---

Zatvorska ponuda haškim osuđenicima >

Skandinavija, robija obećana

Na top listi želja haških pritvorenika, pa i Biljane Plavšić, za sada vodi zatvorski smeštaj u Švedskoj i skandinavskim zemljama. Ostatak zatvorske ponude prilično je raznovrstan, a konačna odluka o zemlji u kojoj će osuđenici izdržavati kaznu prepuštena je predsedniku Tribunala

Odvojena ćelija, mogućnost da "bira" goste koji će joj doći, dodatna prostorija za čitanje i rad – sve ono na šta je u Ševeningenu već navikla, bivša predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić trebalo bi da ima i tokom svoje 11-godišnje zatvorske kazne. Ukoliko joj se posreći, naravno. Prema Statutu Tribunala, njoj, kao i ostalim pritvorenicima, posle izricanja presude i žalbenog postupka sledi premeštaj u zatvore jedne od osam zemalja koje su sa Ujedinjenim nacijama potpisale sporazum o prihvatu haških osuđenika. Zvanično, to podrazumeva Norvešku, Švedsku, Finsku, Španiju, Italiju, Austriju, Francusku i Dansku. Isto tako zvanično, to su države čiji zatvori ispunjavaju evropske norme i funkcionišu otprilike kao Ševeningen. Ako se, međutim, ima u vidu da na top listi želja haških pritvorenika za sada vodi smeštaj u Švedskoj i skandinavskim zemljama, postaje jasno da između zatvora koji su "u ponudi" postoje neke razlike.

MOTELI: Već i površni pogled upućuje na zaključak da skandinavski zatvori zaista odgovaraju "prosečnim motelima" kako se o njima priča. Njihova glavna karakteristika jeste to što su mali i što su, zbog toga, jednokrevetne ćelije uobičajena pojava. Primera radi, tipičan švedski zatvor ima manje od sto zatvorenika, dok najveći, Kumla, ugošćava njih 177. Čak i ukoliko se dogodi da zatvorenik mora da deli sobu, strogim pravilima garantovan mu je ipak sopstveni prostor: u danskim zatvorima, recimo, taj prostor iznosi minimalno sedam kvadratnih metara. U boljim zatvorima svaka ćelija ima i sopstveni mokri čvor i kupatilo, dok su ostali segmenti udobnog smeštaja prepušteni uglavnom samim zatvorenicima. Njima je, naime, dozvoljeno da u ćeliju unesu sopstveni televizor ili radio aparat.

Kućni red razlikuje se od slučaja do slučaja, ali je zatvorenicima garantovano pravo slobodnog vremena i obaveza obavljanja delatnosti po izboru. Slobodno vreme podrazumeva različita predavanja i kurseve, vajanje, slikanje, sportske aktivnosti (koje se ponekad obavljaju i u vidu međuzatvorskih turnira), dok se radne delatnosti svode na lakše fizičke poslove. Što se tiče materijalne nadoknade za obavljeni posao, ona varira: od 1 dolara na sat (Danska) do 4 eura dnevno (Finska). Baš kao i u Ševeningenu, zatvorenici taj novac mogu da potroše u kantini koja postoji u svakom zatvoru. Jedina mana ovih institucija jeste hrana. Izuzev što ne odgovara našim navikama (kako to lepo reče Dragoljub Ojdanić u vezi s holandskom kuhinjom), moglo bi se reći da je prilično skromna. U Švedskoj, na primer, zatvorenici dobijaju dva obroka dnevno – jedan u podne, drugi u sedam uveče, oba bazirana na kašastim jelima. Sa svim tim problemima ne suočavaju se oni kojima se posreći pa dospeju u Dansku. Za razliku od šest tamošnjih zatvora koji poseduju tradicionalnu centralnu kuhinju, većina drugih omogućava svojim privremenim žiteljima samostalno kreiranje menija. Svaki zatvorenik ili grupa zatvorenika (kako gde) poseduje sopstvenu kuhinju i priprema sopstveni obrok – smrznute namirnice stižu iz dva centralna zatvora, a svaka ćelija opremljena je frižiderom. Pored svega toga, danski zatvori osim regularnih kantina imaju i prave piljarnice u kojima je moguće kupiti sveže voće i povrće – da se ne bi izlagali posebnim troškovima, zatvorenici koji sami pripremaju hranu dobijaju poseban džeparac za te namene. Ovakva praksa uvedena je sredinom osamdesetih, sve da bi se "uspostavio osećaj odgovornosti kod zatvorenika i boravak u zatvoru približio normalnom životu".

Režim poseta sličan je haškom: zajedničke prostorije za obične posete i izolovane za porodične (izuzev u Danskoj, gde zatvorenik posete može da prima i u sopstvenoj ćeliji). Sobe za porodične posete opremljene su regularnim kućnim nameštajem, imaju čajne kuhinje, igračke za decu i kupatilo. Pored poseta, podrazumevaju se telefonski kontakt, zdravstvena nega i ponegde mogućnost upražnjavanja verskih običaja. Podrazumeva se, naravno, i privatnost svakog zatvorenika: ukoliko proceni da je neophodna provera njihove prepiske, uprava mora da konkretno dokaže svoje razloge za sumnju, dok se telefonski razgovori mogu prisluškivati samo u izuzetnim situacijama i to uz znanje bar jednog učesnika u razgovoru.

DRUGA KLASA: Što se tiče ostalog dela zatvorske "ponude" evropskih zemalja, on je, bar sudeći po izveštajima različitih međunarodnih organizacija, prilično problematičan. Austrija, koja inače muku muči sa pretrpanim objektima, postala je ozbiljna tema u julu 2001: tada je, naime, ustanovljeno da su u nekim zatvorima primenjivane nehumane kazne prema zatvorenicima, a zabeležen je i priličan broj samoubistava. U zatvoru Štajn zatvorenici su bili podvrgavani tzv. "sauni" – nagi su bili uvođeni u sobu sa vrlo visokom temperaturom, dok su narkomani "lečeni" ledenom vodom.

Zbog sličnih problema, Italija je 2000. započela proces reformi zatvorskog sistema: najveći skandal izbio je neposredno pre toga, kada je čak 80 stražara uhapšeno zbog premlaćivanja zatvorenika. Hapšenje je izazvalo štrajk zatvorskih radnika, iznete su teze da "oni ne mogu biti odgovorni za ono što je odgovornost države", a reagovao je i papa. Za sada nije poznato dokle se odmaklo sa reformom, ali planovi su podrazumevali da se svaka ćelija opremi kupatilom i većim prozorima, kao i da se ukloni stakleni zid između zatvorenika i njihovih posetilaca. Na represiju u španskim zatvorima takođe je bilo mnogo primedbi, baš kao i na uslove života. Sudeći prema žalbama političkih zatvorenika (Baskijaca, pre svega), "ćelije u španskim zatvorima su hladne i tamne, pretrpane ljudima, što u kombinaciji sa lošim sanitarnim čvorom i medicinskim tretmanom dovodi do uslova koji su nehumani i ponižavajući".

Duga i živopisna zatvorska tradicija ni u Francuskoj nije doprinela kultivisanju institucija zatvorenog tipa: broj pokušaja samoubistava, koji važi za najbolji pokazatelj životnih uslova, samo tokom 1999. popeo se na hiljadu, od čega je uspelo 118. Iste godine, zabeležena su 953 štrajka glađu, 278 napada na stražare ili druge zatvorenike i 1362 slučaja samopovređivanja, uključujući gutanje noževa, viljušaka i žileta. Osvešćivanje javnosti po tom pitanju dogodilo se u martu 2000, kada je lekarka Veronik Vazer objavila knjigu sa detaljnim opisom situacije. Prema njenim nalazima, ćelije su "prljave i pune pacova i miševa, madraci su prekriveni insektima koje zatvorenici u znak protesta skupljaju u tegle". Dr Vazer iznela je i podatak da se u zatvorima prodaje droga, da su česta silovanja, samopovređivanja i maltretiranja, kao i da se pojavljuju bolesti uzrokovane ubuđalim hlebom. Pored toga, konstatovano je da stražari često maltretiraju zatvorenike, kao i da jači zatvorenici svoje slabije kolege tretiraju "kao roblje". Reakcija na ovakve informacije bila je prilično burna, tako da je čak i francuski ministar pravde Elizabet Gigu konstatovala da je "situacija u mnogim zatvorima daleko ispod nivoa koji dolikuje ovoj zemlji". Prethodne, daleko blaže primedbe na situaciju u Francuskoj odnosile su se uglavnom na hranu – veće parče hleba uz dva dnevna obroka bazirana na posnoj supi i dva nedeljna mesna obroka.

Uprkos svemu ovome, treba ipak imati u vidu da je evropski parlament još u decembru 1998. usvojio niz pravila o zatvorskim uslovima koji je obavezan za sve zemlje članice – postoji, dakle, mogućnost da se situacija u francuskim, italijanskim, španskim i austrijskim zatvorima bar približila švedskim i skandinavskim standardima. S druge strane, zamenik glavne tužiteljice Tribunala Grejem Bluit je u martu 2001. istakao problem različitih uslova: "Čini se da je neizbežno suočavanje sa različitim kriterijumima i standardima u različitim zemljama, pa će osuđenici, u zavisnosti od toga gde služe svoju kaznu, biti u prednosti ili hendikepirani u odnosu na neke druge osuđenike. Zato je na predsedniku Tribunala odgovornost da osigura razumno podjednake uslove služenja kazne". Kako bilo, sama Biljana Plavšić je, kako se priča, izrazila želju da kaznu izdržava u Švedskoj. Konačnu odluku po tom pitanju trebalo bi da donese predsednik Tribunala "uz poštovanje želje osuđene", ali i to tek kad presuda postane pravosnažna. U međuvremenu, ševeningenski uslovi mogu se smatrati više nego prihvatljivim.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---