Spisateljice u tranziciji - Barbara Kosmovska >

Bildungsroman "pete banke"

teofil pančić

"Privatan posed" je jedna od onih knjiga koje dokazuju kako u malko razvijenijim i razuđenijim kulturama "bestseler" ne mora biti lepše ime za naduvenu banalnost i prostotu

Čitam "Dnevnik Bridžet Džouns". Čitam i krišom se podsmevam, iako uopšte ne bi trebalo da se smejem. Sa simpatičnom Bridžet vezuje me bar pol. A opet, imam utisak da nas deli upravo razlika u polovima. Tako, kao da je ona žena, a ja ne. U poređenju s njom sam neka vrsta flaše s mlekom kojoj je prošao rok trajanja, ili dosadna knjiga posvećena problemima menopauze, dok Bridžet za to vreme leži na polici sa bestselerima iz serije "Kako živeti zanimljivo".

Kada bi Bridžet Džouns bila "stvarna ličnost", dovoljno "stvarna" da se dohvati čitanja romana poljske spisateljice Barbare Kosmovske, biće da bi se veoma iznenadila ovakvim viđenjem vlastitog (papirnatog) života, koji ova londonska debeljuca iz boljeg društva, večita kandidatkinja za Udavaču, opsednuta kalorijama i otkucavanjem svog "biološkog sata" – mada bi se pre reklo da se radi o mentalnom satu – zapravo drži prilično mizernim: ko bi njoj uopšte mogao pozavideti, osim nekoga ko je leprozan ili se bori sa ce-ce muvama negde u savani ili tako već nešto?! No tako, eto, izgleda mlađana Bridžet iz ugla sredovečne Vande, junakinje bestselera Barbare Kosmovske Privatan posed (prevela Marija Barać; Plato, Beograd 2002), knjige koja je već izreklamirana kao "poljska Bridžet Džons", što je jedan od najboljih dokaza da reklamama ne treba verovati!

ANTIBRIDžET: Privatan posed, naime, pre se doima kao antibridžet roman (hm, može i postbridžet iliti "B. Dž. lišena slatkih/štetnih iluzija"), i to treba shvatiti kao njegov veliki kvalitet. Ne zato što bi megapopularni roman Helen Filding – ta puslica za vaskolike "kulturologe" i merače "duha vremena"! – bio "loša" referenca, nego otuda što je Vanda žena kojoj se odavno "ostvarilo" sve ono o čemu je neurozna Londonka maštala, ali, naravno, na ne baš glamurozan način, dakle onako kako to u Stvarnom Životu obično biva... Što će reći da je Vanda zapravo suočena s činjenicom da je u dobroj meri profućkala svoje četiri "banke" i kusur i da je muž Olek (Loleka & Boleka nema u knjizi!) sistematski vara već godinama – zapravo, od samog početka – da bi je potom i zvanično napustio, namirivši joj jedino ostavštinu u vidu dve odrasle kćeri, kućnog kerećeg para, toksične majke i radikalne životne dezorijentacije. Slaba je uteha to što će se docnije ispostaviti da ni on nije baš sjajno prošao.

Ako je, dakle, Bridžet Dž. – a bilo bi vreme da je se već jednom okanemo – ozbiljno zdvojna pred pitanjem ima li života pre (bez?) braka, Vanda pokušava da nauči da veruje da tog života ima i posle definitivnog brakosloma, da bi se na kraju pred malo osetljivijim čitaocem nužno otvorilo neizbežno pitanje "ima li života za vreme braka", s krajnje neizvesnim odgovorom... Kosmovska na odgovorima i ne insistira, njoj nije do ideologizacije bilo koje vrste. Utoliko ni ova knjiga ne podleže bilo kojoj od tipičnih savremenih klasifikacija, i u izdavačkoj kući gde radi Bridžet – pa, dobro, rekosmo li da je nje bilo već dosta? – imali bi grdnih problema u koju "fioku" da je svrstaju: jeste nekakvo "žensko pismo", ali šta vredi kad je nepopravljivo distancirano i ironično i prema muškoj supremaciji i muškobanjastoj kulturi koja nas okružuje, kao i prema klimatavoj teoriji sumnjivih terapeutskih dosega po kojoj "ženi treba muškarac kao ribi bicikl". Vanda bi, naime, i posle Olekovog konačnog odlaska rado okrenula još koji krug na tom velosipedu... Samo ako pronađe nekoga ko je dovoljno Drugačiji od Oleka, a da ipak piški stojećki. Da li joj to uspeva? E, to ćete morati da otkrijete sami/e.

Može li se napisati bildungsroman čija je glavna junakinja zagazila u petu banku?! Knjige Starostavne kažu da ne može, ali meni upravo taj pomalo staromodni oblik romanopisanja nije izlazio iz glave dok sam čitao Privatan posed. Jer, Vanda se zapravo tek nakon kraha jednog valjda od početka pogrešno postavljenog "životnog projekta" – mada je i to možda puka racionalizacija: ljudi vole da veruju da je sve što je otišlo ukrivo moralo da ode ukrivo, mada to ne mogu suvislo da dokažu, baš kao ni obrnutu pretpostavku... – našla u situaciji da uči da živi samostalno (što ne znači nužno i da bude sama), da prihvati konsekvence novootkrivene istine da njen unikatni zemaljski, ljudski, ženski život mora imati čvrsto utemeljenje u njoj samoj, a ne jedino u Drugome. Jer se u protivnom tvoj Život može stropoštati i raspasti u bilo kojem trenutku u kojem onaj Drugi pokupi pinkle, slepo sledeći svoju zvezdu (za koju se može dockan ispostaviti da je optička varka, ali, bože moj...). Ova je veština bazične egzistencijalne samodostatnosti – koju ne treba brkati s banalnom samoživošću, kojom se rukovodi svaki beslovesni dvopapkar – nedovoljno poznata i muškarcima, a još više ženama, koje patrijarhalna kultura vekovima uči da se potpuno podređuju volji Drugog, dakle – muškarca.

LEČENE NOVINARKE: Smešten u milje velikog grada poznotranzicijske Poljske – bez insistiranja na "vremenskom i društvenom kontekstu", ali ovaj provejava taman koliko treba – i pisan u maniru savremenog proznog realizma prijemčivog i za šire čitateljstvo, a opet dovoljno bogat književnim začinima za zahtevniju i probirljiviju publiku, Privatan posed je sve ono što romanolike tvorevine ubedljive većine pripadnica grotesknog serkla ovdašnjih bestseler-spisateljica – mahom lečenih novinarki – nisu ni u tragovima: otmeno i diskretno, ali konstantno duhovit, smeo i beskompromisan u tretiranju Važnih Životnih Pitanja, a opet posve neparaderski, dalek od svakog kreštavog pozerstva, od svake Pokondirenosti to jest; vedar i zabavan, ama nikako prost iliti prenapučen estradizantnom vickastošću namesto duhovitosti, a na drugoj strani melanholičan i gorak, no sasvim oslobođen nakaradnog Mudrovanja i drugih opasnih simptoma "drvenog filozofiranja" na (glavo)prazno. Drugim rečima, jedna od onih knjiga – kao i romani Nika Hornbija, na primer – koje dokazuju kako u malko razvijenijim i razuđenijim kulturama bestseler ne mora biti lepše ime za naduvenu banalnost i ganutljivu sebe-duboko-nesvesnu prostotu. Ko je, bre, opet rekao Bridžet Džons? Dosta više s njom! Vanda Barbare Kosmovske beskrajno je mudrija, i utoliko i draža, a sve ono što je izgubila u iluzijama nadoknadila je... u kalorijama? Ne, mada i nju hronično muči težinski problem: u gorkoslatkom Iskustvu Življenja, koje valjda i nema neku drugu "svrhu" osim sebe samog, baš kao što je i svrha romana u Priči, a Barbara Kosmovska – e, ta ume da vam je ispriča, ne traćeći vaše vreme na bilo šta što već i sami negde niste oduvek znali – ako znate šta hoću da kažem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST