Pinkofobija ili pinkofilija – pitanje je sad

ljiljana pruginić, dipl. psiholog

Na raznim skupovima, s povodom ili bez, pominje se "ružičasta televizija" u dva suprotna konteksta: pozitivnom i negativnom.

S jedne strane, ne propušta se prilika da se izraze ogorčenost, prezir, zgražavanje nad fenomenom "zabavne televizije", jer život nije nimalo ružičast na ovim prostorima, a televizija treba da oslikava sam život, zar ne? Leksikom koja obiluje superlativima u negativnom smislu, tom prilikom se "pljuje" (dozvolite ovaj žargonski oblik) sve što se kreira na TV Pinku, a priori i bez ikakve distance.

Nije potrebno biti stručnjak pa u nekim rečima prepoznati čistu projekciju. PINKOFOBIČARI ništa, zapravo, ne govore o samoj televiziji koju apostrofiraju, već nas izveštavaju o stanju SOPSTVENE psihe, o SVOJIM negativnim mislima i osećanjima kojima su preplavljeni. Pošto moraju da traže "dozvoljene" oblike ispoljavanja negativizma, redovno prate šta su "moderni" objekti za svoju projekciju. Već dugo je to TV Pink, pa smo tako svedoci kako se "ružičasta televizija" poteže i kad je vezana za temu razgovora i kada nije.

Da li bi PINKOFOBIČARI bili zadovoljni televizijom koja bi se zvala "CRNA TELEVIZIJA", jer bi ona verno oslikavala njihove vizije života?

S druge strane, velik broj gledalaca u Srbiji, i to što mlađi to češće, čim se probudi pritiska dugme na daljinskom upravljaču, birajući TV Pink. I tako cela 24 časa, svakog dana. PINKOFILIČARI se "opijaju" sadržajima koje nudi najgledanija televizija u Srbiji. To je činjenica koju naučno potvrđuju mnoga istraživanja javnog mnjenja.

U osnovi hamletovske dileme iz naslova "problem" se prepoznaje kao strogo ličan, kao izbor svakog pojedinca iz oblasti emocionalnog opismenjavanja. Svaki čovek neprekidno bira da li će se adekvatnom emocijom povezati sa svetom i životom, jer i emocije su sredstvo, alat kojim komuniciramo sa okolinom. Da li smo adekvatno reagovali, to ćemo opet prepoznati na ličnom nivou.

Što se tiče TV Pinka, njoj bi trebalo da odgovara i pozitivan i negativan kontekst, jer i kritika je priznanje nečije vrednosti. Ona treba i dalje da radi svoj posao, da snagom svojih stručnih timova pokušava da kreira proizvod koji može u najoptimalnijem odnosu da pomiri potrebe gledalačke publike i ekonomske zakone poslovanja. Za "ružičastu televiziju" najgora je RAVNODUŠNOST.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST