---

Miroljub Labus, Pravni fakultet, Beograd >

Rešivo u kratkom roku

 

Ali zaista ozbiljnih pitanja je mnogo manje, možda jedno-dva, koja se odnose na teritorijalnu organizaciju vlasti i na položaj Kosova i Metohije u novoj srpskoj ustavnoj vlasti

Rasprava o Ustavu nije samo pravni akt ustavotvorne volje, to je proces koji je započet i treba da se nastavi na odgovarajući način. U okviru toga, G17 plus i Demokratska stranka Srbije dogovorili su se da imamo ovakvu raspravu i ona je otvorena za sve druge stranke i za sve druge političke subjekte. Tokom predsedničke kampanje među nama je bilo razlika u viđenjima u odnosu na budući ustav, što je prirodno, ali razlike nisu i prepreka da se o njima razgovara i mislim da je ovo znak pozitivnog razvoja političke komunikacije: akteri političkog života sede i razgovaraju o onome o čemu se slažu i onome o čemu imaju eventualno različito mišljenje.

Za Demokratsku stranku Srbije ustavnost i Ustav su prioritet programa i delatnosti. Mi to razumemo. Institucije su važne, važna je država. Za nas je to pretpostavka za odvijanje normalnog ekonomskog života, sredstvo koje će dati institucije koje sutra mogu efikasno da funkcionišu u interesu svih građana. Zato smo zainteresovani da se ta predtpostavka realizuje. Što se tiče vremena u kome živimo, možda bismo mogli da kažemo da je to doba neizvesnosti, ustavne i političke.

Ustavna povelja državne zajednice Srbije i Crne Gore je usvojena, ali ona je oročena na tri godine. Srbija mora da dobije nov ustav i taj proces je u toku. S druge strane, postoji i politička neizvesnost. Neko to naziva krizom, neko ne, ali kaže da prilike nisu baš sjajne. Ono što mi želimo da kažemo, to je da ustavna rasprava treba da bude povod za praćenje političke nestabilnosti i da rasprava o ozbiljnim pitanjima ne bi trebalo da uzdrma institucije naše države, nego upravo suprotno, da ih stabilizuje. Naravno, mogućnost zloupotrebe uvek postoji i zato je osnovno pitanje da li nov ustav možemo da donesemo u roku od šest meseci ili ne možemo. Da li će ustavna rasprava da bude povod za odlaganje, jer normalno je očekivati da se posle Ustava održe izbori i da se formira nova skupština.

Moje mišljenje je da mi možemo i u kraćem roku da donesemo nov Usta. G17 plus je pripremio dva dokumenta koji su izraz našeg gledanja na sve probleme, pa i na ovaj.

Jedno je uporedna analiza svih ustavnih predloga, što je matrica gde imamo sadašnji ustav i tri kompletna predloga koje su napisali Beogradski centar za ljudska prava, zatim ustavna načela Demokratske stranke Srbije koja se veoma mnogo oslanjaju na ovaj nacrt, zatim ono što je napisao profesor Nikolić. To je Ustav kraljevine Srbije, što je takođe jedan kompletan ustav. Imamo i nacrt Foruma iuris koji je, takođe, kompletan tekst. Nismo želeli da pišemo neki nov tekst, već smo po svim ustavnim pitanjima analizirali rešenja koja daju ovi tekstovi. Bio sam slobodan da koristim i rezultate rasprave do kojih je došlo u Demokratskoj stranci, a da li se tu nešto u međuvremenu izmenilo, ja nisam obavešten. Ovo je kompletna analiza svih postojećih predloga novog i postojećih ustava i, ako se uporede, vidi se da nema mnogo otvorenih pitanja.

Svega je jedanaest otvorenih pitanja, po mojoj proceni, ali zaista ozbiljnih pitanja je mnogo manje, možda jedno-dva, koja se odnose na teritorijalnu organizaciju vlasti i na položaj Kosova i Metohije u novoj srpskoj ustavnoj vlasti. To jesu teška pitanja, a za druga mislim da, ako postoji dobra volja, mogu da se zatvore mnogo brže i lakše nego što se trenutno o tome razmišlja. Prosto, moj apel je da se ne gleda gde će ko biti nakon usvajanja novog ustava i prvih izbora, nego gde će Srbija biti nakon drugih izbora 2007–2008. godine. Srbija će tada biti na pragu ulaska u Evropsku zajednicu i prema tome treba da raspravljamo kakva su nam ustavna rešenja potrebna. U tom smislu, mislim da će se od svih jedanaest pitanja devet lako rešiti. Na osnovu toga postavljam pitanje: da li je teško doneti nov ustav?

Postupak donošenja i revizije Ustava

Oko ovog pitanja formira se komisija koja treba da dâ odgovarajući predlog i rešenje i mislim da je tu važno nekoliko principa: princip kredibiliteta, legaliteta i legitimiteta. Princip kredibiliteta je važan i znači da to rešenje ne sme da bude nametnuto jer, ako je nametnuto, neće biti održivo. S druge strane, moramo biti pragmatični i znati da Ustav treba da donesemo u relativno kretkom roku, do kraja godine. Sledeći princip je princip legaliteta: da li po postojećim pravnim normama menjati Ustav ili ne? Mislim da je to već presuđeno usvajanjem Ustavne povelje: Ustav SRJ nije promenjen na način predviđen tim Ustavom. Taj presedan je već napravljen i sigurno je da će biti primenjen i na nov ustav Srbije, što znači da referenduma verovatno neće biti. Po mom mišljenju, ako bi postojala podrška svih vodećih političkih partija, referendum bi mogao da prođe i zaista bi to bio izraz jedne legitimne odluke.

Karakter države

Po svim ponuđenim nacrtima ustava, Srbija je građanska, demokratska i multietnička i tu nema spora. Moguće je koristiti i ona rešenja koja u Zakonu o nacionalnim manjinama već postoje i zaista je nesporno da je naša Srbija država građana ali istovremeno multikulturna i multietnička država.

Decentralizacija vlasti

Srbija jeste država, nosilac je suvereniteta i sve tri vlasti: zakonodavne, sudske i izvršne. Ako unutar republike imamo neku drugu jedinicu koja je takođe nosilac sve tri vlasti onda, pak, imamo dve države. Naravno, možemo da govorimo o podeli suvereniteta i o tome postoje predlozi iz Vojvodine da se na nivou pokrajina rezerviše i zakonodavna vlast, i možda sudska u nekim oblastima gde je zakonodavna aktivnost pokrajine Ustavom priznata. O tome treba razgovarati, ali postoji otvoreno pitanje regionalizma: da li ćemo celu zemlju podeliti na regione; da li da regioni imaju simetričan statut ili možda da imamo ono što je istorijska realnost: dve pokrajine koje nemaju isti status i koje bi bile tretirane asimetrično, a u okviru cele države da Ustav odredi mogućnost da se regije formiraju s nekim drugim ovlašćenjima, s nadležnostima koje mogu da budu izvorne, ali koje nisu zakonodavne; da li da regije istovremeno imaju pravo da od opština i lokalnih organa vlasti dogovorom preuzmu neke prostore i da na taj način budu izraz lokalne samouprave. O tome postoje različiti predlozi. Važno je, po mom mišljenju, da dva procesa, decentralizacije i evropske integracije, moraju da se povežu bez obzira na to za koje se rešenje opredelimo. Ne treba da se zavaravamo: ako idemo na veću decentralizaciju, u određenim slučajevima ona će imati etnički predznak i postojaće različite dileme oko toga, jer takva je naša država. Da bi se te dileme izbegle, potrebno je označiti i ubrzati proces evropske integracije i tada nestaju neki strahovi koji bi inače bili prisutni. S druge strane, etničkim zajednicama i nacionalnim manjinama garantuju se neka prava koja se garantuju svuda u Evropskoj uniji i postoje institucije koje mogu da zaštite ta prava.

Kosovo i Metohija

To je još jedno otvoreno i teško pitanje. Sadašnja situacija je takva da Kosovo i Metohija ima faktički ono što se naziva puna autonomija, da ima zakonodavnu i izvršnu vlast, a da je sudska vlast ograničena pravima UNMIK-a, odnosno visokog predstavnika da i zakonodavno u određenom stepenu može da stavi veto na određene odluke. Mi o tome imamo mišljenje, ali smo otvoreni za raspravu sa svima drugima. Smatramo da Kosovo možda treba da ima veći stepen autonomije nego Vojvodina, koja takođe treba da ima veći stepen nego što ima, punu zakonodavnu i izvršnu vlast, punu sudsku vlast osim one koja se odnosi na zaštitu ljudskih prava, i da zaštita ljudskih prava mora da bude rezervisana za poslednju instancu – za Srbiju. Pitanje regija je veoma značajno, posebno za severni deo Kosova i Metohije.

Izbor i ovlašćenja predsednika države

Pitanje predsednika države je visoko politizovano, ali mislim da je to jedno od pitanja o kojima treba raspravljati imajući u vidu Srbiju 2008, a ne 2003. godine. U političkim raspravama koriste se termini koje sam ja stavio pod navodnike, "slab" predsednik, odnosno "jak" predsednik, i kakav je odnos takvog "jakog" ili "slabog" predsednika prema skupštini. Nabrojao sam ove aspekte koji se odnose na relaciju predsednika prema izvršnoj, zakonodavnoj i sudskoj vlasti i, ako smem da kažem, čak i jak predesednik ne predstavlja nikakvu pretnju za demokratiju ili parlamentarizam i on je mnogo slabiji nego što mi mislimo kada kažemo predsednik. S obzirom na naše iskustvo i nasleđe, nije loše da postoji neka vrsta ravnoteže unutar izvršne vlasti. Mislim da ovlašćenja koja postoje, osim onih koja se odnose na ovlašćenja presednika u ratnom i vanrednom stanju, treba dati skupštini i vladi. Ako imamo, pod znacima navoda, jakog ili slabog predsednika, onda i njegov izbor postaje prirodan, odnosno imamo dve varijante: da imamo laku i tešku proceduru. Normalno je da ako imamo jakog predsednika imamo tešku proceduru, pod znacima navoda. Trenutno je situacija takva da imamo jakog predsednika i laku proceduru. Biračkim spiskovima treba ozbiljno da se pozabavimo: da pitanje cenzusa, da li je moguće ili nemoguće i koji je stvarni procenat, skinemo sa dnevnog reda. Birački spiskovi su nam potrebni ne samo za izbor predsednika. Potrebni su nam za sve izbore. Što se tiče vlade, nema mnogo pitanja, ali interesantno je da ovi predlozi podrazumevaju, pod znacima navoda, jaku vladu. To je tema za raspravu: odnos između vlade i parlamenta. Još jednom kažem: pokušajmo da razmišljamo o tome imajući u vidu Srbiju 2008. godine i da se odredimo prema tome da li nam je potrebna jaka ili slaba vlada.

Sastav parlamenta

Svi oni predlozi koji se zalažu za regionalizaciju su konzistentni, naravno ako imamo dvodomni paralament. Mislim da je bolje imati odgovarajuću pozitivnu diskriminaciju prema nacionalnim manjinama u određenim pitanjima kada određene teme dođu na dnevni red. Možda tražiti drugu većinu da parlament odlučuje o tim temama i kroz izborni zakon dati mogućnost nacionalnim manjinama da budu prirodno zastupljne kao što su zastupljene u populaciji. To je otvoreno pitanje, ali mislim da nije teško.

Pravosuđe

O tome ko bira, kako se biraju sudije i tužioci danas se uveliko raspravlja i mislim da se mnogo više ima na umu šta rade tužioci, a ne šta rade sudije. Onda dolazi skepticizam prema punoj nezavisnosti tužilaštva i sudskim funkcijama. Mislim da ove dve stvari takođe treba odvojiti. Jedno je lustracija i ona je potrebna svima: i tužiocima, i profesorima univerziteta, i političarima i sudijama. To je proces koji treba da se završi, a onda, s druge strane, da se omogući stalnost tužilačke i sudijske funkcije koja mora da bude profesinalno obavljena. Važno je naglasiti da je u ponuđenim predlozima dvostruki ključ izbora, odnosno opozivanje. Očigledno, skupština bi bila ta koja bi trebalo da bira tužioce i sudije. To je politički ključ, mada postoji predlog i da ih bira predsednik. Neophodan je visoki savet pravosuđa koji predlaže sudije i trebalo bi održati taj dvostruki ključ.

Ustavna žalba

To jeste novina i moram da priznam da sam bio malo skeptičan, više ranije nego sada. S obzirom na to da se ustavna žalba odnosi samo na ona prava koja se neposredno ostvaruju na osnovu Ustava, ustavna je žalba sužena na svoj pravni teren. Ostao je predlog Demokratske stranke Srbije da pravo na ustavnu žalbu imaju i regioni ukoliko im je povređen autonomni položaj. O tome može da se razmišlja. Mislim da nema toliko mnogo otvorenih pitanja da se dogovor ne može postići u toku ove godine.

Nemamo vremena za gubljenje i ako nemamo nov ustav i određene institucije nema investicija ni oporavka privrede. Ljudi dolaze i investiraju na deset godina ili za stalno. Prema tome, važne su institucije i važno je da se otkloni ta ustavna neizvesnost. Stalno nam iz sveta prigovaraju da postoji ustavna neizvesnost. Prvo su prigovarali zbog Ustavne povelje Srbije i Crne Gore, sada se to prebacuje na Srbiju. Ustavna neizvesnost rađa političku, odnosno ekonomsku neizvesnost, veliki rizik investiranja. Možemo da imamo neke efekte sa privatizacijom preduzeća, ali neće biti onih pravih investicija, koje osnivaju nova preduzeća nezavisno od privatizacije, što je nužno za svaku zemlju. Nemamo vremena, iako to možda nije ustavno-pravni argument.

Ustav je važan akt, veoma važan u životu jedne nacije. Bez obzira na to što smo ga svakih deset ili petnaset godina menjali, ustav je ostavio veliki pečat za svaki taj period. Ne treba da stvaramo negativnu atmosferu da ljudima dojadi ova rasprava, da izazove još veće probleme od dosadašnjih. Plašim se da je pošlo tim putem. I ja bih želeo da vidim i verujem da ćemo imati mnogo bolju, pozitivniju atmosferu i u toj pozitivnoj atmosferi može da se reši veći broj pitanja, među kojima, videli smo, postoji razlika. Pogotovu ako zaista pokušamo da zaboravimo da je ovo 2003. godina i da kažemo – hajde da vidimo Srbiju 2008. godine i kako će tada taj ustav da funkcioniše.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---