---

Kosovo >

Mina pod tepihom

Pretvaranje SR Jugoslavije u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora nije uticalo na položaj Kosova, ali u toj pokrajini i oko nje stvari se komplikuju po nekom već viđenom nekontrolisanom redosledu i scenariju

Opasan mehanizam širenja konfliktne atmosfere očigledno je opet uključen. Milan Vujović, dvadesetosmogodišnji pripadnik Žandarmerije iz Beograda, poginuo je 23. februara u eksploziji protivtenkovske mine na putu između sela Muhovac i Breznica kod Bujanovca. Dvojica policajaca lakše su povređeni, a policijsko vozilo je razneseno snažnom eksplozijom koja je ostavila veliki krater. Pre toga policija je otkrila znatnu količinu vojnog naoružanja u albanskim selima Veliki Trnovac i Končulj posle čega je uhapšeno dvanaest osoba.

U Preševu i Bujanovcu odvija se serija prilično masovnih demonstracija u kojima se iskazuje solidarnost sa uhapšenima. Albanski odbornici u Bujanovcu odbijaju da odaju počast poginulom policajcu.

Nebojša Čović je tražio da UNMIK i KFOR reaguju na novi teroristički talas i uhapse i isporuče srpskim vlastima trojicu vođa UČPBM-a – Šefćeta Muslijua, Besima Tahirija i Ljirima Jakupija. Šef UNMIK-a Mihael Štajner izjavio je potom da srpske vlasti nisu dale dokaze da se na Kosovu kriju albanski ekstremisti. Nebojša Čović je bez ustezanja poručio da šef UNMIK-a ne govori istinu te da je general Đurđević obavestio Žaka Kadija. Na nekim sajtovima odgovornost za najnovije terorističke akte preuzima Albanska oslobodilačka armija. Beogradske vlasti najavljuju uzdržanu odlučnost (Čović), odlučnu uzdržanost (Koštunica) i diplomatsku avanturu (Đinđić).

S druge strane administrativne granice, uz incidente (ubijen Srbin u Mogili) održava se albanski pritisak na međunarodne faktore da priznaju kosovsku nezavisnost. Administrator UNMIK-a Mihael Štajner sprečio je donošenje parlamentarne rezolucije o nezavisnosti, ali je zažmurio na "deklaraciju o deklaraciji" kojoj su pribegle poslaničke grupe albanskih partija. Od osam zakona koje je doneo kosovski parlament Štajner nije potpisao osam, ali se na srpskoj strani otvoreno sumnja da on u tišini ipak gradi nezavisnu državu time što prenosi ingerencije na lokalne organe vlasti, mada je stanje nestabilno, a velik deo teritorije etnički očišćen. Deo srpskih predstavnika u Kosovskoj Mitrovici veća o organizovanju zajednice srpskih opština, što međunarodna administracija unapred odbacuje. Ta administracija poziva Srbe da se uključe u kosovske institucije i tako poprave svoj položaj, a i sistematski ih sprečava da se organizuju u bilo kakvu samostalnu mrežu. Tako u izveštajima sve izgleda bolje. I kad ulaze i kad izlaze iz tih institucija, i kad se slože i kad se posvađaju, kosovski Srbi ostaju u nezavidnom položaju.

Ni oni ni Beograd ne uspevaju da skrenu pažnju svetskih faktora na dramatiku najgoreg regiona u Evropi kad je reč o ljudskim pravima. Oni nisu uspeli da nađu zaštitu ni kod Kušnera, koji je odobravao plimu albanske kolektivne osvete 1999, ni kod lukavog Hakerupa posle njega, ni kod narcisoidnog Štajnera, jer kad se pogledaju efekti, sva trojica su se više upisivali u knjigu utemeljivača nezavisne države Kosovo, više su "potpisivali etničko čišćenje" nego što su se pokazali kao stvarni zaštitnici manjina na Kosovu.

ĐINĐIĆEVI ZAHTEVI: Beograd je od svih administratora tretiran manje-više kao nepoželjan faktor. Ovih dana prašina se digla oko nekoliko izjava srpskog premijera Đinđića vezanih za Kosovo. Đinđić je u intervjuu londonskom "Tajmsu" konstatovao činjenicu da međunarodne institucije na Kosovu stvaraju potpuno nezavisnu državu tako što državne ingerencije prebacuju na kosovske institucije, te je najavio da će Beograd tražiti da se kosovskim Srbima daju odgovarajuća ustavna prava i institucionalna sredstva, što znači da oni treba da dobiju onaj status koji uživaju Hrvati u Federaciji BiH. Tražio je i da se kaže kada će biti dozvoljen povratak ograničenih snaga bezbednosti.

Kod kuće (Koštunica, Maršićanin) ovu inicijativu kritikovali su uglavnom zbog toga što je pokrenuta u trenutku kada je svetska diplomatija zauzeta kontroverzama dolazećeg rata u Iraku. Dragoljub Mićunović je sve to ocenio kao probni balon.

Međunarodni faktori, koji ne trpe prigovore, počeli su da šalju opomene i diskvalifikacije.

Čak i jedan niži činovnik (portparol UNMIK-a Sajmon Hejzlok), što se čini neprimerenim, upustio se u političko diskvalifikovanje srpskog premijera kroz objašnjenje da se to Đinđić zapravo udvara srpskim nacionalistima, čije glasove navodno želi da prikupi. Doduše, i Đinđić je u svojim pismima upozoravao na opasnost koja preti demokratskim snagama od 30 odsto radikala i na to da se u ovakvim uslovima demokratska vlast u Beogradu ne može održati. Izgleda zgodno da se tako kaže, mada ne može biti istina, jer je kosovsko pitanje toliko zamršeno i depresivno da na njemu ni Makijaveli u Beogradu ne bi više mogao profitirati.

Ponegde je sve to interpretirano kao plediranje za podelu Kosova. Ni to nije sasvim tačno. Ko u Beogradu kredibilno može da obeća da će potpuno povratiti ili potpuno otpisati ono što je Slobodan Milošević izgubio na sablji? Ko bi zaista smeo da se upusti u domino efekat menjanja granica? Da li je za srpske predstavnike racionalno da traže podelu Kosova u trenutku kada su Srbi isterani iz osam od deset kosovskih gradova i sa 95 odsto radnih mesta i kada se i ne zna koliko je imovine, privatne i državne, uzurpirano ili u bescenje prodato u iznudici? To je ipak samo ukazivanje na neki potencijalni "amputacioni izlaz". Nebojša Čović je to kraće objasnio: koliko se bude insistiralo na nezavisnosti Kosova toliko ćemo mi insistirati na podeli.

Mihael Štajner odbacio je Đinđićev zahtev da se na Kosovo vrate ograničene snage bezbednosti. Podsetio ga je da je Savet bezbednosti odbacio "jednostrane inicijative". S ministarskog sastanka Evropske unije 24. februara daje se puna podrška Mihaelu Štajneru da do kraja godine prebaci neke kompetencije na privremene kosovske vlasti (osim onih koje su po Rezoluciji rezervisane za UNMIK, što po Beogradu Štajner upravo čini). Beograd i Priština pozivaju se da započnu dijalog o praktičnim pitanjima i da se uzdrže od jednostranih akcija. Kosovski problem se, dakle, gura pod tepih. Pod tim tepihom, međutim, otkucava mina.

PRED SAVETOM BEZBEDNOSTI: Đinđić je u pismu upućenom 6. februara članovima Saveta bezbednosti upozorio da KFOR i UNMIK postepeno prenose na kosovske lokalne strukture one nadležnosti koje su Rezolucijom 1244 oduzete Srbiji i Jugoslaviji i predate njima, a da će krajnji rezultat biti da će jednog trenutka organi Kosova imati sve nadležnosti jedne nezavisne države, osim međunarodnog priznanja.

Vojne nadležnosti prenose se na Kosovski zaštitni korpus, policijske na lokalnu policiju, a nema ni pomena da bi organi Srbije i Crne Gore bili nadležni za državne granice Kosova prema susednim državama. Povratak proteranih Srba je onemogućen. Za tri i po godine vratilo se manje od dva odsto.

Đinđić, ukratko, upozorava da prećutno klizanje Kosova ka nezavisnosti preti da destabilizuje ceo region. On se žalio na to da demokratska Srbija nema bolji međunarodni tretman oko rešavanja kosovskog problema nego što ga je imala kada nije bila demokratska. Konstatuje da nijedan zahtev koji se tiče prava države Srbije i Crne Gore nije ostvaren: ni rešavanje problema Kosova putem "autonomije", ni vraćanje proteranih Srba, ni vraćanje kontingenta vojske i policije, ni afirmacija suvereniteta Srbije i Crne Gore...

I predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović se 6. februara 2003. pred Savetom bezbednosti žalio da je srpska strana u poslednjih nekoliko godina potpuno isključena iz političkog procesa na Kosovu i da svrgavanje Miloševića i dolazak demokratskih snaga na vlast nisu uticali na promenu odnosa međunarodnih faktora prema Beogradu.

Đinđić je u pismu SB-u tražio da odmah otpočnu ozbiljni razgovori o uključivanju Srbije i Srbije i Crne Gore u sve važne odluke koje se tiču budućeg statusa Kosova, a koje se donose već sada. To se pre svega odnosi na pitanja bezbednosti (vojska i policija, kontrola granice), pravnog i ekonomskog poretka, odnosa centralne vlasti u Beogradu i vlasti u Prištini, odnosa Prištine prema srpskoj zajednici na Kosovu, odnosa Beograda prema srpskoj zajednici na Kosovu itd. On pre svega smatra da je neophodno utvrditi datum vraćanja bezbednosnog kontingenta matične države.

Ističe da postojeća prava Srba i ostalog nealbanskog stanovništva, sadržana u kosovskom Privremenom ustavnom okviru, nisu dovela do povratka proteranih; da njihova prava treba pojačati i učiniti efikasnijim; da je neophodno da se Srbima na Kosovu prizna status nacionalne zajednice, koja svoja prava ostvaruje preko svoje samouprave, uklopljene u pravno-politički poredak Kosova, što je inače primenjeno u sredinama gde postoje etnički problemi (BiH, Makedonija, Južni Tirol, Olandska Ostrva...). Naglasio je i da su takvi mehanizmi korišćeni jedino na Kosovu i Metohiji, iako se na taj koncept eksplicitno poziva Rezolucija 1244 kada govori o finalnom statusu Kosova. Prognozirajući da će njegovi predlozi biti dočekani s prigovorom i da albanska strana neće na njih pristati, Đinđić je plasirao kontrapitanje – da li se pri rešavanju teškog problema Kosova sme uvažavati volja samo jedne strane...

Konstatacija da je Beograd izopšten iz strateških odluka o Kosovu i Metohiji ponavlja se u vestima o Đinđićevom susretu s Havijerom Solanom, kao i u vestima o Đinđićevom pismu liderima Grupe 8.

IMOVINA: Isti ton ima i Čovićevo izlaganje 6. februara pred Savetom bezbednosti – tri i po godine nakon okončanja sukoba i njihovog povlačenja iz pokrajine svaki pokušaj Beograda da se pozove na Rezoluciju 1244 proglašava se provokacijom, dok se na Kosovu i Metohiji gradi potpuno odvojen sistem koji nema apsolutno nikakve veze s ostatkom države. Na Kosovu i Metohiji prave se planovi i donose se odluke u vezi s privatizacijom preduzeća u državnoj i društvenoj svojini, iako se radi o vlasništvu srpskih preduzeća. Istovremeno, Beograd se smatra obaveznim da plaća kamate za (kosovskih) 1,4 milijarde dolara spoljnog duga, dok istovremeno UNMIK odbija svaki razgovor o svojinskim pravima srpske države.

Specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija uporno ne sprovodi ono na šta se obavezao i stalno se preuveličava napredak postignutog u dostizanju standarda. Za tri i po godine, u kojima je svaka sledeća proglašavana "godinom povratka", omogućeno je da se samo dva odsto od 250.000 interno raseljenih Srba i ostalih nealbanaca vrati svojim domovima. UNMIK-u je u više navrata predočena realna mogućnost za povratak nekoliko hiljada interno raseljenih lica, naročito u opštinama Istok, Klina, Peć, Gnjilane, Kosovska Kamenica i Vitina, ali su ove inicijative uporno ignorisane, što navodi na zaključak da nije postojala dobra volja da se povratak omogući. Ne postoji sloboda kretanja, Srbi u ovoj pokrajini mogu da komuniciraju samo u okviru svoje nacionalne zajednice. Zbijeni u male enklave i okruženi albanskom većinom, etnički Srbi žive u svojim malim getima u stalnom strahu jer znaju da će, svaki put kada pokušaju da kroče van enklave, u najboljem slučaju biti suočeni sa zastrašivanjem i napadima. Broj napada sa nanošenjem teških telesnih povreda sa 274 u 2001. godini povećao se na 454 napada u 2002. Takođe se povećao i broj paljevina i zastrašivanje.

U takvim okolnostima stalno smanjenje vojnog potencijala na Kosovu i Metohiji obrazlaže se procenom da je to rezultat dostignutog stepena bezbednosti, a istovremeno nema povratka interno raseljenih lica uz obrazloženje da bezbednosne prilike to ne dozvoljavaju.

DVA ODSTO POVRATNIKA: Na činjenicu da se za tri i po godine vratilo manje od dva odsto od 280.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije ukazano je i u izlaganju Nebojše Čovića na sastanku Mešovitog komiteta za pitanje i povratak izbeglica u Ženevi 26. juna 2002. godine. Tada je pokazano i poređenje koje govori kako je u Bosni i Hercegovini broj povratnika iz SRJ dostigao 43 odsto u periodu od potpisivanja Dejtonskog sporazuma do 2001. godine, u istom periodu u Hrvatsku se vratilo 17 odsto izbeglica iz SRJ.

ČEJENI I SVETA GORA: Sve u svemu, srpski premijer nije rekao ništa što nije sadržano u ranijim istupima srpskih zvaničnika i što se ne nalazi i u drugim dokumentima.

Neke od činjenica na koje se poziva Beograd mogu se naći i u izveštaju podnesenom Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope 18. oktobra. Alvar Gil Robles, komesar za ljudska prava Saveta Evrope, uočava da se većina od oko 850.000 Albanaca izbeglih tokom kosovske krize vratila kući, dok je to pošlo za rukom tek malom broju izbeglih kosovskih Srba. U izveštaju je taj neuspeh objašnjen procenom da je pomoć pri rekonstrukciji domova kosovskih Srba i Roma nedovoljna; da se faktički ne ostavlja prostor za skori masovan povratak izbeglih Srba, da nisu sprovedene ozbiljne istrage o zločinima protiv manjina od početka međunarodnog prisustva na Kosovu, mada se često čuju izveštaji o zločinima protiv nealbanaca i nekih Albanaca. S druge strane, nagli porast stanovništva u gradovima pokazuje da su kosovski Albanci u velikom broju iskoristili mogućnost da se presele "bilo gde na Kosovu"; vlada nesigurnost kad je reč o imovinskim pravima, ilegalno useljavanje je rasprostranjeno i brze prodaje obavljaju se bez potrebnih dokumenata...

Uz podatak da je u prisustvu međunarodne vlasti uništeno preko stotinu istorijskih spomenika, beleži se pojava sistematskog uništavanja srpske i drugih manjinskih zajednica na Kosovu, preoravanja grobalja i potpune albanizacije svih značajnijih gradova osim Mitrovice (i delimično Lipljana), kao i drugih područja Kosova i Metohije.

Beogradski demarš za sada nije imao efekat, ali Beograd je prekinuo ćutanje – mada je ispalo da je progovorio u nevreme. Jugoslovenska diplomatija ima na raspolaganju dokumentaciju o jednom nepodnošljivom stanju pod međunarodnim protektoratom, ali je pitanje koliko je ta diplomatija agilna i sposobna da se oslobodi pasivne pozicije strane poražene u ratu i da skrene pažnju na stanje koje bi se u civilizovanom svetu moralo smatrati nepodnošljivim.

Ukazivanje na mogućnost da se Kosovo podeli ako ne može drugačije nije naročito povoljno za srpsku zajednicu jer je svodi na položaj poslednjih Čejena uz mali dodatak neke Svete gore. Osim na severu Kosova, oni koji su ostali, zatvoreni su u ruralnim enklavama, bez mogućnosti za civilizovan život. Bez oslonca na gradove, lišena intelektualnog sloja, bez pristupa institucijama i bez perspektive, ta stara zajednica osuđena je na nestajanje. Plediranje da se njihovo pitanje rešava u saradnji s međunarodnim institucijama, insistiranje na standardima, na elementarnoj bezbednosti prihvatljiva je formula za beogradske faktore, ali taj projekat razbija se o stenu ledenog cinizma sakrivenog iza formule "prvo standardi pa onda status". Sudeći po ritmu povratka, po tome koliko su kosovski gradovi dostupni Srbima i Romima, na ispunjenje tih standarda, ma šta oni značili, trebalo bi čekati čitav vek.

Srpska politička elita često deluje kao raštimani orkestar, oni jesu često posvađani i nesložni, mnogo puta su neozbiljni, nemoćni su sigurno – ali nisu glupi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---