---

Slobodan Divjak >

Kontradikcije Nenada Dakovića

Nenad Daković je u listu "Vreme", 20. mart br. 637, napisao tekst "Tačka razlaza" u kojem komentariše i moje stavove o "liberalnom nacionalizmu" iznesene u Helsinškoj povelji (br. 60). Osnovna kvalifikacija mog odnosa prema naznačenom fenomenu data je u sledećem pasusu Dakovićevog teksta: "Ja lično nisam sklon da ovaj liberalni nacionalizam prihvatim ni u benignom obliku koji zagovara prijateljski raspoložen Slobodan Divjak, kao 'oznaku za pristrasnost prema vlastitoj neetničkoj državi u odnosu na druge države sve dok se ona pridržava liberalnih načela'. Jer ovo stanovište zavisi od načela ili normi, a šta je to nego normativizam ili 'nasilje nad realnošću'. Jer, eto neki ljudi ili grupe neće da odustanu od svojih kolektivnih prava uprkos liberalnim konceptualnim nivoima sopstva. Ovde je zato potreban svakodnevni plebiscit, kako je naciju definisao Ernst Renan."

I pored najbolje volje, ne mogu da nađem bilo kakve veze između mog odnosa prema pojmu nacionalnog liberalizma iznesenog u Helsinškoj povelji, koji je Daković delimično citirao, i Dakovićevog komentara. On kao da je čitao neki drugi tekst! Ja, naime, kao prvo, tvrdim da je etnički nacionalizam nespojiv sa liberalnom koncepcijom države jer ona, kao čisto politička, neetnička kategorija ne može, bar na formalno-institucionalnom nivou, da privileguje nijedan etnos. "Primera radi, ističem ja u pomenutom tekstu, američki nacionalista etničkog usmerenja morao bi da definiše američku naciju u terminima jezika, rase, religije i etnosa i da zahteva da samo oni koji se slažu sa tom definicijom mogu biti punopravni pripadnici američke države; eventualnim ostvarenjem takve ideje razorilo bi se samo ustrojstvo postojeće američke države." Potom naznačujem koji bi tip "nacionalizma" mogao biti u saglasnosti sa liberalnom koncepcijom države. "S druge strane, tako nešto kao što je neetnički liberalni nacionalizam nije nespojivo sa liberalnom doktrinom iz prostog razloga što bi bio oznaka za pristrasnost prema vlastitoj državi sve dok se ona pridržava liberalnih načela."

Dakle, ja se ne zalažem ni za kakvu vrstu nacionalizma, makar i benignog, kako mi pripisuje Daković, već nastojim da, na osnovu čitanja samih eminentno liberalnih mislilaca, predočim dva bitno različita pojma nacionalizma: onog etničkog (šovinističkog) koji je antiliberalan jer se na osnovu njega ne može ni na koji način konstituisati liberalna, tj. etnički neutralna država i onog koji se, bar po mišljenju nemalog broja liberalnih teoretičara, ne kosi sa načelima liberalno konstituisane države. Takvo mišljenje zastupa recimo Izraelka Jael Tamir, na čiju knjigu, u nas inače nedavno prevedenu, Liberalni nacionalizam referira ogroman broj savremenih teoretičara. Naravno, svako od nas se može slagati ili ne slagati sa njenim stanovištem (ja ga recimo u svojim tekstovima kritički preispitujem), ali tvrditi da ono nije svojstveno pristalicama liberalizma naprosto nema veze sa činjeničnim stanjem.

Ova teza o spojivosti neetnički orijentisanog nacionalizma (ispoljavanja pristrasnosti prema vlastitoj liberalno ustrojenoj državi) sa liberalnom koncepcijom nema ama baš nikakve pravno-normativne implikacije, kako to misli Daković. Naime, liberalno shvaćene pravne norme nisu pozitivno već negativno određene norme, te se otuda njima ne može građanima nalagati kakav odnos oni treba da imaju prema vlastitoj državi; prema tome, same pravne norme nimalo ne sprečavaju građane da se ponašaju, ukoliko to žele, i suprotno od naznačene logike. Tom tezom jedan broj liberalnih mislilaca jednostavno želi naznačiti ono što se, po njima, zbiva na nivou fakticiteta liberalne države, tj. da će većina njenih članova "navijati" za svoju državu u njenoj ekonomskoj, političkoj itd. utakmici sa drugim državama, ukoliko ona pri tom ne krši liberalne i opštepriznate ljudske norme. Po njihovom mišljenju, reč je naprosto o normalnom stepenu patriotizma bez kojeg i liberalna država teško može da funkcioniše. Oni se pri tom pozivaju na empirijsku evidenciju. Ako neko smatra da ova evidencija ne ide u prilog takvom stanovištu, on bi trebalo da navede kontraevidenciju.

Međutim, ono što me je začudilo jeste Dakovićev pozitivan odnos prema Renanovoj definiciji nacije kao "dnevnog plebiscita". On verovatno taj svoj odnos zasniva na Habermasovoj interpretaciji Renana iznesenoj u njegovom tekstu "Građanstvo i nacionalni identitet" koji sam ja uvrstio u svoj zbornik Nacija, kultura i građanstvo. Ali ta interpretacija prelazi preko neoborive činjenice da definisati naciju kao "dnevni plebiscit" znači otvoriti vrata plebiscitarnoj demokratiji u kojoj se ruši logika formalno-institucionalne, proceduralne demokratije i uspostavlja neposredan odnos između naroda i Vođe. Upravo je, nadam se, za nama ostao period u kojem se postojanje nacije iskazivalo kao dnevni plebiscit: jer šta je Miloševića uzdiglo na pijedestal nadlegalnog arbitra, koji je instrumentalizovao sve demokratske institucije, uključiv i vrhovne i ustavne sudove, ako ne koncepcija nacije kao kontinuiranog plebiscita izražavanog kroz mitinge, sabore i permanentnu medijsku buku. Jednostavno, nema te demokratske procedure pomoću koje se može registrovati dnevni plebiscit, te otuda takva koncepcija nacije nužno vodi u ono što Daković hoće da izloži kritici – u populizam najautoritarnijeg tipa.

Dakovićev osnovni problem sastoji se u tome što on hoće da bude radikalni liberal, "građanista", kosmopolita i antitradicionalista ("Nenad Daković je predak Nenada Dakovića"), s jedne strane, i s druge strane radikalni multikulturalista. Jer, nema tog multikulturaliste – ama baš nijednog – koji će za sebe reći da je radikalni liberal, kosmopolita, građanista i antitradicionalista. Nijedan od njih ne bi potpisao ono: "Nenad Daković je predak Nenada Dakovića". Zato Daković ne shvata da Sveta Stojanović, kada kritikuje "građanizam", čini to upravo iz multikulturalističke perspektive koja nastoji da ukaže na postojanje tesne veze između vezanosti ljudi za vlastitu kulturu, tj. tradiciju i konstitucionalno-pravne ravni i, da na osnovu toga, dakle na osnovu kritike liberalne koncepcije, izvede legitimitet manjinskih prava. Moj pristup drugačiji je i od Dakovićevog i od Stojanovićevog. Daković to ne može da uoči zato što stalno brka nivoe analize, analizu institucionalno-pravne ravni i analizu fakticiteta. Razlog tome je to što se on, kada piše o ovoj problematici, više oslanja na "logiku srca" nego na savremenu literaturu o njoj.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---