Slučaj Književne opštine Vršac i druge priče >

Rodoljupci iz moje varoši

slobodan kostić

Vanprestoničke kulturne scene najčešće privlače pažnju kada iskrsnu ekscesne situacije. A do njih dolazi zbog manje-više istih razloga – novca i politike...

Književna opština Vršac

Možda će jednog dana sudski kamion zaista odvesti ono što čini pokretnu imovinu Književne opštine Vršac, ali će mnogo teže ići sa drugim stvarima. Nekako bi sudski izvršitelji utovarili i kutije sa knjigama koje ova izdavačka kuća još nije rasprodala, mada će sigurno biti problema sa piscima i onim što su oni ostavili u KOV-u. Neće se, naravno, niko od njih vezivati lancima za gelendere Sterijine kuće, mada ni takav rasplet ne treba sasvim odbaciti, jer je i bez toga teško iseliti ono što čini Književnu opštinu Vršac. Gde god oni koji se budu latili tog nezahvalnog posla okrenu glavu, nastaće problemi: bilo kod evropskih nagrada za poeziju, katedri "Sterijana" i "Vasko Popa", međunarodnih susreta pisaca i tribina "Kod Sterije", galerije, knjižare, dokumentacionog centra ili više stotina naslova koji su objavljeni pod znakom KOV-a.

"Sa kamionima koji imaju posebne zadatke i ciljeve ne ulazi se u istoriju kulture jednog naroda", kaže glavni urednik KOV-a Petru Krdu, nakon trećeg pokušaja iseljenja ove jedinstvene organizacije stvaralaca knjige i ljubitelja pisane reči. Njeno sedište je u Vršcu, ali ona nije lokalna organizacija. U njenom imenu nalazi se reč "književna" zato što su inicijativu za osnivanje dali književnici, "opština" zato što je to društvo, komuna, dok ime grada ukazuje na mesto odakle je ta inicijativa potekla. "Takvi kamioni, a prvenstveno njihovi pošiljaoci ili naručioci, jedino imaju šansu da izgaze ovaj svetionik ideja i projekata, jer ne mogu sa sobom odvući metaforu koju su Vršcu ostavili Alen Ginzberg, Mark Strend, Hans Magnus Encensberger, Nikita Stanesku, Tadeuš Ruževič, Rajner Kunce, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Tomaž Šalamun, ili pak kolosalni Jovan Sterija Popović. Jovan Sterija Popović i tako nikad nije video nešto poput kamiona. Sterijina kuća je nezamisliva bez KOV-a, ali nema ni KOV-a bez Sterijine kuće."

Koliko god ono što se dešavalo sa Književnom opštinom Vršac izgleda kao nešto lokalno, u tome se, kao u nekoj neveseloj igri ogledala, prelama sudbina drugih "kulturnih slučajeva" bilo da je reč o onome što se dešava u Sirogojnu, Novom Pazaru, Zaječaru, Nišu, Čačku, Lajkovcu.

Svaki od tih incidenata nosi lokalni kolorit, tako da nije lako reći kako je došlo do toga da se ti događaji pretvaraju u slučajeve, kao što nije jednostavno odgonetnuti, na primer, zašto je došlo do toga da se dovodi u pitanje opstanak Književne opštine Vršac u Sterijinoj kući. U prizemlju zdanja koje je KOV dobio na korišćenje davne 1974. godine nalazila se ruinirana gvožđara. "Nismo dozvolili da Sterijina kuća, kao sedište Književne opštine Vršac, postane palata birokrata ili staromodni muzej. Trudili smo se da u njoj struji život modernih evropskih ideja", kaže Petru Krdu. Sedam godina kasnije KOV je, zahvaljujući onome što su njegovi članovi umeli osim pisanja, pretvorio ovo mesto u poznatu književnu adresu. "Ključevi su nam svečano predati 24. oktobra 1981. godine prilikom obeležavanja 175. godišnjice rođenja Jovana Sterije Popovića. Da li neko zna gde ćemo biti 2006. tokom obeležavanja dva veka piščevog rođenja, u godini u kojoj je predviđeno da završimo veliki projekat objavljivanja dela Jovana Sterije Popovića? Sterija izvan svoje kuće, to je zločin. Zbog toga neko mora da odgovara", reći će Petru Krdu.

Književna opština Vršac uvek je bila po strani. Dok su urednici drugih izdavačkih kuća marširali glavnim drumom, kuckali đonovima uglačane pločnike i vrteli se na osvetljenim trgovima, urednik KOV-a lunjao je zapretenim stazama, gacao kroz baruštine i tumarao po mraku, tražeći nešto novo. Drugi bi, na primer, objavljivali Vladimira Nabokova, onog proverenog i dobro poznatog, preštampavajući bezbroj puta Lolitu sa kričavim koricama jeftinih herc-romana. Objavljivala je istog pisca i Književna opština Vršac, ali je to bio drugačiji Nabokov, bila bi to njegova rana, malo poznata dela, na koja su drugi izdavači samo odmahivali rukom. Slično se ponavljalo sa ostalim piscima, i tu leži ona suštinska razlika između izdavača i štampara koji se lažno predstavljaju.

Nešto slično se, iz godine u godinu, ponavljalo na Sajmu knjiga. Štand KOV-a uvek je bio na spoljnom rubu glavne arene. Na centralnom platou drugi su dolazili i prolazili, bilo da su ih tu dovlačile knjige Mire Marković, sumnjivi finansijeri, poznanstva ili veze sa političkim establišmentom. Samo je KOV stajao na svom mestu. Izgledalo je da se taj štand nikad ne pomera, ni kada se održavaju sajmovi lova i ribolova, nameštaja, turizma, tehnike, mode ili automobila, da je uvek tu, samo nekako nevidljiv posetiocima takvih manifestacija. Književna opština Vršac podsećala je na utopistički projekat koji se razvija prema nekim tajnim planovima. Naslovi novih knjiga, dobitnici Evropskih nagrada za književnost i imena gostiju na tribinama kao da su predstavljali najveće iznenađenje za onoga ko je to osmišljavao, Petrua Krdua. I on sam, kao da nije bio sasvim siguran gde to ide, povremeno je izgledalo kao da u tom času nešto smišlja i vadi odgovor iz šešira, kada bi ga neko upitao o planovima KOV-a, ili da li se u modernoj poeziji rešava sudbina sveta.

Trajalo je to stanje do 2001. godine, kada je Crkvena opština Vršac uputila zahtev da se u roku od petnaest dana Sterijina kuća isprazni "od lica i stvari". Obaveštenje je stiglo kada je fantomska zadužbina Đoke Sterije Popovića, manje poznatog brata mnogo poznatijeg pisca, u čijem je vlasništvu bila Sterijina kuća, uspela da se upiše u zemljišne knjige na osnovu jednog dopisa iz 1995. godine tadašnjeg ministra kulture Nade Popović-Perišić, koja je donela odluku o obnavljanju rada ove zadužbine. Na osnovu tog rešenja, Crkvena opština Vršac povela je spor protiv KOV-a, tražeći da joj se omogući upravljanje nad onim što je ostavio na korišćenje Sterijin brat, bez obzira na to što je kuća nacionalizovana, a zakon o denacionalizaciji nikad nije donet. "Dozvolite mi da malo izigravam advokata Jovana Sterije Popovića", šali se urednik KOV-a Petru Krdu. "Sterija i na onom svetu dobro zna da je procedura za upis u gruntovnicu mnogo složenija i da imperativno predviđa saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije. Crkvena opština nije vlasnik. Zgrada je i danas u društveno-državnoj svojini. Sterija je i sam bio advokat, ali verovatno nikada u svojoj advokatskoj praksi nije izdejstvovao uknjižbu u gruntovnicu bez valjanog pravnog osnova, ali je zato 1995. Ministarstvo kulture bez ikakvog pravnog osnova donelo rešenje o obnavljanju rada takozvane Zadužbine. Zaboravlja se da su rešenjem Narodnog odbora Opštine Vršac 1959. nacionalizovani zgrada i zemljište, pa zbog toga nije moglo da se donese takvo rešenje. Spremni smo da plaćamo kiriju, bez obzira na to što imamo najviše zasluga u tome što je gvožđara pretvorena u modernu citadelu srpske i svetske kulture. Crkvena opština po testamentu koji je, izgleda, već izneverila ima pravo jedino na stanarinu, ali njima nije do kirije, već do toga da nas izbace na ulicu. Računaju valjda da će nas tako i uništiti. Ne znam zašto baš to hoće. A da nije bilo nas, Vaska Pope i njegovih naslednika, zgrada bi možda skroz propala. A mi nismo vanzemaljci, već smo u ovaj prostor ušli na najlegalniji način, prema odluci Opštine Vršac."

Ako sudski izvršioci zaista dopuste da Sterijina kuća postane piljarnica, banka ili pravoslavni dom, kako se nagađa, KOV će prebaciti svoje stvari negde drugde, možda pored spomenika Jovanu Steriji Popoviću koji je najbolje razumeo sudbinu koju mu je ova sredina namenila. To nije mesto za rad, ali će KOV i tu moći da promoviše knjige, jer zbog toga i postoji. Ali, da bi se to zaista dogodilo, valjalo bi da Crkvena opština Vršac potraži nešto ozbiljnije od sumnjivog papira iz vremena kada je volja jednog čoveka bila zakon, a paragrafi mucanje njegovih državnih činovnika. Oni koji zastupaju stvari zemlje i neba, trebalo bi da imaju neke čvršće argumente.


 

Novi Pazar - spomenički kompleks Stari Ras

<b>Novi Pazar - spomenički kompleks Stari Ras</b>

Čiji je Stari Ras

"Suljova lista ruši Stari Ras", glasili su senzacionalistički novinski naslovi povodom odluke SO Novi Pazar o menjanju statusa spomeničkog kompleksa koji se prostire na 74.000 hektara, uključujući i mnoge primamljive lokacije za placeve

Opština Novi Pazar na sednici odžanoj krajem aprila ove godine donela je "Odluku o stavljanju van snage odluke o proglašenju spomeničkog područja Starog Rasa za kulturno dobro – prostorno-kulturno-istorijsku celinu", odnosno stavila je van snage svoju odluku iz 1978. godine. Regionalni zavod za zaštitu slomenika kulture u Kraljevu, pod čijom se ingerencijom nalazi kompleks Stari Ras, ovim povodom apelovao je na nadležne republičke institucije, da bi nakon toga Republički zavod opštini Novi Pazar poslao preporuku da stavi svoju odluku van snage. U međuvremenu u štampi su se pojavile naslovi tipa "Suljova lista ruši Stari Ras". O čemu se radi?

U spomenički kompleks Stari Ras spada utvđenje Stari Ras, Petrova crkva, Đurđevi Stupovi, Sopoćani i drugi objekti koji u kulturnom i istorijskom smislu čine spomeničku celinu na površini od 74.000 hektara, u 15 katastarskih opština. Opština Novi Pazar 1978. donela je odluku o proglašenju kompleksa Stari Ras za kulturno dobro, a UNESCO je 1979. područje "Stari Ras sa Sopoćanima" stavio na svoju listu svetskih kulturnih dobara. Vlada Srbije je 1987. to područje proglasila dobrom od izuzetnog značaja. Zbog ovakve odluke republičke vlade, Gordana Tošić, direktorka Regionalnog zavoda kaže da "odluka o ukidanju odluke" opštine Novi Pazar nema pravno dejstvo, ali ima značaj za lokalnu zajednicu jer se za izgradnju objekata na ovom terenu sada investitori neće obraćati njima, kako bi tražili saglasnost, već direktno opštini. "Na ovom području su objekti od izuzetnog kulturnog značaja, briga o njima propisana je Zakonom o kulturnim dobrima i ne može biti prepuštena laicima", kaže Tošićeva.

Sadik Ugljanin predsednik Izvršnog odbora opštine NP, kaže da je opština bila primorana na takav korak da bi "zaštitila prava svojih građana". Ugljanin kaže i da 80 odsto teritorije, koja je pod zaštitom u "spomeničkom kompleksu Stari Ras", pripada opštini Novi Pazar, a da je za izgradnju ili rekonstrukciju bilo kog objekta potrebno tražiti saglasnost Zavoda u Kraljevu", i navodi da Regionalni zavod nikada nije obavio "zoniranje terena", odnosno nije odredio razdaljinu između objekta koji je pod zaštitom i tačke na kojoj se može dozvoliti gradnja. U gradu još kažu da je Zavod tokom devedesetih godina izgubio kredibilitet zbog "selektivnog davanja saglasnosti", što faktički znači da skoro sve što je izgrađeno na ovoj površini od 1978. godine prema važećim zakonima, spada u bespravnu gradnju, i trebalo bi da se sruši.

U Novom Pazaru se mogu čuti i optužbe na račun opštinskih vlasti.Da su prodavani placevi kako bi se punile rupe u budžetu, i da su time remećene neke kulturno-istorijske celine. Naši sagovornici tako navode primer višegodišnjeg postojanja striptiz bara na bedemu pazarske Tvrđave, ili rušenja Gasalhane lejlek džamije pored koje je muftija otvorio prodavnicu Ref Ref, sa garderobom za decu i žene koje se "pokrivaju".

Mnogi misle da je u osnovi sukoba politička netolerancija i netrpeljivost. Gradske vlasti na optužbe odgovaruju da niko ne treba da brine za sudbinu Starog Rasa jer je namera opštine upravo uvodjenje reda i donošenje novog urbanističkog plana.

Tanja Jovanović

Kulturna politika u unutrašnjosti:

Kulturna politika u unutrašnjosti:

Političko smenjivanje

Muzej u Sirogojnu skrenuo je pažnju javnosti, ovoga puta ne zbog izuzetno zanimljivog sadržaja koji nudi posetiocima već desetak godina, već zbog "bukvalnog" primenjivanja zakona o lokalnoj samoupravi

Muzej na otvorenom, jedini ove vrste u našoj zemlji, u Sirogojnu štiti i prezentuje kulturu stanovanja prostrane Dinarske regije, od zapadne Srbije do Like i Krajine. Njegova izgradnja počela je 1979. godine, a 1990. postaje član Evropske asocijacije muzeja na otvorenom. Osnivači Muzeja bili su društvenopreduzeće Sirogojno i opštine Užice i Čajetina, ali deobnim bilansom, jula 1992. Muzej biva izdvojen iz sastava preduzeća Sirogojno. Problem nastaje 1. decembra 2002. godine kada Ministarstvo za kulturu i informisanje prestaje da finansira Muzej. Opština Čajetina tada preuzima sva prava i obaveze prema Muzeju. Osniva se upravni i nadzorni odbor (koga čine "lokani trgovci i jedan slikar, svi članovi DS-a i DSS-a", kako kažu u Sirogojnu) čija je jedna od prvih odluka bila da sa mesta direktora muzeja smeni Zoricu Zlatić-Ivković, koja je prema opštoj oceni stručne javnosti najzaslužnija za uspešan rad Muzeja i njegovu afirmaciju. Imenovana je nova direktorka – Svetlana Đenić, diplomirani istoričar bez ikakvog muzeološkog iskustva, a kao njena savetnica Dobrila Smiljanić, poznata kreatorka Sirogojno džempera, do tada u statusu penzionera. Bivša direktorka, dobija rešenje prema kome je raspoređena na mesto "kustosa na određeno vreme do donošenja nove sistematizacije".

Jedan od najčešće pominjanih razloga za smenjivanje Zorice Zlatić-Ivković je da je "okorela julovka". Ona za "Vreme" kaže da je zaista posedovala člansku kartu JUL-a, ali da joj je ona poslata, a da pre toga nije imala nikakve kontakte ni simpatije prema toj partiji. Pre toga su iz SPS-a vršili pritisak na nju, ali kaže da od početka devedesetih, kada je odustala od članstva u Demokratkoj stranci jer joj je tadašnje opštinsko rukovodstvo reklo da "može da zaboravi na Muzej", više nije imala političke ambicije.

Posle ovih događaja usledili su apeli Muzejskog društva Srbije i IKOM-a jer prema njihovoj proceni opština Čajetina neće biti u stanju da se brine o ovoj jedinstvenoj instituciji i kulturnom dobru, pa traže da se Muzej vrati u nadležnost Republike i da Muzej u Sirogojnu postane matična institucija za buduće "muzeje na otvorenom".

Svetlana Đenić v.d. direktora, kaže da javnost nema razloga za zabrinutost. Muzej je u dobrim rukama. Jedan od prvih zadataka je da "prikupi dokumentaciju za objekte koji su postavljeni i restaurirani u poslednjih deset godina, zatim legalizacija objekata u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika, učešće na Konferenciji evropskih muzeja na otvorenom u Edinburgu, letnja škola i drugi". Nije spremna da govori o eventualnoj političkoj pozadini ove smene.

U samom Sirogojnu misle da razlozi nisu politički već da je biznis presudan. Pominje se privatizacija i već vidljiva komercijalizacija Muzeja.

Tanja Jovanović

Zaječar - Pozorište "Zoran Radmilović"

Upravnik i upravni odbor

Agonija pozorišta "Zoran Radmilović" u Zaječaru kulminirala je kada je Vladimir Lazić podneo neopozivu ostavku na mesto upravnika pozorišta. Upravni odbor pozorišta prihvatio je njegovu ponudu, a onda se i sam raspao. Pominjani su 5. oktobar, DS, DSS, i sad se još čeka na odluku gradskih odbornika pa da se ovaj ansambl odmori od nagrada, gostovanja i aplauza

"Čak i ako Skupština grada odbije moju ostavku, neću se vraćati", kaže za "Vreme" Vladimir Lazić, "bez obzira što sam u razgovoru koji sam vodio sa predsednikom Opštine Goranom Petrunovićem čuo objašnjenje da je u pitanju greška."

Radi se o novcu. Ove godine je za Pozorište predviđeno 1,7 miliona dinara od čega je 1,2 miliona bilo za prethodne dugove – kako je naknadno odlučeno. "Gospodin Petrunović mi je rekao da je umesto 700.000 dinara trebalo da piše 1.700.000. Ali, ja se neću vratiti iako bi pozorište moglo pristojno da živi s tim novcem." Po reakcijama iz opštinske vlade, čini se da im je do nastavka saradnje. Lazić, međutim, tvrdi da ne može da radi sa Upravnim odborom koji ga optužuje za pronevere i zamera mu što je pozorište odvodio na gostovanja i na festivale.

Vladimiru Laziću ovo nije prvi susret sa zaječarskim pozorištem. Dva puta je bio umetnički direktor, a od 1997. do 2000. godine upravnik pozorišta. "Oteran sam pre isteka mandata. Bilo je to drugo vreme, u Zaječaru su bili socijalisti potpuno u strahu od nepoznatog i nije im odgovaralo što je pozorište svojim programima politički angažovano, a naročito što sam ja bio pristalica nevladinih i građanskih opcija." Zašto je, nakon takvog iskustva, Lazić ponovo konkurisao za upravnika zaječarskog pozorišta? " Zbog misije, osećam da mašinerija pozorišta treba da se pokrene i uzdigne ga iz provincijalnog miljea. A i promenila se vlast." Lazić dokazuje da je i prilikom prethodnih boravaka u Zaječaru pokušavao i uspevao da uzdigne pozorište.

Objavljeno je da su na sastanku Upravnog odbora na kome je prihvaćena Lazićeva ostavka Ljiljana Todorović, predsednica, i Anica Spasić, zamenica, jedva dočekale njegovu ostavku, a da su ostali članovi bili znatno tolerantniji. Na tom sastanku predloženo je da i UO podnese ostavku, što je predsednica ovog tela kategorično odbila, ali je zato većina članova UO napustila to telo. "Ljiljana Todorović i ja nećemo podneti ostavke jer su nas ovde postavile naše partije DSS i DS, i jedino one mogu da nas smene ", izjavila je nakon toga gospođa Spasić.

"Kolege u Beogradu, Ministarstvo kulture, svi primećuju uspeh i hvale nas. Jedino se zvaničnici u gradu ponašaju kao da se ništa nije desilo", kaže Lazić i zaključuje: "Ponekad se pitam da li im je zaista stalo do demetropolizacije kojoj, navodno, teže. Možda ima nečeg dobrog u ovim ružnim stvarima: postalo je jasno da je u procesu demetropolizacije način razmišljanja bitniji od novca."

Sonja Ćirić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST