Aleksandrija

dejan petrović

Mitska biblioteka u Aleksandriji, gradu podignutom od strane isto tako mitskog osvajača Aleksandra Velikog, vekovima i posle uništenja privlačila je nepregledne mase zanesenjaka i posvećenika. Geografska, kulturna, jezička i civilizacijska (tro)međa faraonskog Egipta, judejskog i helenskog korena zapadne, evropske civilizacije – bila je uporišna tačka tolerancije i naučnog progresa.

Prema jednoj starozavetnoj legendi, Jahve je, ljut zbog neposluha ljudi koji su zidali Vavilonsku kulu hoteći da je sagrade do neba, učinio da svi oni progovore različitim jezicima i tako se nikad ne sporazumeju i sazidaju je do kraja. Stara biblioteka je trajala i pretrajavala dugih sedam vekova, da bi pred kraj četvrtog veka nove ere konačno bila dokrajčena, kao vesnik skorašnjeg kraha silnog (rimskog) Carstva. Sva sila javnih, dostupnih ili tek naslućivanih kriptičnih znanja uzbuđivala je maštu i davala smisao životima hiljada ljudi. Bez (materijalizovanog) rezultata.

Knjige! Džepne, s tvrdim koricama, štampane, elektronske, ilustrovane, male, velike, u zlatotisku, broširane, u omotu, jeretičke, pravoverne, revizionističke, prekretničke, apologetske, samizdati, polemičke, zabavljačke. Putopisi, monografije, pripovetke, naučne studije, komparativna književnost, (auto)biografije, romani, memoari, kritika, eseji, poezija, politički pamfleti, sakralni spisi, lirska sentimentalnost, epska iscrpnost, istorijska faktičnost, filozofska dubokoumnost. Nemački, ruski, francuski, engleski, španski, norveški. Latinski, starogrčki, sanskrit, arapski, kineski, hebrejski. Brižljivo sakupljeni delići, nekoć davno razasutog mnoštva, brick-by-brick. Sve na jednom mestu.

Biblioteka Aleksandrina, otvorena je prošle jeseni za posetioce i članove, posle hiljadu i šest stotina godina pauze, uz presudnu finansijsku pomoć Uneska. Idealno mesto susreta Starog i Novog: lokacija, ime i namena ostali su isti kao prvobitni uzor, uz asistenciju nove modernističke i futurističke arhitekture, te adekvatne unutrašnje infrastrukture. Aleksandrina 2002 je velelepno zdanje sa trinaest (brojem: 13) podzemnih spratova a ukupna se površina procenjuje na 40.000 (slovima: četrdeset hiljada) kvadratnih metara. U svom sklopu poseduje najveću javnu čitaonicu na svetu, kao i specijalizovane dečje, čitaonice retkih knjiga, rukopisa, mikrofilmova, a njen sastavni deo je i Muzej (rađen takođe po antičkom uzoru). Jedna od posebnih poslastica je "Nobelova soba", smeštena na trećem spratu, u kojoj možete uživati u biserima svetske književnosti, delima nastalim (i od švedske kraljevske Akademije nagrađenim) od 1901. do 2001. godine.

Ponovno otvorenje mitske biblioteke zasigurno je najveći kulturni i ini događaj ovog milenijuma, od one vrste istorijskih razdelnica od kojih bi, da se neko pismen priupita, ponovo moglo započeti merenje vremena. Znak nove ere. Ironija je sudbine da su, kao u večitoj igri i smeni Dobra i Zla, prve dve godine novog veka obeležila dva epohalna događaja: rušenje njujorških tornjeva blizanaca i dovršetak izgradnje Aleksandrine. Dežurni fatalisti (podvrsta: katastrofičari) u takvim prilikama redovito nas opominju o skorašnjem dolasku kraja. I ako neki bog, stalna nuklearna, hidrogenska ili atomska pretnja, ebola, depleted uranium, antraks, avioni kamikaze, pakistanski general, doživotni severnokorejski šef partije, inteligentni protokol-majstor Bele kuće ili ludi Arapin multimilioner zaista i odluči da je vreme da i našoj civilizaciji kažemo zbogom, neće nas zateći na spavanju. Ne ovog puta.

Da bi se stiglo u kultnu meku generacija pustolova, unikatnu eksteritoriju Svetilišta Duha, ne mora se (više) biti kakav jurodivi mistik ili neustrašivi avanturista. Dovoljna je i obična (stara, dobra) članska karta kako bismo zadobili nevidljivi passport ove virtuelne Hiperboreje. Sred drevne severnoegipatske luke, posle (pre)dugih šesnaest stoleća nadanja, prizivanja, neverice i iščekivanja, mankind je konačno zadobio svoje opravdanje!

Que Sera Sera.

Nojeva barka je spremna.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST