeg vremena, i ime Zorana Jevđevića, nekadašnjeg "kraljevskog i dvorskog" izveštača RTS-a sa Slobinih putovanja, a kasnije proneveritelja i upropastitelja do tada solidne agencije Tanjug. Gde je on sada? Ko boravi u njegovom stanu? Ako on nije prisutan tu, nego negde van zemlje, postoji vrlo sposobna organizacija koja se zove Interpol.

Ima još! Poodavno je podnesena krivična prijava protiv dekana Elektrotehničkog fakulteta Vlade Teodosića, koji je unajmio neke siledžije da motkama i batinama mlate profesore i studente, a sad se traži da fakultet plati batinašima! Ako to već mora da se plati, zašto se ne naloži onome ko je zatražio "usluge" batinaša da ih plati iz svog džepa? I to je sasvim mogućno po zakonu. Na šta tu još treba da se čeka?

Kao radosnoj vesti uvek se obradujemo, što se kaže kao kučići, kada od međunarodnih organizacija dobijemo neku pomoć od stotinu miliona evra. A lako može da se dogodi da neko iz neke takve ustanove priupita naše vlasti, kao ono sveti Nikola davljenika – zašto i ti malo ne mahneš rukama. Ovamo se radujemo stotini hiljada evra iz MMF-a ili nekog donatora, a onamo ispuštamo iz ruku stostruko veće sume! Liči to na lenju i aljkavu domaćicu koja čeka da joj neko drugi počisti ili pospremi kuću, iako bi mogla sama da učini mnogo štošta.

Pa onda izgleda po svemu da su javna glasila – "Vreme", "Danas", B92 i još poneka jedina prava opozicija u ovoj državi. Kad je već tako, iz sveg srca se nadam da ni ove, pomenute afere, a ni eventualne buduće neće više skupljati prašinu, nego će se istrajavati da svako, pod svojim imenom i prezimenom, položi račun. Narod lepo kaže – nije mu žao na mali deo, nego na krivi deo. Ako bi se od tog krivog dela ispravilo bar nešto, ni taj mali deo ne bi ostao tako mali. A hoće li biti tako?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---