Bliski istok - Nova mirovna inicijativa >

Kvartet velikih na delu

slobodanka ast

Suština mirovne mape je da se Izreal povuče sa teritorija osvojenih posle rata 1967, da se Palestinci radikalno obračunaju sa svojim terorističkim grupama i da na kraju – do 2005 – kao rezultat ovih istorijskih poteza, bude uspostavljena nezavisna država Palestina. Ovaj dugoočekivani dokument, koji je komponovao "veliki kvartet" – Ujedinjene nacije, Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i Rusija – nailazi na vrlo različite reakcije

Norfolk, Virdžinija

UBOJITE IGRAČKE: Palestinska devojčica u izbegličkom kampu u Libanu

Scenario je gotovo holivudski, maltene kao ceremonija dodele Oskara: američki predsednik Džorž Buš, da bi pokazao svoj svetski prestiž posle pobede u Iraku, dobru volju i laganu evoluciju transatlantskih odnosa, za sedam dana posećuje sedam država: fanfare i crveni tepisi, Aušvic, Sankt Peterburg, Evijan i G-8, Širak, Šreder, Putin, a onda Šarm el Šeik i arapski lideri, zatim, Akaba, izraelski premijer Arijel Šaron i palestinski premijer Mahmud Abas. I konačno, Katar gde će vrhovni komandat SAD pozdraviti svoje vojnike, pobednike rata u Iraku.

Dakle, počinje trka za Belu kuću 2004. godine!

NOVA ISTORIJA: Kada se Džordž W. Buš uselio u Belu kuću u januaru 2000, vrlo se trudio da se ni on, a ni američka spoljna politika ne upliću preterano u bliskoistične probleme. A onda je 11. septembra 2001. Bliski istok došao u Ameriku...

I tada dolazi do velikog preokreta: Buš je krenuo u rat protiv terorizma, na Avganistan, na Osamu bin Ladena i talibane, na Irak i Sadama Huseina... Poručio je svetu da se "iz rata stvorila mogućnost za novo poglavlje u istoriji Bliskog istoka" i da će on lično sve uraditi da u tom delu sveta konačno dođe do mira. Pre mesec dana Bušova administracija je na velika zvona objavila da na stolu ima mirovnu mapu za rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba. Najvažniji trenutak Bušovog transatlantskog putešestvija jeste upravo lansiranje ovog projekta.

Suština mirovne mape je da se Izreal povuče sa teritorija osvojenih posle rata 1967, da se Palestinci radikalno obračunaju sa svojim terorističkim grupama i da na kraju – do 2005 – kao rezultat ovih istorijskih poteza, bude uspostavljena nezavisna država Palestina. Ovaj dugoočekivani dokument, koji je komponovao "veliki kvartet" – Ujedinjene nacije, Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i Rusija – nailazi na vrlo različite reakcije.

Optimisti veruju da bi to mogao biti konačan mirovni plan koji će dovesti do mira na Bliskom istoku i stvaranja palestinske države do 2005. godine. Cinici kažu da se Buš sasvim dovoljno angažovao kako ga sutra ne bi mogli optužiti da nije pokušao da reši problem koji je osuđen na propast. Neokonzervativni američki jastrebovi plaše se da Buš možda misli ozbiljno i strepe za bezbednost Izraela, ali i svoje političke pozicije.

Izraelski jastrebovi, kao i njihovo jako američko krilo, poručuju da će blokirati najnoviju mirovnu inicijativu na Bliskom istoku koju forsira Vašington. Neki članovi Šaronove partije Likud nazivaju najnoviji mirovni plan i "najopasnijim planom koji je ikada predložen", dok drugi govore o "samrtnom tangu" koji bi mogao mnogo da košta izraelski narod i da bude velik poraz u ratu protiv terorizma.

"Predsednik Buš smatra da bi ovaj samit mogao da dâ početni impuls jednom dugom i teškom procesu." Ovim rečima Kondoliza Rajs, nacionalni savetnik za bezbednost, smiruje duhove i hladi pregrejana očekivanja pred izraelsko-palestinski samit koji će se održati u Akabi u Jordanu u trenutku kada ovaj tekst bude u štampi (sreda).

SVAKODNEVNA NEIZVESNOST: Jedan o terorističkih napada u Izraelu

Većina ovdašnjih analitičara ne krije skepticizam: zar Klinton nije imao 22 sastanka sa Arafatom, zar se nije do poslednjeg dana svog predsednikovanja nadao da će mir ipak biti sklopljen? Da li će mirovna mapa koju je sastavio "veliki kvartet" završiti kao rezolucije 242 i 338 Ujedinjenih nacija; kao Rodžerov plan, Tenetov plan, Mičelov plan i sve one druge znane i neznane rezolucije i planovi koji su bili na stolu od 1948. godine?

Najnovija palestinska intifada traje već 31 mesec i odnela je gotovo 3000 života. Istinski novi momenat je, smatra Imad Mustafa, visoki sirijski zvaničnik u Vašingtonu, što prvi put u izraelsko-palestinskom sukobu Izraelci (i Amerikanci) imaju sposobnog pregovarača u ličnosti palestinskog premijera Mahmuda Abasa (poznat i kao Abu Mazen), s kojim mogu ozbiljno da pregovaraju. Ovaj diplomata smatra da Izraelci ne bi trebalo da propuste ovu šansu.

THE BIG MO: Neki ovdašnji komentatori smatraju da se ova velika Bušova diplomatska ofanziva ne bazira na velikoj strategiji, već na praktičnoj želji da se iskoristi trenutak, pokažu mišići i fleksibilnost na globalnoj sceni i efektno startuje u trci za Belu kuću 2004.

Iako je Bušova administracija zvanično oduševljeno prihvatila mirovnu mapu, opšte je uverenje da je upravo ona spremna da uveliko ignoriše detalje najnovijeg mirovnog plana. Iz Vašingtona neće biti žestokih pritisaka na Izrael, a "ujka Sam" ne krije samozadovoljstvo što je marginalizovao Arafata. Vašington poručuje da će razmatrati brojne zahteve i primedbe Izraela na najnoviji mirovni scenario kada počne da se primenjuje. Ovakvim redosledom Vašington je uspeo da posle sedam meseci ćutanja pridobije izraelskog premijera Arijela Šarona za najnoviji mirovni plan. Istina, Robert Setlof, iz vašingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku, kaže da nijedan od 12 Šaronovih ministara koji su glasali za mirovnu mapu zapravo ne podržava ovaj dokument! Ipak, Bušovim najnovijim angažmanom vrata između dveju zaraćenih strana polako počinju da se otvaraju: Izraelci obećavaju da će, kao znak dobre volje, znatno olakšati položaj Palestinaca, a Palestinci za uzvrat treba da se obračunaju sa terorističkim grupama. Vašington je već poslao u Izrael specijalni tim eksperata CIA koji treba da pomognu Palestincima da reformišu svoju službu bezbednosti.

Šta će biti posle "velike parade" ove nedelje? Posle susreta, slikanja, rukovanja i osmeha trojice političara? Većina američkih analitičara ne krije pesimizam. Lucidniji poznavaoci vašingtonske scene, Glen Kesler iz "Vašington posta" na primer, pomalo pakosno primećuju da je nova strategija Džona Vokera Buša za uspostavljanje mira na Bliskom istoku zapravo stari, deja vu scenario njegovog oca Džordža Buša koji je on uoči predsedničke trke 1980. nazvao The Big Mo.

"Mo" je američki žargon, skraćenica reči "momentum" koja znači kretanje napred. Buš senior je smatrao da je ključ uspeha da se posle inicijalnog uspešnog koraka ostavi utisak kretanja u istom pravcu. Buš i njegov tim su verovali da će iz toga početnog zamajca doći do dodatnog ubrzanja i da će sve dalje ići kako kaže ona poznata američka poslovica: "ništa ne uspeva kao uspeh".

I sada Buš junior na Bliskom istoku pokušava da ostvari taj očev scenario nazvan The Big Mo po kojem Izraelci i Palestinci sklapaju (privremeni) mir, njegova popularnost raste i on lako pobeđuje na izborima 2004.

Kesler podseća da je i pored početnog velikog uspeha (pobeda u Ajovi), Buš senior izgubio republikansku nominaciju za predsednika SAD jer nije imao jasnu strategiju o tome šta posle. Da li će se istorija ponoviti?

PANDORINA KUTIJA: Državni sekretar Kolin Pauel brani Bušovu strategiju. On smatra da je suština zapravo u politici malih koraka: "Da se čekalo sa rešavanjem velikih, najtežih problema, ništa ne bi ni počelo da se rešava na Bliskom istoku."

S kakvim će se problemima suočiti sve strane, možda najbolje ilustruje lista sa 14 izraelskih zahteva koje je prošle nedelje Izrael isporučio Bušovoj administraciji, ukoliko želi da izraelska strana učestvuje u mirovnim pregovorima koji treba da dovedu do stvaranja "provizorne" palestinske države do kraja ove godine i nezavisne i suverene Palestine do 2005.

Palestinska strana je iz sveg glasa protestovala zbog dugačke liste izraelskih zahteva koji, navodno, već na prvom koraku, potkopavaju poverenje između Izraelaca i Palestinaca. Jedan palestinski zvaničnik je čak otvoreno rekao na američkoj televiziji da su Izraelci sačinili kompletnu "listu želja". Ispunjenje izraelskih zahteva istovremeno bi mirovnu mapu učinilo besmislenom za Palestince.

Američki i izraelski zvaničnici otvoreno priznaju da tekst prenaglašava teškoće Izraela i da je lista primedbi tako sastavljena da Šaronu olakša situaciju na domaćoj političkoj sceni. Zapravo, neki ovdašnji analitičari slažu se da su za Izrael ključna zapravo tri uslova: pominjanje saudijske mirovne inicijative, pravo Palestinaca da se vrate svojim kućama koje su napustili 1948. posle arapsko-izraelskog rata i pitanje novih izraelskih naselja na osvojenim teritorijama.

Većina američkih komentatora smatra da svako od ovih pitanja predstavlja svojevrsnu Pandorinu kutiju. Na primer, Amerika vrlo insistira da se istakne saudijska mirovna inicijativa da bi Saudijska Arabija, kao strateški vrlo važan partner, bila angažovana u rešavanju problema. Izraelci su kategorično protiv. Razlog je jasan: saudijski predlog traži da Izrael vrati sve teritorije koje je osvojio posle Šestodnevnog rata 1967.

Izraelska naselja na osvojenim teritorijama predstavljaju ogroman kamen spoticanja. U razgovorima sa Amerikancima izraelski zvaničnici kažu da su spremni da uklone "neka ilegalna naselja". Prema pojedinim ovdašnjim izvorima Amerikanci će tražiti da Izrael eliminiše više od 100 ilegalnih naselja na Zapadnoj obali. Najnoviji mirovni plan traži totalno "zamrzavanje" izgradnje bilo kakvih novih naselja u ovoj inicijalnoj fazi pregovora. Ni saveznici, Izraelci i Amerikanci, ne mogu da se slože koja su naselja "legalna", a koja "ilegalna", da li naselja na osvojenim teritorijama mogu da rastu prirodno, demografski, da li će pitanje novih naselja biti rešeno pre finalnog zaključivanja mirovnog plana... Sva je prilika da će pre doći do konsolidacije nego do eliminacije izraelskih naselja na osvojenim teritorijama: naselja će se ukrupnjavati, a neka manja ugasiti.

Krupnih neslaganja ima još: Džordž Buš često poručuje da "ima viziju palestinske države za tri godine"; Arijel Šaron ima drugu viziju: palestinska država je za njega dugoročniji aranžman po kome bi Palestinci imali dugo godina samo provizornu državu. Sasvim je nejasno kako Bušova administracija misli da smanji ovaj jaz u političkoj percepciji. Pored toga, Izraelci poručuju da nema ništa od mirovnog plana ukoliko druga strana najhitnije ne preduzme najozbiljnije korake protiv militantnijh grupa koje snose odgovornost za brojne samoubilačke terorističke akcije.

Ključno je pitanje ko je prvi na potezu: da li povlačenje Izraelaca ili obračun Palestinaca sa svojim teroristima samoubicama. Koliko je na izraelsko-palestinskom tlu situacija usijana možda najbolje ilustruje činjenica da je samo 48 časova posle susreta Šarona i Abasa bilo pet samoubilačkih terorističkih napada u kojima je ubijeno dvanaest Izraelaca.

U Bušovom štabu su se nadali da ih posle rata u Iraku čeka bonaca do sledećih predsedničkih izbora. Bombe i žrtve u Rijadu razbile su američke iluzije da je pobedom u Iraku dobijen rat protiv terorizma. A sada, mirovna mapa...

Neki bliskoistočni eksperti sumnjaju da će Mahmud Abas, poznat i kao Abu Mazen, uspeti da se obračuna sa Hamasom i drugim grupama islamskih fundamentalista. Palestinci bi prvo trebalo, misle neki, da dobiju vrlo opipljive ustupke od Izraela, da Abu Mazen ne bi izgledao kao Šaronov šerif.

Američki državni sekretar Kolin Pauel ističe da su SAD spremne da na Bliski istok pošalju stručnjake za bezbednost i druge eksperte koji će pomoći Izraelcima i Palestincima da što pre dođe do mira. Nesumnjivo je da u Izraelu nema mnogo oduševljenja za dolazak američkih supervizora.

Na novom mirovnom putu došlo je do spoticanja već pri prvim koracima: SAD su prvobitno planirale jedan samit, ali onda je, diplomatskim kanalima, stiglo upozorenje da saudijski princ Abdulah ne prihvata samit sa Šaronom, s druge strane, ni Šaron nije bio oduševljen da bude okružen arapskim liderima. Tako je Bušova administracija morala da organizuje dva samita jedan za drugim: jedan sa arapskim liderima u Egiptu i drugi sa Šaronom i Abasom u Jordanu. Buš će se prvo sastati sa izraelskim i palestinskim liderima pojedinačno, a onda zajedno.

Bušov diplomatski poduhvat The Big Mo za sada ide po planu. Jedan saradnik Arijela Šarona kaže da je izraelski premijer pažljivo analizirao političku situaciju u svetu, da smatra da je globalni terorizam u porastu, da se "stvari u Iraku odugovlače" i da je zaključio da je "Bušu potreban veliki uspeh da krene napred". Ovaj izvor kaže da je Izrael sada pomogao Bušu, ali da Šaron smatra da će Amerika biti uz Izrael u pitanjima bezbednosti, pa i u čitanju ove "vrlo izdajničke mirovne mape".


 

Mirovna mapa

Najnovija mirovna inicijativa za rešavanje krize na Bliskom istoku – zasniva se na predlogu koji je prvo podnela Saudijska Arabija – predviđa povlačenje Izraela sa svih teritorija osvojenih u Šestodnevnom ratu 1967: sa Zapadne obale, iz pojasa Gaze, Golanske visoravni i iz istočnog Jerusalima. Palestinci se prema ovom dokumentu obavezuju da se radikalno obračunaju sa svim svojim terorističkim grupama i da po ovom pitanju u potpunosti sarađuju sa Izraelom. Posle ovih recipročnih koraka prvo bi bila osnovana provizorna palestinska država, a zatim do 2005. i samostalna i suverena država Palestina čiji će glavni grad biti Jerusalim.

Novi Šaron

Decenijama je Arijel Šaron bio heroj izraelskih nacionalista, zalagao se za podizanje novih naselja na osvojenim teritorijama Zapadne obale i Gaze, odbijao da ustupi i pedalj zemlje Palestincima.

A onda se pojavio "novi Šaron": prvo je, istina nevoljko, prihvatio mirovnu mapu, a onda je i svoj nimalo miroljubivi kabinet uspeo da ubedi da uradi isto. U verbalnom duelu sa tvrdim jezgrom svoje partije Likud, Šaron je doslovce rekao: "Držati tri i po miliona ljudi pod okupacijom loše je i za nas i za njih. To ne može beskrajno da traje..."

Reč "okupacija" se u političkom vokabularu Likudovih i njima bliskih političara ne upotrebljava: oni smatraju da Zapadna obala i Gaza pripadaju njima. Argumentacija se može naći u Bibliji ili u – strategiji. Šaron je po mišljenju mnogih analitičara zvučao kao levičar, kao njegovi najljući politički protivnici. Mnogi Izraelci, ali i Amerikanci, bili su šokirani.

Istina, Šaron je poslednjih godina doživljavao transformaciju: sredinom osamdesetih govorio je da Palestinci već imaju državu, ona je u – Jordanu. U septembru 2001. već je tvrdio da Palestinci zaslužuju da imaju sopstvenu državu. Od onda on poručuje da bi prihvatio palestinsku državu na teritoriji koju oni kontrolišu: 42 odsto površine Zapadne obale i dve trećine pojasa Gaze.

Metamorfoze Arijela Šarona sada su tema brojnih analiza američkih komentatora: po jednima to je vuk u jagnjećoj koži, po drugima Šaron hoće da ostane zapamćen u istoriji; neki misle da je po sredi neobična simbioza: blisko prijateljstvo sa Bušom, plus pritisak, plus najmoćniji saveznik. Drugi veruju da je Šaron na sve spreman, rat ili kompromis, samo da ostvari lične ambicije. Ima i onih koji mu pripisuju političku lukavost: sada izigrava mirovnjaka jer zna da Palestinci neće ispuniti svoje obaveze i pohapsiti teroriste. Šimon Perez, Šaronov politički protivnik, večiti izraelski mirovnjak i "najveći politički gubitnik", izjavljuje ovim povodom da je Šaron rekao ono što stvarno misli: "Politički smo protivnici, ali smo prijatelji: on je častan čovek i ja ga cenim."

Prijatelj i suparnik

Od samog početka mirovnog procesa Izrael i SAD odbijaju da pregovaraju sa Jaserom Arafatom. Palestinski lider je na listi nepoželjnih ličnosti i jednih i drugih. Izraelski premijer je išao tako daleko da je odbio da se sastane sa Havijerom Solanom zato što je pre njega ovaj razgovarao sa Arafatom. Umesto Arafata na predstojećim razgovorima palestinsku stranu predstavljaće novi premijer Mohamed Abas (Abu Mazud). Abas od početka uživa američku podršku, ali ne i popularnost u sopstvenoj zemlji. Njega smatraju američkim čovekom i prijateljem Izraela. To može izazvati velike sukobe među Palestincima i ugroziti mirovni proces, tako da odnosi između Abasa i Arafata, kao i njihov odnos s militantnim palestinskim organizacijama Hamasom i Islamskim džihadom mogu da igraju važnu ulogu u mirovnom procesu.

Mohamed Abas, prvi zvanični palestinski premijer, ličnost je o kojoj se donedavno vrlo malo znalo. Rođen je u Safedu (Palestina) 1935, doktorirao je u Moskvi. Vrlo rano je postao član PLO-a i jedan je od osnivača Fataha, političkog krila PLO-a čiji je Arafat predsednik. Zajedno s Arafatom bio je u izgnanstvu u Tunisu, Egiptu i Jordanu. Poznat je kao Arafatov čovek iz senke i jedan od kreatora mirovnog procesa iz Osla 1994. Važi za pragmatičnog i umerenog političara. Od samog početka je zagovarao mirno rešenje sa Izraelcima, s kojima je počeo tajno da pregovara mnogo pre Osla. Tome verovatno i duguje svoju popularnost u SAD i među Izraelcima. Otkako je postao premijer, počeo je javno da osuđuje terorističke napade što ga je dovelo u sukob s ekstremistima, naročito s Hamasom. I sam Arafat se zbog toga udaljio od njega. Ali, na kraju, kada je i Abas prihvatio "mirovnu mapu", mnogima je laknulo. Njegov uspon u PLO-u išao je postepeno, a tokom duge političke karijere uspeo je da stekne značajna poznanstva u PLO-u i u obaveštajnim službama nekih arapskih zemalja; dugogodišnji je Arafatov prijatelj, a odnedavno i suparnik.

Jaser Arafat je legenda palestinskog pokreta otpora, predsednik Palestine, PLO-a i Fataha. Do sada je uspevao da balansira između ekstremnih palestinskih pokreta i međunarodnih zahteva za mirno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Militantne palestinske organizacije Hamas i Islamski džihad često su podržavale Arafata, ali su se isto tako često i suprotstavljale mirovnim planovima i inicijativama. Konačno, oni u borbi protiv Izraela i vide svrhu svog postojanja, zato se i protive svakom kompromisu s njima. Novi teroristički napadi pokazuju da su oni stalno prisutni i da ih američke pretnje i pritisci neće obeshrabriti.

Sve to čini položaj Mohameda Abasa krajnje osetljivim. Njegov uticaj u Palestini još je nepoznanica, još se ne zna koja će ovlašćenja preuzeti od Arafata, da li će ostati prijatelji ili postati oštri suparnici (na sednici na kojoj je izglasano poverenje vladi zamalo je došlo do raskola). Nacrt novog ustava predviđa značajno prebacivanje nadležnosti sa predsednika na premijera, kao i veću ulogu parlamenta. Ukoliko Abas preuzme vruć krompir od Arafata, tj. odnose sa ekstremistima, veliko je pitanje da li će biti u stanju da se obračuna s njima. Abdelazis Al Rantizi, jedan od lidera Hamasa, izjavio je početkom prošlog meseca da "ako se nova vlada bori protiv okupacije, mi ćemo je podržati, ali ako zarati sa mudžahedinima, nećemo je pozdraviti". To su i potvrdili novim napadima.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST