Intervju - Goran Svilanović, ministar inostranih poslova SCG >

Život na buretu baruta

slobodanka ast

"Moramo nastaviti saradnju sa Hagom, uhapsiti optužene; ukoliko to izostane, Srbija će da ostane izvan sveta i da se valja u blatu tranzicije"

Paradoksalno je da su u vreme kada je Goran Svilanović, ministar inostranih poslova Jugoslavije, verovatno potukao rekorde svojih prethodnika, priznatih virtouza diplomatije, posetivši za četiri nedelje desetak zemalja gde je svuda primljen na najvišem nivou, medijski reflektori bili okrenuti prema sasvim drugoj personi – crnogorskom ministru inostranih poslova koji jedino poručuje da će Crna Gora u novoj državnoj zajednici tražiti "apsolutnu ravnopravnost" i desetak najvažnijih ambasadorskih mesta.

U jednom trenutku čak je izgledalo da će Svilanović, za koga poznavaoci delikatnih veština međunarodne politike tvrde da se pokazao kao brzomisleći šef diplomatije, ostati bez portfelja zbog komplikovane kadrovske kombinatorike u novoj zajednici.

Ovog 39-godišnjeg političara vlast nije promenila: kao što je obećao kada je izabran, iako je lider Građanskog saveza Srbije, on je ministar inostranih poslova DOS-a. Dočekuje nas u svom kabinetu u Kneza Miloša 26, ništa nije menjao: sve je kao novembra 2000 – "patinirana" kožna garnitura, Lubarda, Milunović... Strpljivo pozira koleginici Goranki Matić, ali odbija da se slika ispred državnih insignija...

"VREME": Posle ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića Srbija dobija obećanja međunarodne zajednice da će podržati našu zemlju na putu kao evropskoj porodici, čelnici briselske diplomatije istakli su da treba preispitati evropsku politiku prema Srbiji i da "treba pokazati veći stepen razumevanja za prilike u njoj... Da li će zaista doći do ozbiljnijeg zaokreta?

SVILANOVIĆ: Moj je utisak, posle brojnih razgovora sa ministrima EU-a i članovima Evropske komisije, da je sada, više nego ranije, unutar struktura Unije formirano uverenje da je nedopustivo za Evropu, ne samo za Srbiju, da oni koji su odgovorni za ratne zločine ostanu nekažnjeni. Jer, pokazalo se da je opstanak takozvane patriotske politike i retorike poguban po bezbednost celog Balkana i da se iza nje uvek krije najobičniji banditluk. Ona je pokriće za pljačku i zločine, prema svom i drugim narodima, bez razlike. Utoliko se može govoriti o zaokretu.

Neki kompetentni analitičari "balkanskih duhova" ukazuju da je politika besprizivnog permanetnog uslovljavanja dovela do tragedije, da je Đinđić možda ubijen zato što je trebalo da ispuni najnoviji američki zahtev: da isporuči Mladića pre juna...

Zahtev za hapšenje i izručenje Mladića nije nov. Star je koliko i optužnica protiv njega. Isto važi i za ostale koji su optuženi ili će biti optuženi. A takvih nije puno, možda šest ili sedam. Bez toga biće uspostavljen sanitarni kordon u odnosu na Srbiju i to ne samo na njenim zapadnim granicama već i na svim ostalim. Jednostavno rečeno, zemlja će biti izolovana dok god se sama ne izbori sa sobom, sa svojim zabludama, mitovima, raznim opijatima kojih smo se nakljukali proteklih petnaestak godina, baš kao i protekle dve godine. Pogrešno je uverenje koje je formirano kod nas, da smo mi drugima potrebniji nego oni nama. Veoma pogrešno.

Neki zapadni analitičari govore o "griži savesti" Zapada zbog nedovoljne pomoći, nerazumevanja situacije, čak zaboravljanja Srbije... Da li opet pogrešno stavljamo akcenat na savest, emocije, umesto na interese?

Ne mogu da ulazim u psihološku analizu i u teoriju o griži savesti. Odluke koje bi trebalo da uslede, o članstvu zemlje u Savetu Evrope, o normalizaciji trgovinskih odnosa sa SAD, o odmrzavanju blokiranih sredstava, sve su već bile pripremljene pre ubistva predsednika Vlade Srbije, ali nije postojao pun konsenzus, protivile su se dve ili tri zemlje. Sada su i one rešile da se pridruže apsolutnoj većinskoj podršci. Sve druge odluke koje očekujemo, kao što je sertifikacija za dalju budžetsku podršku SAD ili ulazak zemlje u Partnerstvo za mir, direktno su uslovljene stepenom saradnje sa sudom u Hagu, konkretno hapšenjem optuženih. Izrada studije izvodljivosti o članstvu u EU-u i početak pregovora o sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji uslovljeni su stepenom harmonizacije odnosa između Srbije i Crne Gore u novoj zajednici, konkretno, usvajanjem akcionog plana koji bi trebalo da dogovore Vlada Srbije i Vlada Crne Gore.

Da li će se u izvesnoj meri liberalizovati vizni režim?

Što se šengenskih viza tiče, očekuje se dalji ukupan ekonomski napredak, primena savremenih mera kontrole granice, usaglašavanje viznog režima u novoj zajednici, novi lični dokumenti s najvećim stepenom zaštite, potpisivanje ugovora o hitnom povratku osoba koje sa teritorije naše zemlje dospeju na teritoriju drugih zemalja bez pravnog osnova (ugovori o readmisiji). U svakoj od ovih odluka koju drugi donose o nama i na naš zahtev, postoji i čisto politička dimenzija, koja omogućava da se državi "progleda kroz prste" ili da se i pored ispunjenja svih tehničkih uslova donese negativna odluka. E, ta politička dimenzija za donošenje svake od ovih odluka vezana je za nivo saradnje sa sudom u Hagu.

Očigledno je da su bile preuranjene prognoze da će u izvesnoj meri oslabiti haški pritisak na Beograd: glavna tužiteljica Karla del Ponte nedavno je u Beogradu, na seminaru Parlamentarne skupštine NATO-a "Srbija i Crna Gora: nove nade, novi izazovi", rekla da je saradnja "nezadovoljavajuća i teška..." Kako će se odvijati dalja saradnja? Da li ste razgovarali na seminaru?

Ručali smo prilikom njenog poslednjeg boravka u Beogradu. Razgovarali smo o daljoj saradnji naše zemlje i Tužilaštva, odnosno Suda. Kod nas se, baš kao i u inostranstvu, dosta nekritički prenose njene izjave o nesaradnji. Ili se, s druge strane, svaka njena izjava uzima "na zub", ali to je onda jedan drugi milje, to je ono što ja nazivam antihaški lobi. Dakle, neretko imamo krajnosti i u našoj zemlji, a i izvan nje, prilikom ocene stepena naše saradnje. Kada je Tužilaštvo pre nekoliko nedelja podnelo formalnu tužbu Tribunalu protiv naše vlade sa optužbom da ne sarađujemo, izgubilo je spor. Sud nije udovoljio njihovim zahtevima da donese prinudnu meru, uvažio je naše arguente koji se odnose na pristup arhivama i dokumentima, i ohrabrio nas da to rešimo u dogovoru između Tužilaštva i Vlade. Tako će i biti.

Koliko je zapravo ta senka Haga fatalna za Jugoslaviju?

Strah nekoliko ljudi koji su optuženi da su počinili ratne zločine jednak je njihovom uticaju na naše društvo. Ogroman je. To se videlo i iz činjenice da su bili u stanju da angažuju obaveštajne, finansijske i ljudske resurse, u zemlji i izvan nje, dovoljne da ubiju predsednika Vlade Srbije, da pokušaju da izvrše državni udar. Uspeli su, zahvaljujući nizu medija na koje su imali direktan i indirektan uticaj, kao i političkim strankama, koje su svoju politiku bazirale na "patriotizmu", da prošire taj strah na dobar deo Vojske i policije, da uključe kriminalce kojima je stalo samo do očuvanja svoje pozicije nedodirljivosti koja im garantuje milionske zarade, da prošire mrežu "antihaškog lobija" i na nacionalne institucije, državne i nedržavne, i da zaista započnu proces promene vlasti ubistvom premijera. Uvođenjem vanrednog stanja taj je proces zaustavljen, a uspešnom istragom protiv počinilaca ovog i brojnih drugih zlodela, u zemlji i izvan nje, može se povratiti poverenje građana u ideje koje su sledili 2000. godine, o Srbiji kao demokratskoj državi evropske orijentacije. Ako hapšenja optuženih za ratne zločine ne budu nastavljena, oni mogu proglasiti uspeh, a Srbija neuspeh. Za duži niz godina.

Kako Zapad reaguje na uvođenje vanrednog stanja? Neki bivši koalicioni partneri otvoreno osporavaju tu međunarodnu podršku i razumevanje.

Podrška ključnih partnera u ovom trenutku potpuno je nesporna. To se jednako odnosi na EU, kao i na SAD ili druge članice G8. Naravno, i u periodu vanrednog stanja, valja poštovati ona prava građana koja nisu suspendovana i to je veoma važno za kredibilitet zemlje i vlade. Takođe, važno je da vanredno stanje traje relativno kratko i da bude iskorišćeno na način koji će ga dodatno potvrditi, opravdati. Dakle, važno je da podržimo akciju policije na presecanju organizovanog kriminala, na demontiranju elemenata koji su ugrađeni u državne strukture, da bismo mogli da započnemo suđenje na kojem bi se naša javnost upoznala sa "buretom baruta" na kojem smo živeli sve ove godine, ne samo poslednje dve. Takođe, veoma je važno da nastavimo saradnju sa Sudom u Hagu, hapšenjem optuženih. To ceo svet očekuje i pažljivo posmatra. Ako se to ne dogodi, oni koji su pucali, oni koji su ih u tome podstrekavali i podržavali, postigli su cilj. Podrška EU-a će izostati, susedi će se ograđivati od nas vizama. Srbija ostaje izvan sveta, da se valja u blatu tranzicije sa svim njenim najtežim socijalnim posledicama, što znači sa daljim porastom nezaposlenosti jer neće biti novih investicija, sa daljom kriminalizacijom društva, jer je vlast neefikasna i korumpirana, sa povećanjem broja narkomana i prostitutki, sa socijalnim potresima koji se završavaju korupcijom sindikalaca, sa daljim slabljenjem institucija. Gledaćemo sopstvenu decu kako beže iz zemlje da ne bi morali da ubijaju i da se prostituišu da bi preživeli. Ovo je najgori scenario. Ja sam u ovom času potpuno siguran da on neće biti ostvaren. Uhapsićemo onih nekoliko optuženih od strane Suda u Hagu, uklonićemo političke prepreke za podršku našem narodu, nastavićemo tranziciju, brzinom kojom smo se kretali 2001. godine. Biće veoma teško, ali će ljudi moći da vide napredak i to će ih hrabriti da zarad najmlađih podnesu žrtvu.

Vi ste 5. oktobra 2000. ušli bez ikakvog obezbeđenja u Policijsku stanicu u ulici 29. novembra... Pre godnu i po dana rekli ste da živimo u polumafijaškoj državi u kojoj reći "da neko naručuje ubistvo zvuči otprilike isto kao da neko negde naručuje kafu"... Da li je ova vaša teška optužba svojevremeno naišla na razumevanje ostalih kolega u DOS-u, da li su koalicioni partneri shvatali opasnost koja preti od "kolumbijskog sindroma"?

Reakcije su bile različite. Mislilo se da kada tako nešto kaže ministar inostranih poslova, da se time narušava ugled države i obeshrabruju strani investitori. Ta primedba ima smisla. Ali, najbolje ohrabrenje za investitore je dugotrajna pravna i ekonomska stabilnost zemlje. Ona nije moguća bez razvlašćivanja kriminalaca. To je ono što sada radimo.

Vi ste prvi u novembru 2000. predložili osnivanje Komisije za istinu i pomirenje... Vojislav Koštunica je imenovao Komisiju. Ta Komisija je, međutim, za mnoge, bila još jedno veliko postoktobarsko razočaranje. Ima li Srbija snage da se suoči s ratnim zločinima, s poraznom istinom da su mnoge "patriote" hladnokrvne ubice, gangsteri i narkodileri?

Dobar deo naše političke javnosti nema tu hrabrost da kaže reč izvinjenja i žaljenja koja je neophodna nakon zločina kakav je, na primer, onaj počinjen u Srebrenici. A i kada poneko učini nešto, kao što je ono malo cveća koje sam položio na mestu na kojem su stradale nedužne žene u Sarajevu, listovi kao što je vaš ili kao što je "Danas" ili kao što je B92, o tome ne znaju i ne čuju... Što bi oni to uradili kada imaju svoje kolumnističke zvezde koje brinu svetske brige. Čudno je, međutim, kako to da takvi gestovi ne promaknu onima koji ne štampaju novine, nego dnevnike uvreda. Sramota, ali za vas i vaše kolege, ne za mene. Ponosim se onim što sam uradio da bih poboljšao naše odnose sa Albanijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Turskom, a zatim sa svim ostalim našim direktnim susedima.

Šta će biti sa sadašnjim diplomatskim predstavnicima Crne Gore u inostranstvu? Crna Gora je imala diplomatska predstavništva u svim značajnim centrima sveta?

O tome će odlučivati Vlada Crne Gore. Mislim da ima prostora za redukciju te mreže, ali verujem da Crna Gora može imati i poseban interes da neke od tih predstavništava zadrži. Povelja ostavlja tu mogućnost.

Imali ste jednu sjajnu godinu kada ste predvodili jugoslovensku diplomatiju koja je posle Miloševića na velika vrata ponovo ušla na globalnu političku scenu, onda je usledila jedna loša, protraćena godina... Sada ste ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore... Kakva su vaša očekivanja?

Veoma sam zabrinut. Imamo veliku priliku da u ovoj godini napravimo možda odlučujući korak ka integraciji u EU i ulasku u Partnerstvo za mir. Da li će se to dogoditi, zavisi od okolnosti o kojima sam vam u ovom razgovoru već govorio. Izvan toga, dodao bih samo da državna zajednica Srbije i Crne Gore predstavlja evropski okvir za odnose članica. Ako se ubrzo kao takva potvrdi, ako se pokaže da idemo brže ka EU-u, uživaće podršku građana. Da bi to bilo moguće, potrebno je da harmonizujemo odnose država članica. Ako to ne budemo u stanju da učinimo u kratkom vremenskom roku, gubićemo vreme i podršku naših građana, a zatim i podršku naših partnera u međunarodnoj zajednici.

Ceo svet gleda da li smo razumeli pouke iz prethodne dve, tako različite godine. Isto čine i naši građani. Samo su sada uplašeni, umorni i frustrirani. Uostalom, kako građani tako i ja. A istovremeno, tako su nam velika očekivanja i ambicije.


 

Irak i mi

Politički vrh Jugoslavije, pa i vaše ministarstvo, dugo se nije oglašavalo povodom iračke krize. Oglasili ste se tek kada je rat počeo. Zašto?

Ministarstvo se oglasilo i ranije, ali vam to, izgleda, tada nije bilo tako interesantno. Osim ta dva saopštenja, naš je ambasador istupao u Savetu bezbednosti UN-a. Svojski sam se trudio da ne dopustim da naša zemlja upadne u zamku pritisaka sa jedne ili druge strane. I zadovoljan sam time. Žao mi je ako je to razočaralo neke intelektualne krugove u našoj zemlji koje cenim. Tačno je da je rat u Iraku globalna tema koja ne može biti izbegnuta, ali neka to ostane na tom delu naše intelektualne javnosti. Kao ministar, nastojao sam da se bavim samo interesima naših građana i do sada sam u tome uspeo. Mi imamo toliko drugih problema da je bilo vreme da naučimo da se bavimo njima, a ne problemima drugih. Mi odavno već nismo globalna sila, a da li ćemo biti regionalna, videćemo. Još smo daleko od toga. Sada smo samo jedna mala zemlja, veoma siromašna, u teškom iskušenju da se izbori sa nasleđem prošlosti da bismo uhvatili priključak sa drugima. Svu svoju energiju u prethodne dve godine usmerio sam na to da podignemo nivo odnosa sa susedima, da dobijemo podršku pre svega EU-a, a zatim i SAD, Rusije, Kine. Da pri tom ne uvredimo i izneverimo zemlje u razvoju koje su cenile i poštovale naš narod i naše građane. Zadovoljan sam, pre svega, ugledom koji zadobijamo kod naših suseda.

Postoji li opasnost da zbog ovog rata Srbija i Crna Gora odu u daleki treći plan i da ne bude ništa od nagoveštenog radikalnog preispitivanja politike prema našoj zemlji?

Evo u čemu bi se sastojalo radikalno preispitivanje politike prema našoj zemlji. U usvajanju samo jedne jednostavne poruke: ako želite da nam pomognete, lakše ćete pomoći zemlji koja ima probleme koje mi imamo, ako nam omogućite da postanemo deo međunarodnih globalnih i regionalnih organizacija kako bismo se kao država, kao vlada, ponašali u skladu sa pravilima koja važe unutar tih organizacija. Uticaj koji na nas možete imati kroz saradnju unutar tih organizacija mnogo je veći, mnogo delotvorniji, nego stalno odlaganje prijema isticanjem novih uslova. To je shvaćeno i prihvaćeno od strane Komiteta ministara Saveta Evrope. Nadam se da će, nakon naših prvih koraka u daljoj saradnji sa Sudom u Hagu i na planu demokratske kontrole vojske, to shvatiti i zemlje članice NATO-a, kako bi proces reformi bezbednosnog sistema u zemlji bio podržan kroz program Partnerstvo za mir. Tokom Rose-Roth seminara u Beogradu, učinjena nam je ponuda da sačinimo konkretan program saradnje, koji bi trebalo da skrati naš put do Partnerstva. To je dobra i ohrabrujuća ponuda. Argument u prilog politici prema našoj zemlji koju ja predlažem možete tražiti u analizi našeg delovanja u UN-u i OEBS-u, kao i našeg angažovanja u regionalnim inicijativama čiji smo član, pre svega u Procesu saradnje zemalja Jugoistočne Evrope (SEECP).

SMIP

Među institucijama u kojima nije došlo do "provetravanja" nalazi se i vaše ministarstvo, mnogi ljudi koji nisu zadovoljavali elementarne profesionalne standarde predstavljaju nas u inostranstvu. Do kakvih će promena doći u SMIP-u?

I tu se preteruje u negativnim ocenama. Zbog toga što ja o promenama u SMIP-u ne pričam previše. Smanjili smo broj zaposlenih za 13 odsto, iz SMIP-a za ove dve godine otišlo je više od 200 zaposlenih, primili smo više od 200 novih, neukaljanih diplomata, među njima 60 pripravnika koji su završili najbolje domaće i strane fakultete... Ovi mladi ljudi izabrani su na dva konkursa u velikoj konkurenciji, svaki put po 500 prijavljenih. Zaključio sam ugovore o zapošljavanju najboljih studenata Pravnog, Ekonomskog i Fakulteta političkih nauka univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Na osnovu takvog ugovora, sa Beogradskog univerziteta je već prošlog meseca primljeno deset studenata i to među 33 najbolja diplomirana u 2002. godini. Uslediće prijemni testovi i za one sa ostalih univerziteta, a nadam se da ću moći da zaključim sličan ugovor i sa Univerzitetom u Podgorici.

Da li ima onih koji je trebalo da su već otpušteni? Ima ih i biće udaljeni iz SMIP-a. Ipak, veliki je korak napred već učinjen. Uostalom, i sami ste mogli da primetite kako je funkcionisao protokol Ministarstva tokom državne sahrane, a to je veliko iskušenje za svaku zemlju. Vraćeni su ugled i poverenje u našu državu. A što se tiče ambasadora, pa, kada je državna administracija kvalifikovana, onda samo ime ambasadora nije najvažnije jer bi iza njega trebalo da bude tim koji je kvalifikovan. Nadam se da ćemo u narednih desetak godina imati prave državne službenike, a ne podanike vlade, kao i da će većina ambasadora, ako ne i svi, biti iz reda profesionalnih diplomata. Sada to prosto nije moguće, nema ih toliko.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA