Slovenija >

Digitalno etničko čišćenje

svetlana vasović-mekina

U Ljubljani je nedavno održan neobičan protest – u centru metropole pojavili su se ljudi koji "ne postoje". Nisu apatridi, nego izbrisani

Na dan kada je pre 11 godina država protivzakonito iz svih registara izbrisala nekoliko desetina hiljada građana sa stalnim boravkom, ispred slovenačkog parlamenta okupilo se nekoliko desetina pravno nepostojećih ljudi. Prvo su predali protestnu izjavu predsedniku parlamenta Borutu Pahoru, a potom krenuli ka zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je odgovorno za to što su bez reči upozorenja ti ljudi pre više od jedne decenije bukvalno nestali iz svih državnih registara.

LJAGA: Slovenačka država i javnost su više od decenije potpuno neosetljivi za tegobe desetak hiljada ljudi koji su preko noći ostali ne samo bez mesta boravka već i bez svih isprava i prava. Ko zna šta bi bilo s ljudima kojima je jedna birokratska odluka uništila pravo na dostojan život da na kršenje njihovih prava nije počeo da upozorava Matevž Krivic, penzionisani sudija Ustavnog suda i jedan od najvećih pravnih autoriteta u Sloveniji, sada pridruženi član Društva izbrisanih. Njegovi napori da se saniraova slovenačka "sramota", kako je vidi Krivic, izgledaju kao borba Davida protiv Golijata. Tako se Krivic, poznat po kritičkom stavu još iz vremena SFRJ, danas na okruglim stolovima i ispred TV kamera bezmalo sam bori protiv čitavog državnog aparata na čelu s "crvenim" ministrom policije Radom Bohincem, populistom koga, u nastojanju da država izbegne kolektivno ispravljanje kolektivne krivice, počev od 1992. godine pa do danas (što zahtevaju "izbrisani"), podržava oko 80 odsto domaćeg javnog mnjenja. Jer, popravljanje nepravdi od trenutka kada su one učinjene protivno zakonima značilo bi isplatu odštete svima koji više od deset godina životare na rubu slovenačkog društva, obespravljeni u svakom pogledu. A to je jednako novom opterećenju za poreske obveznike. Zato pravnici na državnim jaslama, za razliku od Krivica, zastupaju "individualni pristup".

Koreni tog spora ugradjeni su u temelje slovenačkog osamostaljenja. Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije izbrisalo je stalni boravak svima koji su ga 1991. godine imali u Sloveniji, a koji posle osamostaljenja države nisu dobili ili zatražili slovenačko državljanstvo. To se desilo uprkos posebnoj izjavi o "dobrim namerama", kojom se slovenački parlament uoči plebiscita svečano obavezao da "garantuje svim pripadnicima drugih naroda i narodnosti pravo na svestran kulturni i jezički razvoj, a svima onima sa stalnim mestom boravka u Sloveniji da će dobiti državljanstvo Slovenije, ukoliko to žele". Ispalo je da su garancije i "dobre namere" samo prazno slovo na papiru: ubrzo posle osamostaljenja Slovenije pod izgovorom "neznatnog interesovanja" zatvorene su škole sa odeljenjima na "bhs" jezicima (kako ovde zovu bivši srpsko-hrvatski), dok je na hiljade gradjana poreklom iz drugih republika izgubilo ne samo pravo na državljanstvo nego i pravo na status stranca sa stalnim boravkom, iako su u Sloveniji živeli godinama, tu radili i osnovali porodice, a ogromna većina njih podržala je na plebiscitu ideju o nezavisnoj Sloveniji.

Paradoksalno, 1992. godine gotovo niko od slovenačkih intelektualaca nije prekorio grubo kršenje ljudskih prava na kućnom pragu. I mediji su ostali imuni ili su podjarivali javnost tvrdnjama da "tako im i treba" i da su sve to oficiri JNA, a njih je procentualno bilo u veoma malom broju. Dok su trajali ratovi na Balkanu, za tragičnu sudbinu ovih ljudi nije imao ko da se zauzme. Sada se situacija polako menja. Jeste da su prašinu u medjuvremenu podigli zapadni mediji i evropske institucije, ali sad se za izbrisane intenzivno interesuje i kancelarija visokog predstavnika u BiH, dok je posle dve godine postojanja ambasade problem konačno javno izneo i ambasador Srbije i Crne Gore Ivo Visković.

UNIŠTAVANjE: Mala je uteha da su stručnjaci Saveta Evrope i poneki novinar na nezakonitost postupka slovenačkih državnih organa neuspešno upozoravali još početkom devedesetih, kada je procurilo da ima nekoliko hiljada ljudi (država priznaje oko 20.000, a izbrisani tvrde da ih je bilo bar četiri puta toliko) koji su do osamostaljenja države uživali stečeno pravo stanovnika Slovenije, a potom izgubili sva prava. U najgorem scenariju, toj kategoriji ljudi koji nisu Slovenci po krvi moglo se desiti da preko noći postanu stranci sa stalnim boravkom čime su im posledično ukinuta sva socijalna prava. To je značilo, na primer, gubitak prava na penziju, a službenici po opštinama su ljudima koji su došli da srede lične dokumente te iste dokumente pred nosom oduzimali uz komentar "vi ne stanujete više ovde". Šokirani ljudi su bespomoćno gledali kako im ćate uništavaju vozačke dozvole, sve vrste legitimacija i pasoše. Ono što je sledilo ličilo je na noćnu moru – bez boravka i dokumenata nema posla. Nema ničega.

Pravni stručnjaci, procenjuju na više miliona dolara odštetni zahtev oštećenih, onih koji su još medju živima. Možda je državni program "brisanja" nepoželjnih stranaca (onih s juga bivše zajedničke države) u košmaru rata na Balkanu u početku izgledao nevinije u odnosu na krvave projekte etničkog čišćenja u regionu. Ali, suviše dugo taj problem nije hteo da vidi niko, ni PEN, ni Društvo književnika ni mnogi drugi "veliki pobornici ljudskih prava", izuzev Helsinškog monitora Slovenije. Da sve bude bizarnije, brisanje je obavljeno bez bilo kakvog znanja ugroženih osoba. Posledica? Prema izveštaju UNHCR-a, na teritoriji Slovenije 1997. godine nalazilo se oko 70.000 osoba bez dokumenata. Trudili su se da ostanu nevidljivi jer bi kontrola dokumenata povlačila izgon iz države. Zato se još ne zna tačan broj izbrisanih, pošto država "izbrisane podatke" nije sačuvala. Mnogi nisu izdržali pa su se nekako vratili u zavičaj. Konačno, prema ažuriranim podacima policije i mišljenju Matevža Krivica, broj izbrisanih, onih koji nisu imali kud i ostali su u Sloveniji, danas, 11 godina kasnije, iznosi oko 20.000.

Njihove probleme država pokušava da zataška čak i posle odluke Ustavnog suda (iz 1999. godine), kada je najviša pravna instanca u Republici zaključila da je Slovenija postupila nezakonito i naložila ispravljanje nepravde. Tek godinu dana kasnije slovenački parlament usvaja Zakon o uređenju statusa građana drugih država naslednica nekadašnje SFRJ. Zakon je, smatra Krivic, još uvek teška "sramota za državu pošto taj zakon nije ispravio nepravde unazad, nego samo unapred", što daje prostor službenicima slovenačkog MUP-a da odbijaju da priznaju "nezakonitost, iako to jasno piše u odluci Ustavnog suda". Pride, državni aparat podržan od ksenofobične javnosti odbija da te ljude sve odreda upiše u knjige kako ih je i izbrisao, već rešava jedan po jedan slučaj. Time za povraćaj temeljnih ljudskih prava uvodi rastegljiv kriterijum "moralno-političke" podobnosti.

Nema sumnje da će odugovlačenje slovenačkog parlamenta i vlade da brzo reše problem (iako se svi slažu da taj "predstavlja ljagu za mladu demokratiju") prisiliti Ustavni sud da donese još jednu odluku. Ukoliko "izbrisani" budu čekali na ovu odluku koliko i na prvu (pet godina), Evropu sledeće godine čeka prava senzacija. Uz regularno proširenje, Evropska unija dobiće i nekoliko hiljada stanovnika koji će na istok, zapad i sever slobodno putovati bez bilo kakvih dokumenata. Zvaničnu Ljubljanu tako čeka nov izazov – hoće li je strah pred Briselom naterati da reši problem zaostale kolateralne štete raspada SFRJ i nikad kažnjenog "etničkog čišćenja", makar ono bilo i digitalno?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST